Hamzjakl

UMESTO UVODA

Post koji sam danas postavio je popratni tekst za „POKRETNI SPOMENIK“ koji je napravljen od rabljenih, iskorišćenih a bačenih upaljača, koje smo skupljali bezmalo godinu dana, a Mile Tasić (od koga i potiče ideja) lepeći ih na staklo metar sa metar načinio stilizovanog grčkog junaka. Ako ništa drugo, zanemarite fotografije, i kada budete pročitali tekst, na kraju strgnite svilene halje sa pokretnog spomenika.
Možda kao interesantan podatak može poslužiti informacija da smo iste godine kada je „POKRETNI SPOMENIK“ pod nazivom NEKO JE PROMETEJU UKRAO VATRU“ napravljen – predstavljen i u Novom Sadu u knjižari PROMETEJ (u podrumu).

(ANTIČKA BAJKA)

Ovo što se zbilo izmigoljilo je pažnji čak i velikom Homeru. A desilo se to pre no što je Titan Prometej izgovorio znamenitu rečenicu:
„Mrzim vas sve, vi bogovi!“
Dakle, priča počinje ovako:
Jednom u pradavna vremena, pre no što je izmišljena dnevna štampa i televizija u ličnoj svojini, mnogo pre no što su zasvetlele prve višebojne reklame iznad luksuznih prodavnica robe sa zapada, etc. etc. desilo se, dakle, da je preko sedam beskrajno sivih pustinja, preko sedamdeset i sedam velikih a ponosnih država brdovitog poluostrva, i preko nešto manje planinskih masiva, Zevs, najviši Bog svih bogova i ljudi, odjedared počeo kruto da učvrščuje svoju vladavinu (Da, takvi su bogovi!). Nakon desetogodišnje bespoštedne borbe protiv Titana Hrona, dotadašnjeg najvišeg Boga, Prometej se odlučio da napusti Zevsa, kome je, premda i sam Titan, što snagom, što svojom oštroumnošću pomagao u žestokim borbama. Novi najviši Bog, bacivši Hrona i njegove saveznike u dubine Tartara, valjda opijen pobedom, ne oduži se baš na neki osobiti način Prometeju. Medjutim, Premeteju to nije smetalo. Okrenuo se svakodnevnim običnim, ali plemenitim poslovima.
Prometej, sin Titana Japeta i boginje Temide, voleo je ljude i saosećao sa slabijima što nije nikakvo čudo, jer je on sam u Fokidi od stvrdnute grudve zemlje, dodavši miris ljudske kože, načinio Čoveka. Potom je ljude postepeno podučavao raznim veštinama kao što su lov i ribolov, smišljao za njih alatke kojima su lakše dolazili do hrane, ogulio kožu sa ubijenih životinja i odenuo Čoveka da se zimi ne bi smrzavao. Ali, da bi ljudska vrsta učinila korak napred – bila joj je potrebna vatra! Tako je jednog dana Prometej odlučio da ukrade vatru sa svetog ognjišta na Olimpu i donese je ljudima. Zapravo, radilo se o jednoj spravici koja je gorela večnim plamenom, nešto nalik današnjim spravicama bez kojih ne možemo zamisliti život, ali smatramo da su toliko obične da ih i ne primećujemo. I tako, prikrade se Prometej Olimpu, jednim jedinim skokom nadje se na njegovom vrhu i iz pretsoblja nebeskog hrama, u kojem su bogovi proslavljali neku svečanost priredjenu u njihovu čast, ukrade vatru. Sišavši nazad medju ljude, kuda god je prošao, za sobom je ostavljao vatru u porodičnim pećinama. Ljudi su se počeli okupljati oko vatre i, zgrejavši svoje obamrle udove, posedali oko ognja koji je davao toplotu i svetlost. Njihova lica ozariše se srećom i zadovoljstvom. Iz tih vremena potiče naziv „toplo ognjište“, kojem se svakodnevno vraćamo da živimo sa svojim porodicama u ljubavi i slozi.

Raznoseći tako vatru, Prometej stiže u jedno pleme vrednih odgajivača domaćih životinja, ali i hrabrih lovaca na raznu divljač. U znak zahvalnosti, pleme zadrži dragog gosta i stavi pred njega izobilje ića i pića. Prometej oproba i ljuti napitak što su (budući je vatra zapucketala nasred naseobine) prvi put spremili njegovi domaćini, koji iz svojih mnogobrojnih podviga izdvojiše delo jednog svog nadaleko poznatog junaka, što je lično iz Dionisove bašte doneo šljivu od koje će se u vremenima potonjim peći najbolji ljuti napitak na svetu. Nažalost, ovaj podatak je prekrila fina prašina zaborava, ali, srećom, mi i danas pijemo ljute, no dobre napitke.
Puna dva dana Prometej uživaše u gostoprimstvu. Trećeg dana, rano ujutru, istina s glavoboljom od silnog pića popijenog u društvu plemenskih junaka, ali sit i zadovoljan prijemom, oprostio se od svojih domaćina koji su mu, da usput mezne, na vatri ispekli polovinu vola, i to onu polovinu koju je za ljude izborio sam Prometej, a drugu polovinu su prineli kao žrtvu Zevsu. Prometeju su dali i krčag ljutog napitka da gasi žedj dok bude raznosio vatru ostatku čovečanstva. Medjutim, dok je Prometej uživao u gostoprimstvu jedan pripadnik plemena, poznat po tome što je po vasceli dan dangubio, stajaše postrance i, prve noći, kada su svi zaspali, namiriše dim unosnog biznisa koji se nalazio u maloj kožnoj fišekliji vezanoj za Prometejev pojas. Ako je Prometej mogao da ukrade vatru bogovima, pomislio je u sebi, zašto onda ne bi on mogao da ukrade vatru jednom običnom Titanu, makar se taj zvao Prometej? Ali, prilika da ukrade spravicu nikako se nije ukazivala, i Čovek podje tako, naoružan strpljenjem, za Prometejem koji je neumorno raznosio vatru ljudima. Nakon mnogo predjenih milja, Prometej zastade pored jednog drveta i sede da se odmori i okrepi pečenim volom. Kada se najeo, Prometej ispije polovinu ljutog napitka iz krčaga i, dobroćudno se osmehujući, obriše nadlakticom svoje usne i prilegne malo da dremne. Da li od umora ili napitka, upade on u dubok san. Čovek koji ga je pratio, kao da je samo na ovaj trenutak čekao., prikrade mu se i odveže kožnu fišekliju u kojoj se nalazila spravica. Eto, tako se dogodilo da je Čovek ukrao Prometeju vatru i odmah počeo da je prodaje ljudima koji nisu bili dovoljno oprezni, već su dozvolili da se u njihovim pećinama vatra ugasi. Iz tih pradavnih vremena vuče koren kažnjavanje kradljivaca, jer kao što će se nadalje pokazati, svaka se kradja, pre ili kasnije, otkriva i kažnjava, a to, naravno, mi veoma dobro znamo.
Kada se Prometej probudio, odmah je primetio da je spravica koja gori večnim plamenom nestala. Ali, Prometej nije bio Titan koji lako klone duhom. Nije se puno nervirao zbog gubitka, smatrao je da već dovoljno ljudi ume održavati vatru, zato ih je počeo učiti mnogim zanatima i raznim veštinama. Dabome, Zevs ne bi bio najviši Bog svih bogova i ljudi, da ne vidi sve. Isprva htede baciti grom na Čoveka, ali se predomislio. Naredio je Hefestu da u svojoj kovačnici za kaznu da neki posao lopovu, jer se ovaj usudio ukrasti vatru koja pripada bogovima. Zalud se Čovek branio da je spravicu koja gori večnim plamenom našao pored pijanog Prometeja, Zevs je bio neumoljiv. Iako ne raspolažemo verodostojnim podacima, smatramo mogućim da se od tada rad polako ali sigurno pretvarao u vaspitnu metodu uz koju se Čovek odučavao od kradje onoga što nije stekao u znoju lica svog.
Medjutim, kaznivši Čoveka, Zevs nije zaboravio na pravog krivca. Razgnevio se i na Prometeja koji je ljudima pomogao više no što je on, budući je vrhovni Bog, bio spreman podneti. U svom božanskom gnevu odlučio je da uništi ljudski rod. Nažalost, na raspolaganju nam stoje svega dva požutela pergamenta sa izbledelim rukopisom nepoznatog antičkog pisca, koji ni sam nije znao objasniti ovu Zevsovu nameru koja beše protivurečna pošto je Čoveka već bio kaznio i, gledano iz ugla vremena današnjeg, nije bilo valjanih razloga za uništavanje čitavog ljudskog roda (što je samo dokaz više da su bogovi i te kako prevrtljivi!). Dakle, Zevs je naumio da uništi ljudski rod. No, za tako nešto je bilo prekasno, jer je Prometej već podučio ljude kako da koriste vatru, da tale metal i izradjuju alatke. Dokotrljao je točak u njihove naseobine; ukrotio je za njih divljeg bika i stavio na njega jaram, upregao u kola konje koji su slušali ljude. Dakle, naučio je ljude kako da opstanu. Ali za usluge koje je učinio ljudima, Zevs je osudio Prometeja na okrutnu kaznu: zapovedio je svojim slugama Snazi i Moći da savladaju Prometeja i odvedu ga na kraj sveta koji se nalazio negde na Kavkazu, gde će ga nebeski kovač Hefest večno prikovati uz visoku stenu kamo će svakog jutra doletati veliki orao da mu oštrim kljunom iskljuje komad jetre koji bi noću ponovo izrastao.

Dugo vremena je Prometej čekao da mu ljudi pomognu, ali oni nisu dolazili. Jednom prilikom do njega je svratio Hermes, glasnik bogova. Došao je s namerom da sazna neku tajnu koju je jedino Prometej znao. Ali, Prometej nije hteo progovarati sa glasnikom, premda mu je ovaj obećao Zevsovu naklonost. Rekao je Hermesu:
„Mrzim vas sve, vi bogovi! Neću zameniti svoje muke robovskom službom tiraninu!“
Na koncu, Prometej se nije uzalud nadao da će ga osloboditi Čovek. Jednog dana pod njegovu stenu doista je došao Čovek, bio je to junak Herkul. Prvo je strelom oborio orla koji je baš doleteo na svoju svakodnevnu gozbu, da bi potom uzeo tešku toljagu i razbio Prometejeve okove. Nekako u isto vreme i Zevs se omekšao i oprostio Prometejeve grehe. I tako je, strpljivo podnoseći svoje patnje, uz pomoć Čoveka, Prometej napokon postao slobodan. Medjutim, Zevsova volja se morala poštovati: Prometej mora zauvek biti prikovan za stenu i zbog toga je morao nositi prsten načinjen od svojih okova u koji je bio ugradjen delić kavkaske stene. Od tada ljudi nose prstenje, iako su poreklo tog običaja davno zaboravili.
Na kraju, ne bi smo smeli zaboraviti na Čoveka koji je Prometeju ukrao vatru. On je zatočen u jednoj pećini, na ostrvu Lemnu, pored kovačnice boga vatre, Hefesta, gde proizvodi spravice koje, kada ih kresnemo, daju vatru kojom palimo cigarete; u znoju lica svog, on puni ove spravice koje zovemo „upaljačima“ a koje se brzo prazne, te ih bacamo posvuda po ulici.
U slavu Prometeja, koji je bogovima ukrao vatru, a oni ga uprkos tome primili na Olimp, i Čoveka, koji je od Prometeja ukrao vatru i zbog toga bio kažnjen večitom mukom, uradjen je ovaj pokretni spomenik.

Stevo Valjić godine 1997 Subotica

Znate ono kada navijači (oni pravi) skandiraji SVI U NAPAD SVI U NAPAD! Jbg. sad se nije radilo o takvom napadu; moj server kaže da mi je blog napadnut… I oni oma isključili, vratili me pre pola sata, ali nakon 24 sata za kojih sam ja badava slao mejl, i zivkao tamo neki mobilnjak… Dakle, juče od deset pre podne nemere bloga na mom monitoru. Šta da kažem, jebeš poslovnost! Naravno da ja nisam neka faca koja ima na hiljade poseta dnevno, no jebiga ipak sam platio DOMEN! Na onom drugom blogu gde pišem o gradskim temama baš šibam po ovakvim potezima i nečinjenju.

Onaj drugi blog je ok. moj računar je ok. sve je u redu, ali Hamzjakl se zeza. Izem li ga kada sam dao ovo glupavo ime, a nabijem na onu stvar idiote koji se bave glupavim napadima na male, beznačajne sajtiće, blogčiće… A velikih sajtova bezbroj…

Stevo Valjić lično i personalno Subotica

Pre nekoliko dana hteo sam na blog postaviti post koji nosi naslov ANTIČKA BAJKA. Radi se o jednom tekstu koji je napisan čini mi se 1997 godine, a možda i ranije, medjutim ono što je u ovom slučaju (za mene) važno to je to da je ovaj tekst deo jednog projekta koji smo odradili pre desetak godina, a Antička Bajka je podnaslov popratnog teksta koji se pročita pre otkrivanja eksponata, tj. skulpture od…

E… stigao sam do suštine koja me tera, primorava na oprez. Na oprez ne zbog neke eventualne tužbe (taman posla) ili protesta one druge strane, ovde se radi o elementarnom poštenju, poštenju s moje strane. Ne pada mi na pamet (niti sam se ikada koristio plagiranjem tudjih umotvorina) da objavim nešto što je deo jednog projekta u kojem sam bio učesnik a da nemam dogovor sa onom drugom stranom u projektu, tj. sa autorom skulpture. Dakle, dok ne sredim formalnosti oko svega ovoga (i hvala bogu što nisam preskočio ovu „formalnost“) Bajka ostaje na čekanju. Nisam preterano zainteresovan kako drugi poštuju nepisana pravila i prava drugih. Ja znam da ne bi bilo u redu da postavim tekst i možda čak pustim fotografiju već spomenute skulpture, jer istini za volju tekst ide uz skulpturu a takodje i obrnuto. Mejl sa molbom na pristanak da se Bajka objavi uz fotografiju glavnog objekta zbog kojeg se projekat i odradjivao, biće poslat ovih dana drugoj strani. Do tada uživajmo u bajkama kojih na netu ima napretek.

Stevo Valjić večernji sati Subotica

(još jedan tekst iz prošlog veka)

Te večeri, tačnije – beše to pre nekoliko godina, na televiziji se davao neki film u kojem je igrao, u to vreme još ne toliko popularan, Antonio Banderas. Više se ne sećam sadržaja, ali usred filma proradiše moždane vijuge. Antonio Banderas! Za ove krajeve pomalo čudno prezime, premda mi se čini da je za jednog španskog borca (voleo bih da znam da li još takvog ima u životu) ovo prezime blisko i poznato, a ni druga, takodje čudna imena, nisu previše odbojna, čak se usudjujem reći u potonjih pedesetak godina odomaćila su se. No, ovaj vek koji je na izmaku nije tema mojih razmišljanja, već ovako mozgajući o čudnim imenima, iznenada se odlučujem da ću jednom, pre ili kasnije, da napišem priču u kojoj će se glavni junak zvati Hose Telegrafos. Naravno, bandera ili telegrafski stub, premda asociraju na „gluvi telefon“, u ovom konkretnom slučaju nemaju nikakve veze sa PTT službom; medjutim, te dve stvari mi zvuče kao npr. Vino: crno ili belo, svejedno! Uostalom, Djoka Balašević je svojevremeno komponovao „mehikansku“ pesmicu sa veoma izvrnutim tekstom; i dalje je rado slušam.

Iako ni do dana današnjeg nisam počeo s pisanjem te famozne priče, i sada se pitam zašto ne bih napisao priču (zapravo mogao napisati priču) u kojoj bi se glavni junak zvao Hose Telegrafos? Premda su ovih dana vrućine skoro nepodnošljive, ponovo sam se setio Telegrafos Hosea. Medjutim, 35 stepeni u hladu, osim što me teraju da praznim boce sa ledenim pivom, jednostavno me sprečavaju da išta napišem. Dakle, ostaje puko zadovoljstvo razmišljanja o čudnim imenima. I tako, skromno zaključujem da ima daleko više ljudi no što ima imena; mislim da su i prezimena u neravnopravnom položaju prema brojnošću ljudske rase. Koliko ljudi – podosta manje imena; no, koliko ljudi tim više čudnih i još čudnijih imena. Moj pokojni prijatelj, pesnik, novinar, bibliotekar i penzioner (koga smo mi, njegovi retki drugari, iz poštovanja zvali Stari) znao je, iz dokolice, ili s nekom skrivenom namerom, iz novinskih čitulja pronalaziti u najmanju ruku nesvakodnevna imena. Jednom mi je pokazao isečak na kojem je ispod crno-bele fotografije starije žene pisalo: „Nagy Falábú Márija…” Nagy jeste prezime, verovatno devojačko, a u doslovnom prevodu na srpski jezik znači: velik, veliki, veliko, velika (Velikić). Srednje prezime, vrlo verovatno muževljevo, a možda baš obrnuto – njeno devojačko prezime, Falábú u doslovnom prevodu s madjarskog znači: drvena noga, onaj ili ona što ima drvenu nogu; Márija je, valjda, svuda u svetu Marija!
Dosta je komplikovano i nezahvalno tragati za korenima pojedinih reči, o imenima i prezimenima da se i ne govori. Premda pronaći korene jedne reči ili imena nekom može priuštiti posvemašnje zadovoljstvo, ipak sam mišljenja da je bavljenje time rabota koja, osim ličnog zadovoljstva, donosi malo koristi onom ko se bacio na taj posao. Debeli, prašnjavi rečnici i enciklopedije rezultiraju kradjom dragocenog vremena, glavoboljom, astmatičnošću i u sebi kriju još mali milion tajastvenih bolesti. Na kraju krajeva, gde da se pronadje, gde se, zapravo, nalazi koren reči (naziva, imena) drvo!? Znam za jedan trivijalan odogovor: ispod zemlje! Iako ašov i lopata asociraju na kopanje, kada čujem da neko kaže zemlja, iznenada mi se nameće reč prekopavanje, iskopavanje, rovarenje, prebacivanje zemljice crne s jedne na drugu gomilu. E sad, stigao sam do tačke koja baš i nije tesno povezana sa Banderasom i Telegrafosom, ali… Recimo, pozajmim jedno ime, ime i prezime. Imam jednog suseda koji se zove Bela Djulai i nadam se da mi neće zameriti što ću njegovo ime i prezime povesti na putovanje oko sveta. Dakle, zovem se Bela Djulai i krećem na poduže putovanje. Na primer, kad bih živeo u Grškoj, iako ne živim, mogao bih se zvati Belastotelos Djulaidis. U Litvaniji bi me zvali Belauskas Djulaikis; sa ovim imenom bih ‘ladno mogao živeti bilo gde unutar nekadašnje Sovjetske imperije. Nedaleko odavde, u Albaniji, zvao bih se Belax Djulaići; u Ameriki Bela Dulley! U Bugarskoj, ali i u Makedoniji, moje pošteno ime i prezime izgovarali bi kao Belatko Djulaikov, u Sloveniji Belaj Djulajšič, u Rumuniji Belandr Djuleanu, u majčici Rusiji Belano Belanovič Djulaimov, u Italiji Belano Djulaiskoni… Tamo severnije, u nekim zemljama Beneluxa Bela van der Djulander, gradjanin Evrope; a verujem da bih se u nekom zabitom afričkom selu zvao Ebla Udjali. Austrijanci bi mi se obraćali sa Bela Djulay von Strassenbaum, Nemci takodje. U Japanu bih bio Šogun Belakiri Djulaita. Najlakše bi bilo Madjarima, oni bi me jednostavno zvali Gyúlai Béla; ali Kinezi bi jamačno imali najviše muka s mojim imenom. Medjutim, Kinezi su vredan i marljiv narod. Ovaj problem bi rešili na sledeći način: u Matičnoj knjizi rodjenih upisali bi: LI ČI!

Jednom mi je otac rekao da previše dozirana mašta može pokvariti svako putovanje. Gotovo je! Zaustavite voz! Silazim! A Vi pogodite kako bih se zvao u Srbiji… Ovako, dok čvrsto sedim u stolici s naslonom za ledja i ruke, sneno se pitam: zar se koren drveta zaista ne nalazi u zemlji? I zar se koren imena i prezimena ne nalazi, možda, u susednoj, ili manje više udaljenoj zemlji?
Pre spavanja mi se nameće zaključak da je lepo putovati, makar pohodili druge države isključivo u mašti. Uostalom, kao što ima imena koja najradije izbegavamo, dakako da postoje i države koje se u širokom luku zaobilaze.

Stevo Valjić 17 07 1998 lepo i prijatno veče Subotica

U tri sata, posle ponoći, došao je kući pijan. Hteo je biti tih, ali se srušio nasred kuhinje. Nije se iznenadio, ionako nije znao kako je dospeo dovde, u predgradje, gde su iznajmili stan. Ležeći na kuhinjskom podu, zbacio je cipele i ustao. Otvorio je vrata. „Mora biti da žena spava“, pomislio je gledajući u tamu spavaće sobe. Uvek je spavala kada se on, u kasne sate, pijan vraćao kući. Doteturao se do kreveta. Nije imao snage da se skine. Žena je ležala okrenuta ledjima, spavala je, čuo je njeno ravnomerno disanje, ili mu se samo činilo… Spustio se pored nje i istog trenutka zaspao.

Žena je ujutro ustala, izašla u kupatilo i pogledala se u ogledalu. Kosa joj je bila neuredna, lice bledo, ispod neispavanih očiju visili su pomodreli podočnjaci. „Ne mogu da odglumim i srećnu majku“, pomislila je i vratila se u sobu koja je zaudarala na alkohol. Njen muž je hrkao. Ona je htela sebi postaviti nekoliko pitanja. Ali nije bilo vremena za to. Ako ne požuri, zakasniće na posao. Brzo se obukla. Prvi put, nakon mnogo meseci, zanemarila je jutarnje šminkanje. Zaključala je vrata za sobom i zastala. Pre no što je krenula, procedi kroz zube:
„Dete… ili ne?
Kocka je bila bačena. Jedno pitanje manje. Ostala pitanja imaće težinu nerodjenog deteta.

Stevo Valjić pre sedamnaest godina Subotica

Izvinjavam se, naišao sam na nešto što sam odavno nameravao da postavim na blog, ali jednostavno nisam znao gde se nalazi ova moja pisanija koja je, zapravo, pesma.
Dakle, danas dok sam tražio „Antičku Bajku“, koju ću verovatno sutra ili prekosutra turiti na sajt (nije isključeno da to uradim preko noći, ako ne budem mogao spavati), naišao sam na list papira gde je naslovljena pesma SENILNO JUTRO. Pesma je napisana 28 X 1992. Ako se dobro sećam, bila je objavljena u lokalnim novinama, a nastala je u periodu kada sam pisao TESKOBNI TESNAC JUTRA, tekst za koji sam emotivno izuzetno vezan, kao uostalom i za ovu pesmu.
U nekoliko navrata sam napomenuo da nisam pesnik, čak nisam ni blizu pesničkoj duši, no dešava se skoro svakom od nas da makar jednom uzme na sebe odoru pesnika i otpeva nešto što mu se nikada više neće desiti, ali nosiće u sebi pomen na taj za njega ili nju dogadjaj od izuzetne važnosti.

SENILNO JUTRO

Sedimo tako

za praznim stolom,

odvajkada

ni hleba

ni soli…

Zidovi ravni

od dima požuteli,

u uglu sobe

korpa s jabukama

usamljena stoji…

Mržnja ti je pozna

ja volim mladu zimu,

sneg je do kolena

vreme klizavo,

osvetljenje mračno…

Dovidjenja

senilno jutro,

vidimo se opet

kada neko od nas dvoje

upali zaboravljenu sijalicu u boji.

Stevo Valjić 28 X 1992 prekucano, ukucano oko osam uveče Subotica

Stvarno ne znam šta da pomislim za ovaj SITEMETER, dao sam da mi se montira da vidim ima li ovaj blog posetilaca, ako ima da vidim koliko ih je. Naravno imam i onaj merač u uredjivanju, tj. statistiku bloga, razlika u merenju je otprilike nedelju dana, Sitemeter je postavljen nakon što sam prešao na novi hosting. Ovi merači se razlikuju još u nečemu, onaj u statistici bloga ne meri pojedinačno posetioce, već prelistavanje, dakle kobajagi svaki post gde se valjda malo zastalo, možda se i pročitalo ili ne. Na Sitemeter se iskazuje mnogo više, u ovo mnogo više mnogo manje verujem nego u bilo koji merač brzine na biciglama.

U čemu je, dakle, stvar? Brojevi su brojevi, makar kako ih ja gledao, no ono što me kod SM zbunjuje, i zbog čega sam nevernik pravi, jeste država odakle „stižu“ posetioci. Da nabrojim na brzaka: skoro dve trećine nepoznato, nadalje Usa, Norway, Germany, Bosna i Hercegovina (15%), pa Belgija, Makedonija, Canada, Croatia, Austrija i Ireland. Vas iz Srbije NEMA! E sad, jebem ti Sitemeter koji ne meri zemlju odakle je autor bloga. Jedno vreme, do pre dve ili tri nedelje naravski i Serbija je bila na spisku, i onda makaze, odsekli, isekli zemlju gde ja živim. Fak Ju! Bem li ih! I sada da verujem Sitemetru da valjano meri? Ma idji bre! I nemoj bre sad da mi neko kaže da ga (ili nju) ne interesuje broj poseta blogu. Oma i bez zajebavanja da kažem da taj laže; a ako misli da ne laže, nek’ preispita samoga sebe. Ako se neko uvredio predlažem da taj ili ta pišu za fijoku a ne za nas!
Dakle, trebalo bi da sam razočaran što me Vi iz Srbije ne čitate, a ja Vas, odavde iz Srbije, čitam, i komentarišem Vaše postove. Zašto? Zato što sam BLOGER, kao i Vi! Naravski, poznajemo se, virtualno, ali stvar nije u tome već u Sitemetru koji ne meri ovu balkansku državu, ali druge meri. Jebiga! Ovo je moj mali protest protiv skalamerije koja se zove Sitemeter, i koja meri ono što smatra prikladnim; ono što nije po volji ovog merača čitalaca, posetilaca, blogera… izgleda da i ne postoji. U svakom slučaju raspitaću se za nešto drugo. Ako neko zna za bolji santimetar očekujem da mi javi.

Stevo Valjić iz zemlje Srbije koju sitemeter ne meri Subotica

Oma na početku se daje na znanje da sam sam sebi natovario golemata problem. Zvoni telefon: „Blagodarim“, čujem ja i kažem I? „Burek da mi praviš vo Makedonija bre, da se obogatimo, i ja i ti!“ E sad, jebiga, kažem ja u sebi, opet me neko zajebava. Medjutim jeste bila istina. Kaže mi čovek da je pročitao post o Gibenici i ‘oće da me angažuje. Kako sam sredio š’ njime ovaj nesporazum jeste tema za neki budući post. Ono što je aktuelno to je to da me stalno zivkaju: „Ej, Stev’ce bre, da mi pohuješ batake, baš onake ko što su na fotkama, sa karabatkovi!“ Ili „’ajde bre, burazeru dvadeset sa lukom i litra vina po tvom ukusu!“ Idji bre, ja ne pijem vino posle ćevapa! Katkad popijem mineralnu, mislim… ali radije pivo! Pa nadalje žele jaje na oko, okasto jaje, jaje bez djozluka, ili kajganu na suvom sa narendanim jabukama i ukrupnjenim sirom iz Kačkavaljevaca, ili… kao, je li bre, „može neka supica da se okrepim… tušta sam popio i ako ovakav odem kući, al’ prvo da nadjem put, ima žena da me izoklagija, razumeš…“

Dobro, ja sam hteo, mislio sam neće biti frka ako se malčice pohvalim, kao ovo i ono, mislim… znate… i tako dalje… mislim… nemoj neko da kaže kao ne znam da kuvam… ja da kafu ne znam skuvat!… ma idji bre, ja kuvam ponajbolju kafu kod mene… kući… i iako mi šćera nešto zauzeta u poslednje vreme… mislim… al’ tu je buraz pa mož’ se njega pitat kaku kafu kuvam, crnu, ili onu sa filterom premda najčešće pijemo Nes kafu. … jebiga, mislim… ako neko ne zna da spremi najobičniju, dakle ne onu komplikovanu kafu koju zovemo Nes, već ovu sa malo šećera i kašičica kafe i vruća voda pa posle malo mleka ili onog praha mlečnog… jebiga, eto ti dobra kafa! Kafa koju zovemo Nes! Toliko o kafi… čisto da se zna, da kasnije ne bude ogovaranja kao Stevo varalica, da ovaj Valjić radi radnje tajanstvene k’o opsenari belosvetski, da se sada na otvorenoj sceni ne kaže da se operiše sa varalicama medjunarodnog kalibra. Ne! Hvala! Nisam ja od te sojte. Ovoga se trenutka ogradjujem od njih, gangstera belosvetskih! Ja sam ti onaj mali čovek sa severa zemlje majčice; ne diram ti ja nikoga, osim kada treba sočno opsovati, ali ne činim ja to ko usamljeni orator-govornator, ma kakvih bre, ja ‘cujem sa bandom psovatora… kada ima šta da se opcuje, jelte.

Dakle, šta sam hteo da kažem u ovoj besedi nesvakidašnjoj; jeste da sam čuo da se laž pre nekoliko stotina godina kažnjavao… Nije važno kako, ali molim Vas lepo, lepotom Vas molim, ja nisam neki vešt kuvar i ne mi se laže; skuvati kotlić za dvadesetak osoba… molim Vas, ja takve ne znam koji ne znaju skuvati kotlić za toliko i toliko osoba; rekoh već da bez problema skuvam kafu, ovakvu ili onakvu; što se čaja tiče jenglejski ne govorim niti sam ikad bio u Indiji ili Gruziji, znam da Kinezi i Eskimi troše puno vode na čaj… Zapravo… ono što pokušavam da kažem i nije neka velika mudrost. Ja, kada se ekser ukucava u zid uvek zovem žensko čeljade, „ukucaj molim te ovaj ekser u zid“, uopšte me nije sramota da zamolim lepši pol ovoj nakaradnoj radnji u kojoj stradaju prsti. Kao delimičan dokaz da govorim istinu, prilažem dve sveže napravljene fotografije na kojima ima da se naidje na dva, maksimalno tri eksera.
Šta je naravoučenije iz svega ovoga? Ima ih bre mali milion! Ono pravo pitanje jest sledeće: Kako može neko da zna kuvati a ne zna da zakuca jebeni ekser u zid? Kako? Pojma ja nemam! Mislim, smatram… u stvari trebalo bi ovo pitanje da se uputi ženama!

Stevo Valjić taman pao mrak blizu centra grada Subotica

Gibenice zbog toga što ih je moja pokojna keva tako izgovarala, dakle umesto gibanica gibenice. O čemu se radi? Zezamo se malo sa Kokicom oko nekih klopa i ja joj (polu)obećah parče gibenice u petak, ako se na vreme probudim što će biti malo teže jer poslednjih dana (noći) na spavanje odlazim u četiri, pola pet izjutra. Ako mi uspe, budući da SanjaKokica svoj hleb nasušni zaradjuje takoreći u mom komšiluku.

Vama, ostalima… pa izgleda da ću najmiti Tahi vozilo i svakom po parčence, sve dok ne bankrotiram! No, da predjem na stvar: pre desetak dana zamolio sam sestru od tetke (sa očeve linije) da skokne do mene i da mi malo pomogne oko gibenice, pa raznih kolača i pita i još nekih sitnica. Ona i došla i uradila jadnica skoro sve sama ali po mojim instrukcijama (zašto sam inače šljakao kao kuvar u Švaboviji?)

Naravski, napravio sam i gomilu fotografija u raznim fazama pripremanja klope, ali… ne znam šta se dogodilo sa kompom sve slike su veličine da stanu na zid spram mene; jedan moj drugar radi na otklanjanju greške. Srećom, na sajt ih mogu postavljati.

Evo ih nekoliko gore i ispod. Čak sam rekao Gagi da ću joj poslati fotke, medjutim…

Ovu poslednju sa batkovima i karabatkovima sam postavio iz čiste pakosti iako se ne ljutim ni na koga, ali ajde makar malo da vam slina scuri niz bradu.

Stevo Valjić šta da vam pričam uz ovu klopu Subotica

Naravski, otkada pišem a tome već ima dobrih tri banki godina, napisao sam na hiljade glupavih do zla boga nerazumljivih tekstova, skica, nacrta, ideja, crtica, pribeleški i zabeleški… I da, i o ovome sam već pisao u nekoliko navrata, no bre, sada hoću na ove stvari i stvarčice da bacim svetlo iz lampe sa alkalnim baterijama, da malčice osvetlim čin pisanja i čitanja. Ovom prilikom ne bih o nekim mojim mukama, prilikama i neprilikama, zgodama i nezgodama pri učenju pisanja lepe reči. Svi mi znamo da za pisanje treba malo talenta i dvesta godina rada; svaka čast onome ko uspe da upropasti, da spička dva računara učeći i vežbajući beletristiku i da potom objavi u nekom književnom časopisu (a još ih ima na tržištu) prozu ili poeziju, ali bolje prozu jer pesnika tušta i tma čak u mojoj ulici, nekmoli recimo na Paliću, ne mislim na jezero već na naselje Palić, M.Z. Palić, predgradje Subotice, tamo gde se meri temperatura vazduha, iako je NATO ’99 godine sa respektabilne visine iz aviona u kojem se vozikao hrabri pilot i koji je gadjao antenu za srednje radio talase i pri tom pogodio Meteorološku stanicu koja je ko zna kada počela meriti vremenske prilike, a gudgaj pilot (majku mu onu hrabru na osam ‘iljada meteri visine) kasnije imao i pun pogodak antene što je kasnije mesecima ležala u travi čekajući preduzimljive Palićane i Subotičane da pokupe gvoždjuriju i zarade koji dinar na stovarištu starog gvoždja.

Evo, stigli smo do prve nezgode, jebiga, pisac otišo u maminu, udaljio se od prvobitne teme. Nemere sad onako iznebuha vratiti se na kolosek kojim se pošlo mal’ne od prve reči. Ako nisi skicirao priču nije da ćeš odma’ jebat ježa, ili – što je najgore, pocepaš monitor i udeneš prazan list, belinu u ekran, na ekran. Postoje govornici, oni koji mnogo bolje govore (oratori bre!), pričaju bolje nego što pišu. Ja spadam u one koji jedva prate vlastite misli, govornik sam nikakav, ali je sreća što se na napisani tekst uvek možeš vraćati, izgovorena reč se ne može izbrisati, a ti imaš tu neverovatnu mogućnost da jednostavno „izgumiraš“ čitavu stranicu, kamoli jednu ili dve reči, rečenicu, ma pola stranice, nenapisanu knjigu, roman u nastavcima da izbrišeš gumicom, a svaki računar se prodaje skupa sa gumicom, jebote bre koja i kakva tehnologija!
Poznavao sam i poznajem ljude koji su zažalili neke svoje pisanije; to ti je kao kada maloletna devojčica ostane u drugom stanju. Jbg. nema tu puno pomoći. Ako si jednom dao da se objavi tvoj rukopis ima da stojiš iza toga do groba, bilo tebi po volji ili ne. No, danas sa ovim skalamerijama nemaš brige, otvoriš svoj blog (vlastiti časopis!) i pišeš i pišeš i pišeš… Ako nisi previše strog prema sebi u vlastitom časopisu postavljaćeš tekstove koje ti hoćeš i koji se tebi najviše svidjaju, odgovaraš sam sebi i nikom drugom. Ako dobiješ neki zajebani komentarčić jednostavno ga izbrišeš, budi siguran da taj više neće dolaziti na tvoj blog, pitanje je da li će uopšte neko dolaziti na tvoj blog. Zato ipak treba posvetiti više pažnje pisanju jer, na kraju krajeva, nikad nije kasno početi sa pisanjem. Pre dvadesetak godina sam negde pročitao da je neka „starica“ napisala prvi i poslednji roman u svojoj osamdesetoj godini. Dakle, nikad nije kasno, iako u ovom slučaju sumnjam da je Bog umešao svoj kažiprst i vremešna dama je napisala vredno delo koje je ostavila za sobom, jer ubrzo nakon izlaska knjige iz štampe stara gospodja je preminula.
Ako pišeš onda nemoj štedeti na olovkama; pre no što izadješ na ulicu ubaci u svoju torbu ili tašnu, ajde, desetak hemijskih; skokni do najbližeg parka, sedni na klupu i počni sa beleškama, opisivanjem ljudi koji prolaze pored tebe i opisivanjem svega što te okružuje; kada stigneš kući pokušaj opisati ono što si video pre tri sata, pamćenje bre, memorija koja para vredi, ako uspeš skoro da već imaš ugovor u džepu za roman u nastavcima. Ova vežba se radi deset do petnaest godina, ali nekima uspeva da savladaju gradivo za par nedelja ili meseci, drugima pak treba tri života i dve prividne smrti da se napiše jedna smislena rečenica.
Ergo, ako se ne radi, ako se ne rmbači dovoljno jako i dugo i istrajno i hrabro i nepokolebljivo i… jebiga, treba i malo… veoma, veoma puno sreće i romančuga je već u trafikama gde se prodaju novine, žvake, hemijske, sokovi razni, upaljači i šibice, pa skupe cigarete od kojih se dobija rak na plućima i rak džepova i novčanika i tako dalje, i jebiga, tako dalje. Mislim, talenat je važan faktor, premda znam ljude koji i dalje pišu a od talenta imaju dar za mutivode i zajebante razne. Poznajem jednu facu koja je pre mnogo godina napisala kratak roman, stotinjak stranica, a likova cirka sto i kusur! Jebote bre, hara-kiri na kratke staze. A ipak bio nominovan za NIN-ovu nagradu (koja degradacija bre!), čak ušao medju pet najboljih, izabranih… Čini mi se da se ovo dogadjalo pre petnaestak godina, ali ne bih se kleo u savršenu vremensku tačnost. No, sve u svemu, da se ne čudimo u kakvoj zemlji sastavljamo kraj sa početkom, ili obrnuto. Čovek koji je napisao roman o kojem govorim poseduje talenat za pisanje bedekera, što i nije za podcenjivanje, jer bedekeri se ubedljivo štampaju u bezbroj primeraka.

Znam, nije neka vel’ka pomoć od mene za one koji pišu, jer se ipak radi o disciplini znaš ili ne znaš. No, da vidimo kako se čita onda kada ti je mrsko da čitaš. Najbrže što možeš pročitaš prvih sto stranica i… ništa ne razumeš. E… sada pročitaš malčice sporije, recimo za pet minuta preletiš onu spomenutu stotku. I šta se dešava. Ispadneš ko moja šćera pre nekoliko godina: „Ćale, možeš mi nabaviti skraćenu verziju Ane Karenjine… recimo na deset stranica, ali ako možeš neku sa najviše pet stranica…“ Ovo je pravi Rat i Mir čitanja u slobodno vreme, a slobodnog vremena ko suvog groždja u bureku sa mesom! Dakle, ti koji pišeš treba da paziš na tečnost, ne na onu u bocama već na pisanje, jer ako uspevaš da pišeš k’o ona voda koja izlazi iz česme onaj koji bude čitao čitaće lako i tečno. Ali oni pravi znalci će oma primetiti trenutak kada je u cevima pao pritisak. Šta sam ono hteo da kažem… ako imaš makar malo talenta, ne da budeš Kueljo ili neki naš… šta ja znam koji pisac, poradi malo na tom daru što ga nemaju baš mnogi, i… čitaćemo se mi još mnogo, mnogo godina, a bogami i pisaćemo, ako ne i puno desetleća a ono sigurno dok u nama ne presahne volja za pisanjem.

Stevo Valjić prelepa noć sto dvadeset minuta po ponoći Subotica