Posted by stevo | Posted in stari tekstovi | Posted on 30-09-2009
UMESTO UVODA
Post koji sam danas postavio je popratni tekst za „POKRETNI SPOMENIK“ koji je napravljen od rabljenih, iskorišćenih a bačenih upaljača, koje smo skupljali bezmalo godinu dana, a Mile Tasić (od koga i potiče ideja) lepeći ih na staklo metar sa metar načinio stilizovanog grčkog junaka. Ako ništa drugo, zanemarite fotografije, i kada budete pročitali tekst, na kraju strgnite svilene halje sa pokretnog spomenika.
Možda kao interesantan podatak može poslužiti informacija da smo iste godine kada je „POKRETNI SPOMENIK“ pod nazivom NEKO JE PROMETEJU UKRAO VATRU“ napravljen – predstavljen i u Novom Sadu u knjižari PROMETEJ (u podrumu).
(ANTIČKA BAJKA)
Ovo što se zbilo izmigoljilo je pažnji čak i velikom Homeru. A desilo se to pre no što je Titan Prometej izgovorio znamenitu rečenicu:
„Mrzim vas sve, vi bogovi!“
Dakle, priča počinje ovako:
Jednom u pradavna vremena, pre no što je izmišljena dnevna štampa i televizija u ličnoj svojini, mnogo pre no što su zasvetlele prve višebojne reklame iznad luksuznih prodavnica robe sa zapada, etc. etc. desilo se, dakle, da je preko sedam beskrajno sivih pustinja, preko sedamdeset i sedam velikih a ponosnih država brdovitog poluostrva, i preko nešto manje planinskih masiva, Zevs, najviši Bog svih bogova i ljudi, odjedared počeo kruto da učvrščuje svoju vladavinu (Da, takvi su bogovi!). Nakon desetogodišnje bespoštedne borbe protiv Titana Hrona, dotadašnjeg najvišeg Boga, Prometej se odlučio da napusti Zevsa, kome je, premda i sam Titan, što snagom, što svojom oštroumnošću pomagao u žestokim borbama. Novi najviši Bog, bacivši Hrona i njegove saveznike u dubine Tartara, valjda opijen pobedom, ne oduži se baš na neki osobiti način Prometeju. Medjutim, Premeteju to nije smetalo. Okrenuo se svakodnevnim običnim, ali plemenitim poslovima.
Prometej, sin Titana Japeta i boginje Temide, voleo je ljude i saosećao sa slabijima što nije nikakvo čudo, jer je on sam u Fokidi od stvrdnute grudve zemlje, dodavši miris ljudske kože, načinio Čoveka. Potom je ljude postepeno podučavao raznim veštinama kao što su lov i ribolov, smišljao za njih alatke kojima su lakše dolazili do hrane, ogulio kožu sa ubijenih životinja i odenuo Čoveka da se zimi ne bi smrzavao. Ali, da bi ljudska vrsta učinila korak napred – bila joj je potrebna vatra! Tako je jednog dana Prometej odlučio da ukrade vatru sa svetog ognjišta na Olimpu i donese je ljudima. Zapravo, radilo se o jednoj spravici koja je gorela večnim plamenom, nešto nalik današnjim spravicama bez kojih ne možemo zamisliti život, ali smatramo da su toliko obične da ih i ne primećujemo. I tako, prikrade se Prometej Olimpu, jednim jedinim skokom nadje se na njegovom vrhu i iz pretsoblja nebeskog hrama, u kojem su bogovi proslavljali neku svečanost priredjenu u njihovu čast, ukrade vatru. Sišavši nazad medju ljude, kuda god je prošao, za sobom je ostavljao vatru u porodičnim pećinama. Ljudi su se počeli okupljati oko vatre i, zgrejavši svoje obamrle udove, posedali oko ognja koji je davao toplotu i svetlost. Njihova lica ozariše se srećom i zadovoljstvom. Iz tih vremena potiče naziv „toplo ognjište“, kojem se svakodnevno vraćamo da živimo sa svojim porodicama u ljubavi i slozi.
Raznoseći tako vatru, Prometej stiže u jedno pleme vrednih odgajivača domaćih životinja, ali i hrabrih lovaca na raznu divljač. U znak zahvalnosti, pleme zadrži dragog gosta i stavi pred njega izobilje ića i pića. Prometej oproba i ljuti napitak što su (budući je vatra zapucketala nasred naseobine) prvi put spremili njegovi domaćini, koji iz svojih mnogobrojnih podviga izdvojiše delo jednog svog nadaleko poznatog junaka, što je lično iz Dionisove bašte doneo šljivu od koje će se u vremenima potonjim peći najbolji ljuti napitak na svetu. Nažalost, ovaj podatak je prekrila fina prašina zaborava, ali, srećom, mi i danas pijemo ljute, no dobre napitke.
Puna dva dana Prometej uživaše u gostoprimstvu. Trećeg dana, rano ujutru, istina s glavoboljom od silnog pića popijenog u društvu plemenskih junaka, ali sit i zadovoljan prijemom, oprostio se od svojih domaćina koji su mu, da usput mezne, na vatri ispekli polovinu vola, i to onu polovinu koju je za ljude izborio sam Prometej, a drugu polovinu su prineli kao žrtvu Zevsu. Prometeju su dali i krčag ljutog napitka da gasi žedj dok bude raznosio vatru ostatku čovečanstva. Medjutim, dok je Prometej uživao u gostoprimstvu jedan pripadnik plemena, poznat po tome što je po vasceli dan dangubio, stajaše postrance i, prve noći, kada su svi zaspali, namiriše dim unosnog biznisa koji se nalazio u maloj kožnoj fišekliji vezanoj za Prometejev pojas. Ako je Prometej mogao da ukrade vatru bogovima, pomislio je u sebi, zašto onda ne bi on mogao da ukrade vatru jednom običnom Titanu, makar se taj zvao Prometej? Ali, prilika da ukrade spravicu nikako se nije ukazivala, i Čovek podje tako, naoružan strpljenjem, za Prometejem koji je neumorno raznosio vatru ljudima. Nakon mnogo predjenih milja, Prometej zastade pored jednog drveta i sede da se odmori i okrepi pečenim volom. Kada se najeo, Prometej ispije polovinu ljutog napitka iz krčaga i, dobroćudno se osmehujući, obriše nadlakticom svoje usne i prilegne malo da dremne. Da li od umora ili napitka, upade on u dubok san. Čovek koji ga je pratio, kao da je samo na ovaj trenutak čekao., prikrade mu se i odveže kožnu fišekliju u kojoj se nalazila spravica. Eto, tako se dogodilo da je Čovek ukrao Prometeju vatru i odmah počeo da je prodaje ljudima koji nisu bili dovoljno oprezni, već su dozvolili da se u njihovim pećinama vatra ugasi. Iz tih pradavnih vremena vuče koren kažnjavanje kradljivaca, jer kao što će se nadalje pokazati, svaka se kradja, pre ili kasnije, otkriva i kažnjava, a to, naravno, mi veoma dobro znamo.
Kada se Prometej probudio, odmah je primetio da je spravica koja gori večnim plamenom nestala. Ali, Prometej nije bio Titan koji lako klone duhom. Nije se puno nervirao zbog gubitka, smatrao je da već dovoljno ljudi ume održavati vatru, zato ih je počeo učiti mnogim zanatima i raznim veštinama. Dabome, Zevs ne bi bio najviši Bog svih bogova i ljudi, da ne vidi sve. Isprva htede baciti grom na Čoveka, ali se predomislio. Naredio je Hefestu da u svojoj kovačnici za kaznu da neki posao lopovu, jer se ovaj usudio ukrasti vatru koja pripada bogovima. Zalud se Čovek branio da je spravicu koja gori večnim plamenom našao pored pijanog Prometeja, Zevs je bio neumoljiv. Iako ne raspolažemo verodostojnim podacima, smatramo mogućim da se od tada rad polako ali sigurno pretvarao u vaspitnu metodu uz koju se Čovek odučavao od kradje onoga što nije stekao u znoju lica svog.
Medjutim, kaznivši Čoveka, Zevs nije zaboravio na pravog krivca. Razgnevio se i na Prometeja koji je ljudima pomogao više no što je on, budući je vrhovni Bog, bio spreman podneti. U svom božanskom gnevu odlučio je da uništi ljudski rod. Nažalost, na raspolaganju nam stoje svega dva požutela pergamenta sa izbledelim rukopisom nepoznatog antičkog pisca, koji ni sam nije znao objasniti ovu Zevsovu nameru koja beše protivurečna pošto je Čoveka već bio kaznio i, gledano iz ugla vremena današnjeg, nije bilo valjanih razloga za uništavanje čitavog ljudskog roda (što je samo dokaz više da su bogovi i te kako prevrtljivi!). Dakle, Zevs je naumio da uništi ljudski rod. No, za tako nešto je bilo prekasno, jer je Prometej već podučio ljude kako da koriste vatru, da tale metal i izradjuju alatke. Dokotrljao je točak u njihove naseobine; ukrotio je za njih divljeg bika i stavio na njega jaram, upregao u kola konje koji su slušali ljude. Dakle, naučio je ljude kako da opstanu. Ali za usluge koje je učinio ljudima, Zevs je osudio Prometeja na okrutnu kaznu: zapovedio je svojim slugama Snazi i Moći da savladaju Prometeja i odvedu ga na kraj sveta koji se nalazio negde na Kavkazu, gde će ga nebeski kovač Hefest večno prikovati uz visoku stenu kamo će svakog jutra doletati veliki orao da mu oštrim kljunom iskljuje komad jetre koji bi noću ponovo izrastao.
Dugo vremena je Prometej čekao da mu ljudi pomognu, ali oni nisu dolazili. Jednom prilikom do njega je svratio Hermes, glasnik bogova. Došao je s namerom da sazna neku tajnu koju je jedino Prometej znao. Ali, Prometej nije hteo progovarati sa glasnikom, premda mu je ovaj obećao Zevsovu naklonost. Rekao je Hermesu:
„Mrzim vas sve, vi bogovi! Neću zameniti svoje muke robovskom službom tiraninu!“
Na koncu, Prometej se nije uzalud nadao da će ga osloboditi Čovek. Jednog dana pod njegovu stenu doista je došao Čovek, bio je to junak Herkul. Prvo je strelom oborio orla koji je baš doleteo na svoju svakodnevnu gozbu, da bi potom uzeo tešku toljagu i razbio Prometejeve okove. Nekako u isto vreme i Zevs se omekšao i oprostio Prometejeve grehe. I tako je, strpljivo podnoseći svoje patnje, uz pomoć Čoveka, Prometej napokon postao slobodan. Medjutim, Zevsova volja se morala poštovati: Prometej mora zauvek biti prikovan za stenu i zbog toga je morao nositi prsten načinjen od svojih okova u koji je bio ugradjen delić kavkaske stene. Od tada ljudi nose prstenje, iako su poreklo tog običaja davno zaboravili.
Na kraju, ne bi smo smeli zaboraviti na Čoveka koji je Prometeju ukrao vatru. On je zatočen u jednoj pećini, na ostrvu Lemnu, pored kovačnice boga vatre, Hefesta, gde proizvodi spravice koje, kada ih kresnemo, daju vatru kojom palimo cigarete; u znoju lica svog, on puni ove spravice koje zovemo „upaljačima“ a koje se brzo prazne, te ih bacamo posvuda po ulici.
U slavu Prometeja, koji je bogovima ukrao vatru, a oni ga uprkos tome primili na Olimp, i Čoveka, koji je od Prometeja ukrao vatru i zbog toga bio kažnjen večitom mukom, uradjen je ovaj pokretni spomenik.
Stevo Valjić godine 1997 Subotica
