Gledam, ovako, kroz prozor i vidim da je napolju sve belo; vidim i neke susede koji se vraćaju iz kupovine. Dobro su obučeni i obuveni. Dakle, vani je hladno. Sreća moja što imam sve što mi je za danas potrebno. Prekjučerašnji hleb stavim u rernu i za čas posla imam svežeg kruva. Ne bacamo kruh olako, kao nekada, u onim vremenima što ih smatramo kudikamo srećnijim od ovih koja sada preživljavamo. Važno je da se ima nečega u zamrzivaču, recimo smrznuta pileća ledja! Ima se luka crnog i malo krompira, soli i još nekih začina. Skuva se lepo paprikaš. Nije bozna šta, ali se ne ostaje gladan. U „ladnjari“ se nadje peršuna i šargarepe, iseckam na kolutove, iseckam i glavicu luka, češanj-dva, dodam dva-tri zrna graška, obojim boranijom žutom i zelenom, malo soli pa ubacim u kipuću vodu (supa je to bre!) govedju kockicu, što kupujem od ovih koji donose hranu iz Madjarske. Ručak je gotov, sve traje manje od četrdeset minuta.
I sad da kažem da život nije lep (iako je rečenica započeta slovom „I“). Za svaki dan da se ima parče hleba, krompir i pileća ledja, jes’ da brzo dosadi, no stomak se ne buni. Ah, da! Život nije samo hrana. Ima da se plati sve ostalo, račun do računa! Napokon, ipak je lakše misliti o nečem drugom ako je namiren stomak, jer ako je prazan nemere se spavati mirno, sledeći dan bude nalik košmarnim snovima. Niko ne voli košmarna prividjenja. Zato svaki nadolazeći dan pozdravljam kao svog najboljeg prijatelja. Bilo koja i kakva da su vremena, dobro je imati prijatelje, jer ako ne bude dana sutrašnjeg, loše se piše svakome od nas. Baš je dobar ovaj današnji dan.
Stevo Valjić prva nedelja februar Subotica
