Pozdravljam i znane i neznane ljude, muškarce i žene, udate i razvedene, mlade i one srednjih godina a i one koje misle da su malčice ostarele, ali u duši su ostale mlade… Nisam Vas video stotinak dana, naravski bio sam zauzet okopavanjem bašte, sadio zimski krompir i razbijao orah, pravio torte i kolače, pite i motaljice, ložio peć na drva i dogrejavao jeftinom strujom, puštao bradu i kosu nek’ rastu jer je hladno i zato što je zima i u nedostatku nečeg drugog (druge?) da me greju kada su noći dugačke kao dugačke gaće od prave uvozne vune…
Da budem iskren, Dodo mi dosadio k’o prva komšinica što koncem decembra proslavila osamdeset i osmu godinu života, a da je torokuša jeste no ima pamćenje ko sredovečni slon koji pamti prvi kikiriki, a ova moja susetka goste od pre dvadeset i sedam godina, popodneva jednog u mesecu maju kada na livadi krave su pasle mladu zelenu travu.
Dakle, to je to! Nekima sam ostao dužan: izgubio sam opkladu i ne želim da se vadim! Nisam postavio „Odlomak Odlomka“ do kraja decembra! Tekst se raspao pri postavljanju na blog, makina poludela i… dosta izgovora! Moja šćera sad ukucava celokupan tekst u onu kutiju koju zovemo Lap-top! Ali dug je dug! Svakom ko se kladio sa mnom idu ona skupa… preskupa pića! Sada idem da odspavam dva-tri dana i noći, jer više ne moram posle ponoći postavljati Dodoa, jer i programiranje teksta (vreme pojavljivanja) je u kvaru. Kasnije još treba da pokrenem prvi tekst (koji nosi isti naslov kao i ovaj) na dodoblogu i istovremeno i da ga pustim u promet.
Na početku pozdravio i neke muškarce a nemam ni jednog u blogovniku, osim „Mangupa“ pored SanjaKokice. No, neka… tako je kako je. Lepi pozdravi!
Stevo Valjić prvi dan u februaru napolju polumrak Subotica
