Hamzjakl

Naravski, otkada pišem a tome već ima dobrih tri banki godina, napisao sam na hiljade glupavih do zla boga nerazumljivih tekstova, skica, nacrta, ideja, crtica, pribeleški i zabeleški… I da, i o ovome sam već pisao u nekoliko navrata, no bre, sada hoću na ove stvari i stvarčice da bacim svetlo iz lampe sa alkalnim baterijama, da malčice osvetlim čin pisanja i čitanja. Ovom prilikom ne bih o nekim mojim mukama, prilikama i neprilikama, zgodama i nezgodama pri učenju pisanja lepe reči. Svi mi znamo da za pisanje treba malo talenta i dvesta godina rada; svaka čast onome ko uspe da upropasti, da spička dva računara učeći i vežbajući beletristiku i da potom objavi u nekom književnom časopisu (a još ih ima na tržištu) prozu ili poeziju, ali bolje prozu jer pesnika tušta i tma čak u mojoj ulici, nekmoli recimo na Paliću, ne mislim na jezero već na naselje Palić, M.Z. Palić, predgradje Subotice, tamo gde se meri temperatura vazduha, iako je NATO ’99 godine sa respektabilne visine iz aviona u kojem se vozikao hrabri pilot i koji je gadjao antenu za srednje radio talase i pri tom pogodio Meteorološku stanicu koja je ko zna kada počela meriti vremenske prilike, a gudgaj pilot (majku mu onu hrabru na osam ‘iljada meteri visine) kasnije imao i pun pogodak antene što je kasnije mesecima ležala u travi čekajući preduzimljive Palićane i Subotičane da pokupe gvoždjuriju i zarade koji dinar na stovarištu starog gvoždja.

Evo, stigli smo do prve nezgode, jebiga, pisac otišo u maminu, udaljio se od prvobitne teme. Nemere sad onako iznebuha vratiti se na kolosek kojim se pošlo mal’ne od prve reči. Ako nisi skicirao priču nije da ćeš odma’ jebat ježa, ili – što je najgore, pocepaš monitor i udeneš prazan list, belinu u ekran, na ekran. Postoje govornici, oni koji mnogo bolje govore (oratori bre!), pričaju bolje nego što pišu. Ja spadam u one koji jedva prate vlastite misli, govornik sam nikakav, ali je sreća što se na napisani tekst uvek možeš vraćati, izgovorena reč se ne može izbrisati, a ti imaš tu neverovatnu mogućnost da jednostavno „izgumiraš“ čitavu stranicu, kamoli jednu ili dve reči, rečenicu, ma pola stranice, nenapisanu knjigu, roman u nastavcima da izbrišeš gumicom, a svaki računar se prodaje skupa sa gumicom, jebote bre koja i kakva tehnologija!
Poznavao sam i poznajem ljude koji su zažalili neke svoje pisanije; to ti je kao kada maloletna devojčica ostane u drugom stanju. Jbg. nema tu puno pomoći. Ako si jednom dao da se objavi tvoj rukopis ima da stojiš iza toga do groba, bilo tebi po volji ili ne. No, danas sa ovim skalamerijama nemaš brige, otvoriš svoj blog (vlastiti časopis!) i pišeš i pišeš i pišeš… Ako nisi previše strog prema sebi u vlastitom časopisu postavljaćeš tekstove koje ti hoćeš i koji se tebi najviše svidjaju, odgovaraš sam sebi i nikom drugom. Ako dobiješ neki zajebani komentarčić jednostavno ga izbrišeš, budi siguran da taj više neće dolaziti na tvoj blog, pitanje je da li će uopšte neko dolaziti na tvoj blog. Zato ipak treba posvetiti više pažnje pisanju jer, na kraju krajeva, nikad nije kasno početi sa pisanjem. Pre dvadesetak godina sam negde pročitao da je neka „starica“ napisala prvi i poslednji roman u svojoj osamdesetoj godini. Dakle, nikad nije kasno, iako u ovom slučaju sumnjam da je Bog umešao svoj kažiprst i vremešna dama je napisala vredno delo koje je ostavila za sobom, jer ubrzo nakon izlaska knjige iz štampe stara gospodja je preminula.
Ako pišeš onda nemoj štedeti na olovkama; pre no što izadješ na ulicu ubaci u svoju torbu ili tašnu, ajde, desetak hemijskih; skokni do najbližeg parka, sedni na klupu i počni sa beleškama, opisivanjem ljudi koji prolaze pored tebe i opisivanjem svega što te okružuje; kada stigneš kući pokušaj opisati ono što si video pre tri sata, pamćenje bre, memorija koja para vredi, ako uspeš skoro da već imaš ugovor u džepu za roman u nastavcima. Ova vežba se radi deset do petnaest godina, ali nekima uspeva da savladaju gradivo za par nedelja ili meseci, drugima pak treba tri života i dve prividne smrti da se napiše jedna smislena rečenica.
Ergo, ako se ne radi, ako se ne rmbači dovoljno jako i dugo i istrajno i hrabro i nepokolebljivo i… jebiga, treba i malo… veoma, veoma puno sreće i romančuga je već u trafikama gde se prodaju novine, žvake, hemijske, sokovi razni, upaljači i šibice, pa skupe cigarete od kojih se dobija rak na plućima i rak džepova i novčanika i tako dalje, i jebiga, tako dalje. Mislim, talenat je važan faktor, premda znam ljude koji i dalje pišu a od talenta imaju dar za mutivode i zajebante razne. Poznajem jednu facu koja je pre mnogo godina napisala kratak roman, stotinjak stranica, a likova cirka sto i kusur! Jebote bre, hara-kiri na kratke staze. A ipak bio nominovan za NIN-ovu nagradu (koja degradacija bre!), čak ušao medju pet najboljih, izabranih… Čini mi se da se ovo dogadjalo pre petnaestak godina, ali ne bih se kleo u savršenu vremensku tačnost. No, sve u svemu, da se ne čudimo u kakvoj zemlji sastavljamo kraj sa početkom, ili obrnuto. Čovek koji je napisao roman o kojem govorim poseduje talenat za pisanje bedekera, što i nije za podcenjivanje, jer bedekeri se ubedljivo štampaju u bezbroj primeraka.

Znam, nije neka vel’ka pomoć od mene za one koji pišu, jer se ipak radi o disciplini znaš ili ne znaš. No, da vidimo kako se čita onda kada ti je mrsko da čitaš. Najbrže što možeš pročitaš prvih sto stranica i… ništa ne razumeš. E… sada pročitaš malčice sporije, recimo za pet minuta preletiš onu spomenutu stotku. I šta se dešava. Ispadneš ko moja šćera pre nekoliko godina: „Ćale, možeš mi nabaviti skraćenu verziju Ane Karenjine… recimo na deset stranica, ali ako možeš neku sa najviše pet stranica…“ Ovo je pravi Rat i Mir čitanja u slobodno vreme, a slobodnog vremena ko suvog groždja u bureku sa mesom! Dakle, ti koji pišeš treba da paziš na tečnost, ne na onu u bocama već na pisanje, jer ako uspevaš da pišeš k’o ona voda koja izlazi iz česme onaj koji bude čitao čitaće lako i tečno. Ali oni pravi znalci će oma primetiti trenutak kada je u cevima pao pritisak. Šta sam ono hteo da kažem… ako imaš makar malo talenta, ne da budeš Kueljo ili neki naš… šta ja znam koji pisac, poradi malo na tom daru što ga nemaju baš mnogi, i… čitaćemo se mi još mnogo, mnogo godina, a bogami i pisaćemo, ako ne i puno desetleća a ono sigurno dok u nama ne presahne volja za pisanjem.

Stevo Valjić prelepa noć sto dvadeset minuta po ponoći Subotica

Random Posts

• CVANCIG MARKA
• ONAJ DRUGI KRAJ
• PORUKA
• AVANTI