Hamzjakl

E… da ga hebnem, mislim flomaster crveni kojeg sada nemam jer su mi ga zdipili, ukrali ga dok sam držao onu stvar nad klonjom. Jebiga, mrzim kad me potkradaju, prave lopovluk, i to u mom domu, u mom stanu, u mojoj tvrdjavi, u mom zamku gde je pristup slobodan samo onima koje ja aminujem. Jebemti! A da sam ljut mislim da je to u redu, a ono ljut sam na samoga sebe, premda kada su stari poznanici u pitanju malo je teže objasniti samome sebi da je ljutnja neopravdana, čak preterano izražena u nekim brojkama, mislim na brojanje psovki koje sam izgovorio u sebi; dakle niko ne može da dokaže da sam nevaspitan, možda zbog dva završena razreda Osnovne, i to sa padanjem na popravni a nikako na kolena, može da se kaže da sam neotesan poput šumskog stabla što ga delju neki moji poznanici koji se bave skulpturom; ja ih na mom maternjem zovem „fafaragók”, i nemam sad nameru da prevodim jer to su ljudi koji umeju sa ovećim komadom drveta ono što ja teško ali koliko toliko uspevam da prenesem na list papira, jer oni znaju u tom deblu da spevaju što pesnik iz malog prsta tri dana i noći peva za one malobrojne što razumeju da drvo, premda nema usta, zna da peva na jezicima stranskim a retki su oni koji su spremni da prevedu pesmadiju i za one učenije, jer siromasi gledaju u hleb nasušni a ne u neke strofe od kojih samo duša zna da se najede, i takva sita od bezbroj rima sprema se na počinak u skrivenom kutku svoje samoće koja i siromašnima je nedostupna, reklo bi se čak nepoželjna, jerbo prazan stomak sanja kruha od juče i od prošle nedelje.

Dakle, bemliga, ode mi crveni flomaster (ih što mrzim kad me vide kao idiota, što katkad i jesam), onaj kojim beležim dane kada postavljam post na onaj drugi blog; izem li ga, moraću sada da beležim plavom bojom, onom svetlom, sve dok ne nabavim drugi flomaster, crveni, onaj upadljivo crveni, onaj kurvanjsko crveni kojeg vidim iz pretsoblja, vidim kako sam juče uokvirio tamo neki datum za pisanije, vidim i neke druge krugove a da alkoholno piće nisam ni omiris’o… Pa dobro, nek mi ga je zdipio, premda mi nije jasno zašto… zato valjda što se nismo videli godinu dana? Pa bilo je da se nismo videli dve godine. Jebote, dva crvena flomastera. Sad… ne mogu reći da smo neki strašni drugari, nismo zajedno odrasli, nismo se igrali u pesku na obali Palićkog jezera; nikada nismo skupa zadirkivali curice, nismo povlačili njihove kikice, nikada nismo zajednički stezali njihove tek malo veće grudi, ispupčenja na belim majičicama… Jebiga, nikada nismo bili dobri drugovi koji otkrivaju lepotu umetnosti, a žena jeste deo neponovljive umetnosti u koju ja gledam iz mog, a on iz svog ugla.
Dakle, dugo se videli nismo; ja guram svoje, a on bio na nekim jebenim odvikavanjima od ovog i onog. Pivo je moja omiljena tekućina koja tek toliko veze ima sa vodom da je za pravljenje piva potrebna i voda; tu i tamo dam svome grlu dve-tri kapi žestokog pića. Cigarete sam ostavio samo zbog toga što sam ozbiljno spremao atentat na njih, na kraju je ostalo da se bira a ja sam izabrao pivo, kafu pijem iz zajebancije, zapravo da jebavam pušače koji se kunu u jutarnju kafu sa pet-šest cigareta. Toliko o drogama.
Dakle, hteo ja da kažem da smo se sreli, pa ja kažem ajd na kafu i limunadu. Pijemo kafu i pričamo… o čemu… da ga jebem ako se sećam. No, sutradan bi ja ono da zabeležim crvenim flomasterom važan datum za važno pisanije. Di si bre, crveni flomasteru? Nema ga, nema ga nigde, a uvek znam da je tu negde, sad ga nema. Bem ti la müzik sa fantazijom. Posle tražim nožić, brica bre za sitna seckanja, za takoreći intervencije u prolazu, na brzaka, ko kad te ufati sraćkalica, ona brzometna kada se nema vremena čekati pred vratima vecea koji je zauzet pol’ dana i tri noći i gaće se napune ko kad se u kesu trpa jeftina roba iz uvoza i koja košta manje od kutije neotrovanih cigareta iz snova što ih zovemo „Kad bi smo se zahebavali, bre!“
Evo, tamo negde gore je fotografija mog omiljenog sečiva od par santima; kad se otvori ni onda nije duži od deset puta jedan santimetar. Unikat koji je prirastao stolu u sobi koju zovemo dnevna, a ona je u stvari moja radna prostorija.
Sad… treba mi hrabrosti da mu ne javim, da mu ne jebem sve po spisku… Ali ištem i onu drugu hrabrost… koja bi trebala biti ona konačna hrabrost… da njega, njegovu veličinu, jer on stvara umetnost, nešto što ostaje zanavek pokolenjima budućim, dakle da ga izbrišem sa lica one zemlje po kojoj ja hodam i gde je teško koračati pored mene uzdignute glave i raširenih ruku, jer… nema šta da se krije.

Stevo Valjić koji mrzi kradljivce u gradu koji se zove Subotica

Random Posts

• DODO I DOSADA
• TALAS MORSKE SOLI
• TRIPRAVNIK
• DEBELO