Hamzjakl

(još jedan tekst iz prošlog veka)

Te večeri, tačnije – beše to pre nekoliko godina, na televiziji se davao neki film u kojem je igrao, u to vreme još ne toliko popularan, Antonio Banderas. Više se ne sećam sadržaja, ali usred filma proradiše moždane vijuge. Antonio Banderas! Za ove krajeve pomalo čudno prezime, premda mi se čini da je za jednog španskog borca (voleo bih da znam da li još takvog ima u životu) ovo prezime blisko i poznato, a ni druga, takodje čudna imena, nisu previše odbojna, čak se usudjujem reći u potonjih pedesetak godina odomaćila su se. No, ovaj vek koji je na izmaku nije tema mojih razmišljanja, već ovako mozgajući o čudnim imenima, iznenada se odlučujem da ću jednom, pre ili kasnije, da napišem priču u kojoj će se glavni junak zvati Hose Telegrafos. Naravno, bandera ili telegrafski stub, premda asociraju na „gluvi telefon“, u ovom konkretnom slučaju nemaju nikakve veze sa PTT službom; medjutim, te dve stvari mi zvuče kao npr. Vino: crno ili belo, svejedno! Uostalom, Djoka Balašević je svojevremeno komponovao „mehikansku“ pesmicu sa veoma izvrnutim tekstom; i dalje je rado slušam.

Iako ni do dana današnjeg nisam počeo s pisanjem te famozne priče, i sada se pitam zašto ne bih napisao priču (zapravo mogao napisati priču) u kojoj bi se glavni junak zvao Hose Telegrafos? Premda su ovih dana vrućine skoro nepodnošljive, ponovo sam se setio Telegrafos Hosea. Medjutim, 35 stepeni u hladu, osim što me teraju da praznim boce sa ledenim pivom, jednostavno me sprečavaju da išta napišem. Dakle, ostaje puko zadovoljstvo razmišljanja o čudnim imenima. I tako, skromno zaključujem da ima daleko više ljudi no što ima imena; mislim da su i prezimena u neravnopravnom položaju prema brojnošću ljudske rase. Koliko ljudi – podosta manje imena; no, koliko ljudi tim više čudnih i još čudnijih imena. Moj pokojni prijatelj, pesnik, novinar, bibliotekar i penzioner (koga smo mi, njegovi retki drugari, iz poštovanja zvali Stari) znao je, iz dokolice, ili s nekom skrivenom namerom, iz novinskih čitulja pronalaziti u najmanju ruku nesvakodnevna imena. Jednom mi je pokazao isečak na kojem je ispod crno-bele fotografije starije žene pisalo: „Nagy Falábú Márija…” Nagy jeste prezime, verovatno devojačko, a u doslovnom prevodu na srpski jezik znači: velik, veliki, veliko, velika (Velikić). Srednje prezime, vrlo verovatno muževljevo, a možda baš obrnuto – njeno devojačko prezime, Falábú u doslovnom prevodu s madjarskog znači: drvena noga, onaj ili ona što ima drvenu nogu; Márija je, valjda, svuda u svetu Marija!
Dosta je komplikovano i nezahvalno tragati za korenima pojedinih reči, o imenima i prezimenima da se i ne govori. Premda pronaći korene jedne reči ili imena nekom može priuštiti posvemašnje zadovoljstvo, ipak sam mišljenja da je bavljenje time rabota koja, osim ličnog zadovoljstva, donosi malo koristi onom ko se bacio na taj posao. Debeli, prašnjavi rečnici i enciklopedije rezultiraju kradjom dragocenog vremena, glavoboljom, astmatičnošću i u sebi kriju još mali milion tajastvenih bolesti. Na kraju krajeva, gde da se pronadje, gde se, zapravo, nalazi koren reči (naziva, imena) drvo!? Znam za jedan trivijalan odogovor: ispod zemlje! Iako ašov i lopata asociraju na kopanje, kada čujem da neko kaže zemlja, iznenada mi se nameće reč prekopavanje, iskopavanje, rovarenje, prebacivanje zemljice crne s jedne na drugu gomilu. E sad, stigao sam do tačke koja baš i nije tesno povezana sa Banderasom i Telegrafosom, ali… Recimo, pozajmim jedno ime, ime i prezime. Imam jednog suseda koji se zove Bela Djulai i nadam se da mi neće zameriti što ću njegovo ime i prezime povesti na putovanje oko sveta. Dakle, zovem se Bela Djulai i krećem na poduže putovanje. Na primer, kad bih živeo u Grškoj, iako ne živim, mogao bih se zvati Belastotelos Djulaidis. U Litvaniji bi me zvali Belauskas Djulaikis; sa ovim imenom bih ‘ladno mogao živeti bilo gde unutar nekadašnje Sovjetske imperije. Nedaleko odavde, u Albaniji, zvao bih se Belax Djulaići; u Ameriki Bela Dulley! U Bugarskoj, ali i u Makedoniji, moje pošteno ime i prezime izgovarali bi kao Belatko Djulaikov, u Sloveniji Belaj Djulajšič, u Rumuniji Belandr Djuleanu, u majčici Rusiji Belano Belanovič Djulaimov, u Italiji Belano Djulaiskoni… Tamo severnije, u nekim zemljama Beneluxa Bela van der Djulander, gradjanin Evrope; a verujem da bih se u nekom zabitom afričkom selu zvao Ebla Udjali. Austrijanci bi mi se obraćali sa Bela Djulay von Strassenbaum, Nemci takodje. U Japanu bih bio Šogun Belakiri Djulaita. Najlakše bi bilo Madjarima, oni bi me jednostavno zvali Gyúlai Béla; ali Kinezi bi jamačno imali najviše muka s mojim imenom. Medjutim, Kinezi su vredan i marljiv narod. Ovaj problem bi rešili na sledeći način: u Matičnoj knjizi rodjenih upisali bi: LI ČI!

Jednom mi je otac rekao da previše dozirana mašta može pokvariti svako putovanje. Gotovo je! Zaustavite voz! Silazim! A Vi pogodite kako bih se zvao u Srbiji… Ovako, dok čvrsto sedim u stolici s naslonom za ledja i ruke, sneno se pitam: zar se koren drveta zaista ne nalazi u zemlji? I zar se koren imena i prezimena ne nalazi, možda, u susednoj, ili manje više udaljenoj zemlji?
Pre spavanja mi se nameće zaključak da je lepo putovati, makar pohodili druge države isključivo u mašti. Uostalom, kao što ima imena koja najradije izbegavamo, dakako da postoje i države koje se u širokom luku zaobilaze.

Stevo Valjić 17 07 1998 lepo i prijatno veče Subotica

Random Posts

• DODO PERE RUKE
• EPICENTAR
• ZEMLJANI DAN
• KAO DA DODO KAPIRA