Hamzjakl

To Vam je onaj grad, podno Fruške gore, pored Donau reke, koja protiče… ma nije važno što se ja ne sećam država silnih gde ova reka vijuga! Dunav, uglavnom nije moja reka, jer ja kao stanovnik Sabatkienzisa, stanujem pored jezera, premda kada gledam koliko stepeni ima u gradu, na tel’viziji vidim koliko je toga na Paliću, dok seronje male sa velikog ekrana ne reklamiraju „Petrovaradin“, ili „Telep“ dje se možda temperatura meri u glavnome gradu pokrajine severne u zemlji Srbiji… Trala la! … sam hteo valjda da kažem, ali ćutim ko kurva! Zašto? Pa ko bre meri temperature u gradovima a da se ime grada ne spominje, mamu im onu, i ne samo onu već i ovu!

Ovo kao mala digresija, jer slušam kol’ko stepeni na Paliću ima, a ne u Subotici; da pojasnim: Kome se jebe koliko stepeni na „Telepu“ ima… ako već u Novom Sadu živiš, čini mi se da ‘oćeš da znaš koliko jebenih stepenova ima u glavnom gradu Vojvodine? Kome se ne svidja, neka se vrati na Kosovo, u Hrvatsku, Bosnu i ‘ercegovinu i… jebe mi se gde sve ne! No, da se vratim na naslov, koji je usko vezan za radnju koja je razradjena! Dodo stigne u Novi Sad i pita gde može Dudaelixir da nadje? Mislim, idji bre, niko ne zna! Skandalozno bre, molim Vas lepo! Niko ne zna! A koliko će sutra biti stepeni… mislim… reklamira se! Na sav glas! Ma neka! Mislim, dobro je, premda nije!
Dodo se okrene i sedne na voz VIA Belgrade! Veliki grad, jebote! Sidje s voza, Dodo, i razgleda, razgleda… I onda sedne u Tahi i kaže: „Ajd bre, vozi me do Male Breskve, ma gde ona gajbu da ima, ja se k njoj uputih!

Stevo Valjić poslednja lepa nedelja u februaru Subotica

E da, moj druže. Tako je kako je, i ne može puno ni da se doda nit’ da se oduzme. Zašto? Zato što je tako isplanirano, a ako je isplanirano onda je red da se plan sprovede u delo. O čemu je reč? Reč je o onom drugom blogu gde želim isterati priču do kraja, ali tako da se držim nekih pravila tzv, kratke forme, no daleko od toga da ne rušim pravila koja su mi i te kako poznata. Dakle, svaka pričica je pričica za sebe, no ipak zbir tih pričica tvoriće, pre ili kasnije, celinu koja bi trebala zaokružiti lik „Malog Čoveka“, kako ja zovem junaka tih kratkih priča.

Priča se sastoji iz tri pasusa; u prvom se ima osam redaka, u drugom šest, dok u trećem jedva četiri. Dakle, sveukupno osamnaest redaka. Ako je devetnaest (kada razbijam okoštali ritam pripovedanja), tada se dogadjaju možda malčice vedrije stvari, ili pak manje interesantne. Skoro u svakoj pričici se pojavljuje rečenica koja naizgled ne pripada priči, medjutim ona jeste sastavni deo priče (primer u 1+1 – podatak da se u veš-kuhinji prošle godine obesila žena sa prvog sprata), no, ako sada otkrijem vezu koja se spominje u zagradi onda sam onaj idiot pevač koji u jednoj jedinoj pesmi demonstrira svo bogatstvo (Čarobna, evo ti primera za SVO i budi ubedjena da je ispravno) glasa svog, ili pevač koji inzistira na trećoj ili četvrtoj oktavi, kao: „Narode, jer čujete do kojih visina doseže moj glas!“ Gluposti! Ponajbolji svetski hitovi se sastoje od tri akorda. Recimo, G-dur, D-dur. E-mol; ili A-mol, C-dur, G-dur; ili dobar, stari rokendrol, E, A, G, sve u duru, a za refren se još doda H-dur! Sve ostalo je aranžman, vešto napisan, ili manje vešto… zavisi koliko smo strogi, koliko smo zahtevni, mislim i na izvodjače i na slušaoce, tj. publiku. Ako i jedni i drugi ne uživaju u onome što čine, to još ne znači da treba da se prestane sa svirkom, ili da se ne odlazi na koncerte, jer ovde se ne radi o aksiomi koliko para toliko muzike! Ovde se radi o ukusima o kojima se ne raspravlja; čini mi se da se istina vrti oko ovih stvari.

Stevo Valjić poslednja nedelja u februaru, pada kiša Subotica

Nikad im kraja, što je u neku ruku dobro, u tvari dobra vežba za pisanje, jer kad udješ u štos sa lakoćom ispunjavaš čekove na sto i dvesta evra, mislim… kad bi smo se zahebavali! Bre, mislim… i tako dalje, i tako dalje. Dobro je imati uzrečice koje se lako pamte, samo da nisu nalik političkim pamfletima i nekim slovima kojih nema u azbuci, abecedi (cedi bre, samo cedi!), ali ih političari koriste, kao na primer: Stanka u rečenici, zapravo izmedju dve reči – Őőőőőőő….., ili nepostojeće slovo u serbskome jeziku Üüüü…. Bre, mislim, i tako dalje, i tako dalje! Ajde da napišem po Vuku dva švapska grada, a vi ih pročitajte po Vuku: KŐLN i MÜNHEN! Ono ő ide na e, a onaj ü idje na i. Pa sad vi vidite kakav nam je jezik političarski!

Inače, hteo sam da objasnim IZGOVOR, izgovor za „Odlomak Odlomka“! Juče mi kaže šćera da je skoro sve ukucano u Laptop, sada još treba da pregledam, ispravim i onda može da se postavi na ‘amzjakl. Ja njojzi obećao na poklon tortu ako uradi sve za sledeću nedelju. Naravno, ne onoliku kao na onoj fotki od juče, već kao ova na današnjoj fotografiji. Inače, mogu vam reći da je moja bivša supruga znala praviti bogovske torte, medjutim znalo se ko je gazda u kuhinji. Šta mislite, ko je šef kuhinje u najvećim i najboljim svetskim hotelima? Muškarac, naravski!

Stevo Valjić poslednja nedelja u februaru Subotica

Pojma nemam šta zapravo znači naslov. Verovatno neki medjuidiotizam je u pitanju! Totalno ispao iz ritma. Kada je frka sa blogom, imaš ga nemaš ga, tu je pa nije tu, zašto nije tu, tj. ovde, nego tamo negde u maminoj… i tako dalje, jbg. ja se idiot iznerviram i ispadnem iz one forme koju sam sam sebi nametnuo, a to baš nije lako, jer to je taj osećaj koji te u nebo nosi, kada letiš poput putničkog aviona krcatog putnicima koji su uplatili destinaciju punu egzotike i stranih no priželjkivanih mirisa…

Dakle, tražim ritam, onaj koji sam imao, u kojem sam bio prošle i pretprošle nedelje, a i ranije. Za „Malog Čoveka“, što ga „Dodo“ piše… stao mi mozak, iako sam u glavi imao dva-tri nastavka te priče, ali… Volim da te pričice sazru u mojoj tintari, pa ih ukucam u računar, preletim još jednom, ispravljam, brišem, dodam i tako dalje. Onda naštampam i ostavljam dan-dva u „fridžideru“, da se ohladi, da se slegne… Kasnije pročitam, brišem, precrtam, dopišem, izbacim ili ubacim neku rečcu, skratim rečenicu i… treba u toj kratkoj priči da bude nešto što liči na „uljeza“ iako nije jer taman pripada tamo gde sam ga i nameravao staviti. Onda unesem ispravke i prepravke u komp, smislim fotografiju koja ide uz priču, poledjina je uvek ista i trudim se da ne bude previše toga na fotki; neka vrsta minimalizma koja uprkos tome ima svoju aromu. Evo, baš sam se malopre mučio da napišem pričicu o Malom Čoveku, koju treba sutra, u petak, da postavim na onaj drugi blog i… uspeo sam da stignem do sredine drugog reda. Tajac, tišina, (ne)mir, ne znam kako dalje, tako da sam na brzaka smislio ovaj Interludorijum, tek onako malo da razradim prste i namažem moždane vijuge i za jedno sat-dva-tri vratim se pisanju Malog Čoveka. Već imam i naslov „Medjuigra“; zapravo znam šta želim napisati, ali… Sad je pola sedam uveče. Idem da odspavam. Videću kasnije; znam da ću svakako uraditi i tu nema frke. Ono što svima govorim koji pišu: važno je da si nešto napisao, da si obradio neku temu, da si rekao nešto i da to nešto ne traje duže od jedne cigarete ili ispijanja jutarnje ili bilo kadaikakve kafe!

Stevo Valjić poslednja nedelja u februaru Subotica

Jaka ova firma od koje sam na godinu dana zakupio nešto što se zove „HOSTING“! Ne želim da tražim po rečniku šta znači ova reč, ali u prezentaciji ove firme je jedno veliko SRANJE! „Uniwebhosting“, čini mi se da im je ime. Jebiga, izgleda da firma propada, no bez obzira šta se dogadja – o njima samo najgore imam reći. Mrzim, MRZIM amatere koji ne znaju da rade svoj posao. Ma jebe mi se za velike firme koje su takodje zakupile prostor, ma i da sam platio sto dinara, to su mojih sto dinara, nisam ih ukrao! Ako iko pročita ovaj tekst i ima dobar predlog u vezi hostinga unapred hvala!

Juče popodne, oko tri ode blog u maminu; negde uveče u osam ili devet se vrati. Otkad ponovo nemam blog, jebiga, pojma nemam! Ustao u devet, napravim kafu, čaj… uključim komp, odem prvo da vidim šta mi radi „Dodo“, vidim sav srećan, pa da mu ne smetam idem dalje. B92, Blic, Politika, Magyar Szo i još neke strane novine; već popio prvu kafu, srkućem čaj sa limunom; idem po drugu kafu… Onda kliknem na „’amzjakl“! Pa dobro, da se ne takmičim sa kočijašima; bolje u sebi da opsujem pet-šest-sedam puta! Sa burazom preko zime kupujemo domaću rakiju (litru svake nedelje) i pijuckamo da nas zagreje, ali odlučili da je kraj zime već blizu i rakiju ne kupujemo više, inače bih ispio ono što bi još ostalo u boci (uvek smo kupovali u nedelju, a danas subota), valjda bi me to smirilo. Nema sinoć, nema sada ujutru, prepodne! Nije bilo pre nekoliko dana! Šalju neka jebena cirkularna pisma (imejl), izgovori, izgovori, izgovori! Baš kao kada se ja izgovaram za nepostavljanje „Odlomak Odlomka“, inače šćera odnela sve i kao ona ukucava i opet izgovori, ali jebiga, nisam ja neki „hosting“ da zbog toga VI ne možete da postavljate svoje tekstove na vaše blogove, sajtove… uza sve to ja Vama dugujem sva ona silna i skupa pića zbog opklade! No, vidim da „Drvena“ nije „skinuta“, dakle ona hostinguje negde drugde, ću da je pitam gde je to. I za kraj da kažem da se ovakve stvari dogadjaju i u drugim državama, medjutim ja ne živim u tim nekim drugim državama, oni neka rešavaju kako znaju i umeju. Ja želim da mi u Srbiji bude dobro! Nadam se da ste ukapirali šta želim da kažem sa ovim!
ps. Brzo da postavim post, dok se ovi ne odluče da me isključe!
Stevo Valjić popizdio pri kraju treće nedelju u februaru Subotica

Dakle, donekle sam objasnio šta je SONETNI VENAC u tekstu od pre dva dana „Pera, Moj Drug“, postavio sam i njegov (Perin) deo venca. Danas ću pustiti pesmu Stevana Raičkovića „KAMENA USPAVANKA“ po kojoj je pisan venac, postaviću i Marikin (Šimoković) deo, tj. cvet u vencu. Inače, kadgod se sretnem sa njenim suprugom, pričamo samo o tenisu, ni reč o umetnosti. Dobro je katkad da se čovek odmori od „lepih“ stvari i protrese svakodnevne teme. Dakle, KAMENA USPAVANKA.

KAMENA USPAVANKA

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni,

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

STEVAN RAIČKOVIĆ

SLIKE SENI

Zaustavi se biljko i ne veni:
Nepostojanju ti bi da otkriješ trag.
Jer slike smo samo izmišljenih seni
Što davno ih usni neki tužni mag.

Plovimo po bridu vodenoga sata,
Magloviti, lažni, nalik opsenama.
U korenju bilja stvorenog od blata,
Svetovi izmiču, nestaju sa nama.

Ogledala mi smo večnoga početka,
U krugu je naša odgonetka sna.
Otrgnuti vatri prvotnog zametka

Tek pričin smo jetki, samo nebo zna.
Ni stvarni, ni večni, uvek nalik peni.
Uspavajte se, ko kamen, neveni.

MARIJA ŠIMOKOVIĆ

Naravno, bilo bi u redu kada bih postavio i ostalih dvanaest „cvetova“ u vencu. No, o tom potom. Do kraja godine još dana i dana…

Stevo Valjić treća nedelja u februaru Subotica

Iako ja ovaj CV zovem CEVE, u prevodu sa inostranog jezika VECE! A ono počinje datumom rodjenja! A ja se rodio odavno, već i godinu zaboravio! A to ne valja! A zašto ne valja? A mator si da radiš! A biti mator je tako nalik biti Amater! A ne valja počinjati rečenicu sa A! A mu ispada kao da ti je dosadno, kao da zevaš! A… mislim dobro je. A ja tražim posao! A znam ja sedam jezika da govorim! A pozovu me na razgovor, a tamo preko mene sededu sedmoro ozbiljnih ljudi, ozbiljne face uglas pitaju koje jezike znam? A ja kažem, znate, kada skuvam kafu mojoj komšinici, ona kaže Miko, komšijo, ova kafa je tako dobra da govori sedam jezika! A onda me ovi izbaciše i još viknu za mnom da sam lažov i zajebant! A ja onda odem u moju kafanu i ispričam gostima, a oni se smeju i časte novim kriglama pive!

Jednom sam u ceveu napisao da sam studirao na univerzitetu u Felbergu, nekadašnji zapadni Dojčland. I ova komisija (jebote rečenica koja počinje sa I, a to se ne sme, ali ja smem!) me pita kakve su to bile studije, a ja kažem da su bile previsoke studije O siromašnim napojnicama u kelnerskoj službi jednog Šlosa, u zabačenom delu Bajerna, gde je jednom godišnje odsedao predsednik Z. Dojčlanda! I ovi me izbaciše i još rekoše da sam neozbiljan i da sam zajebant; a ja opet u kafanu, ispričam a ovi se smeju a pivo stiže li stiže. Tako me ponovo pozvali u jednu firmu i pitaju me za CV. A ja im kažem da imam dve osnovne i to preko popravnog iz dva predmeta, ali pošteno položenih pred seoskim učiteljem koji je zamenjivao gradskog dok je ovaj okopavao kukuruz na selu. Kažem dalje da su moja znanja oskudna i kada sam malo nervozan jedva znam da se potpišem, ali zato znam covati ko kočijaš u krivini, a kad vidim političara onda sočno pljunem jer ih ne volem. Ne volem ni da radim i kažem im da sam ja od one fajte koja raditi voli ko ledja svoja rodjena da gleda! I onda su me pitali da li volem nešto? A ja im kažem da volim kada mi padaju lepe stvari s neba. Ovi me nisu izbacili, već zamolili lepo da napustim prostoriju. Od tog vremena sam prestao da šaljem moj CV. Prestao sam i u kafanu da idem, prestao sam pivo da pijem; sada pijem belo vino i čitam Crtane romane iz sedamdesetih godina prošlog veka. Moj junak, Blek Stena ima takav ceve da bi skupa sa Komandantom Markom, bio Tarzan za ove u komisijama!

Stevo Valjić februar Subotica

Reč je o čoveku kojeg sam puno puta spominjao. Na moju veliku žalost, Pera više nije medju živima. Odnela ga leukemija. Medjutim, ovom prilikom ne želim toliko o njemu koliko o jednoj pesmi da kažem koju reč. O čemu se radi, naime? Radi se o sonetnom vencu „Kamena Uspavanka“, koja je napisana za, sada već pokojnog, Stevana Raičkovića. Idejni tvorac sonetnog venca je Sava Babić, sa katedre za Madjarski jezik u Beogradu. Sava je četrnaestorici podelio po dva stiha iz Raičkovićeve pesme Kamena Uspavanka; idući redom po stihovima, prvi i drugi stih, prvi od odabranih piše svoje stihove izmedju ta dva stiha, drugi izabrani pesnik svoju pesmu (ajde da kažem cvet u vencu) započinje poslednjim stihom prvog pesnika, izmedju peva svoje stihove i završava sa trećim stihom originalne pesme, i tako redom svi pesnici izmedju dva dobivena stiha uradili su i svoje pesme. Iz Subotice (Sava Babić je Palićanin) izabrana su dva pesnika: Marika Šimoković i Petar Vukov. O Mariki možda jednom drugom prilikom, jer sada bih hteo postaviti Perinu pesmu, koja počinje sa osmim stihom originalne pesme, a završava se devetim stihom, kojim počinje pesma Marike Šimoković. Smatram da bi bilo previše da sada postavim i originalnu pesmu koja je poslužila za sonetni venac, ali nadoknadiću ovaj propust sutra.

Stevo Valjić treća nedelja u februaru Subotica

UMETNOST ODLASKA

I mostovi nad prazno izvijeni:
Sapeta krila tvog pada i leta -
Ko andjeli sna u azurnoj peni
Spajaju slike daleka dva sveta:

Grada u kom živiš, sa strahom u zeni,
I belog doma iz kog si krenuo
Kuli vavilonskoj – čarobnici ženi,
U čijoj senci skoro si svenuo.

Promeni svoj pev, molski, usporeni.
Ko mesečar tavni u zavičaj kreni,
U vrt detinjstva, gde zvezde još bruje.

U kraju zlatnom, gde su ti koreni.
U času svetlom, u srcu oluje –
Zaustavi se biljko i ne veni.

PETAR VUKOV 1995

Jbg! Šta da mu radim! Baš mi je žao! Nedelja! Neradni dan! Ma praznik bre! Osam je sati uveče! Možda u Novom Sadu pada sneg! Možda i u Belgrejdu pada sneg! Ali… brate, sestro bre, šta mene briga što sneg pada tamo gde možda treba da pada, a ne pada ovde gde bi možda… Ih, bre! Je l’ rekoh šta me briga! Osam je sati. Uveče! Kod mene fino… mislim napolju hladno, a ovamo u sobi toplo! Medjutim… nema pive, jebiga! Jebeš toplu sobu bez hladnog piva! Treba mi piva, onog u pakovanju plastičnom, „pet“ ambalaži, braon boje… jebeš boju, meni treba ona boca od dve litre! Od dve litre koju ja zovem „Krmača“! Jebiga, treba mi Krmača jer osećam da sam u formi, u takoj formi da sam spreman da se bacim na pisanje romana, na roman reku, na roman reku koja teče kroz tri države i dve pokrajine! Spreman sam da napišem roman na sto stranica u velikom formatu! Enciklopediju, bre! Dvotomnu enciklopediju u tvrdom povezu. Onaku enciklopediju koja se štampa u hiljadu primeraka. Taku knjižurinu koja kada se rasproda štampa se u tiražu koji je doradjen i specijalno obradjen; koji se doštampava u takom jednom obimu o kojem današnja omladina sa svim fejsbukovima može samo oprezno da pita svoje matore i pramatore, ako su još u životu ili životare.

Medjutim, kao što rekoh, osam je uveče, a ja bez pive ne radim! Krenem u prodavnicu, dućan privatni. No, već je nekih desetak minuta iznad osam uveče. Vidim, komšinica zatvara radnju. Kažem njenom mužu: „Komšo, treba mi ono pivo od dve litre, znaš… ona krmača…“ Gleda me čovek, ka da me prvi put vidi. Onda kaže: „Ma jebote ja bre! Di s’ bio dosad?“ A ja mu kažem, kasnio bre, komšo, kasnio! Al’, daj bre kaži ženi da mi da onu krmaču! Komšo bre! Slušaj… u takoj sam formi da ima roman da napišem do jutra, jebote! Bre! Samo mi daj piva i gotovo! Pogleda on u ženu, pa u mene i ponovo u ženu. Ova otključava bravu, katance i šta ti ja znam šta još! Otvara vrata. Donosi mi pivo i kaže: „Stosedamdeset i jedan dinar!“ Skupo bre, mislim se ja u sebi i tražim pare. Jebote Stevo pivo i pare istovremeno! „Komšo, jebote, bre! Ja idiot na kvadraturu! Nisam poneo novčanik! Nemam para, bre!“ A komšija mi kaže: „Nosi se bre i ti i pivo… i nemoj više da me zamaraš kad je neradni dan!“

Stevo Valjić druga nedelja u februaru Subotica

Nije da mi ide previše loše ili odviše dobro, jer od dobroga nikada dosta. Poznato je da izmedju dve krajnosti – siromaštva i bogatstva – postoji sredina, ona zlatna! Problem se nalazi u tome kako doseći tu zlatnu sredinu, ugurati se medju srećnike koji uspešno balansiraju na motki (batini?) čije krajeve krasi bogatstvo i siromaštvo. Oni koji su bogati i ne znaju šta će s parama, priželjkuju da ostatak sveta bude siromašan, jer ako nema siromaštva nema ni bogatstva. Oni siromašni bi odreda da budu bogati i kao oni bi znali sa parama, medjutim – čim pre svi bogati ono ne ostade siromaha! Eh, nije tako zapisano u velikoj knjizi verovanja u mogućnosti za svakog ko na zemaljskoj kugli obitava. Da nema radnika sa malom platom, ne bi bilo ni vlasnika fabrike koji se šeta u odelu od deset hiljada dolara, vozi se u Poršeu vrednom sto hiljadarki, Rolex čuki na zglobu koja takodje vredi deset hiljada, naravno ne dinara već dolara ili još bolje evra!

Kada ne bi bilo radnika koji štrajkuju, jer nisu šest punih meseci dobili plate, ne bi bilo ni sumljivih tipova, vlasnika fabrika i preduzeća u usponu ili padu, koji svoje rezidencije imaju u egzotičnim zemljama. Dakle, može se pričati danima o tome zašto ovako a ne onako, rezultat nesrećnika koji nemaju i dalje jeste nemaština. O bogatima ne vredi puno pričati, budući malo se zna o njihovom bogatstvu i pre su posredi nagadjanja no dobro poznavanje materije. Svet je uredjen tako kako bogati žele, a bogati imaju moć; svet je uredjen tako kako siromašni nikako ne bi hteli, no siromašni nemaju moć. Da nema onih koji su na sredomedji, verovatno bi smo imali anarhiju. Kada bi se vlast dala siromašnima oni bi svi odreda da budu bogati, a zna se odavno da ne može biti više bogataša no što siromašnih ima. Kada neko bogat vlada, taj baca koske na onu drugu stranu, dok ovi na sredini znaju, imaju umeće kako od bogataša dobiti onoliko da se ne bude siromašan. E sad, čini mi se da je pravo pitanje ko od nabrojanih ima vremena da se bavi pomalo imaginarnim pojmom – „Kako biti optimist?“

Stevo valjić druga nedelja u februaru Subotica