Hamzjakl

Plaća kladionica za tu i takvu pobedu ovih ili onih. Ako si pogodio za dinar dobijaš deset tudjih dinara, dakle možeš reći da imaš pun pogodak, neki kažu Bingo! Medjutim tako ispada da svi gube a kladionica je taman u dobitku. Kako to rade ne znam, jer da znam danas bih bio bogat čovek i plaćao bih nekoga da piše umesto mene, ja bih samo stavljao potpis. Apropo, kladjenje! Pre pet godina kladio sam se sa drugarima da Srbija nemere do 2025 da udje u Uniju, u ovu evropsku. Danas verujem da neće ni tada jer će Unija u medjuvremenu nestati, raspašće se ko bivša Juga, jer to se odreda dogadja sa veštačkim tvorevinama. Nisam stručnjak za ovakve pizdarije tako da nemam nameru besediti o veštinama rasturanja govana po svetskim livadama. Ono što me najviše interesuje to je kako se ovde živi, šta se ima i šta se nema.

Iskreno rečeno, jebe mi se za Evropu budući je naša ljubav obostrana, jebe se njima za mene kao i mene za njih. Tačka! Sad mnogo je moguće (mnogo smo jaki, volem ovaj glupavi nepravilni primer izmišljene snage u sveprisutnoj slabosti prema onima koji su odista jaki) likovanje onih sa poplavelim prsima, no meni se hebe i za njih, a tek za ove što su pootvarali sajtove i sakupljaju tudja pisanija o odbrani ovog malog što imamo, u stvari što nam je preostalo od onoga što nismo ni imali: Oni, vlasnici sajtova sa pisanijama tudjim uzmu tekst koji se njima svidja, tj. koji odgovara njihovom ukusu o odbrani onoga što smo izgubili, a tek ponos koji se teško, preteško vraća ne u ove krajeve, već u usta onih jakih što treba da nas samo malčice više cene, no tako nešto bi valjalo i zaslužiti. Hebnem li ga kada se na ovim prostorima odvajkada radjaju osobe sa urodjenim inatom koji pomaže u kolektivnom sportu a samo odmaže u našim odnosima sa zbilja velikim: Nas i Rusa trista miliona; nas i Kineza milijarda i trista miliona; nas i Evrope… pa mi bi radije sa onima iz Azije; nas i ‘merikanaca… teško i zamisliti, zato i dobijamo po turu i katkad šamarčić da nam obrazi ne izgube boju. Veliki brodovi i mali čamci, naš je onaj dečji, plastični na naduvavanje i čim prdne neki mornar na velikom brodu naše čamče od pljastik umalo potone al’ ‘rabro vitlamo pesnicama misleći na kapetana broda koji gleda direktan prenos derbibejzbola na radaru.
Nego, šta sam ono hteo reći? Nisam preterano zainteresovan za svakodnevnu pojavu da se u evropi staje na crveno svetlo na semaforu, ali sam živo zainteresovan da se u mojoj zemlji i te kako stane kad je na semaforu crveno. Ako neko nije razumeo šta želim da kažem taj i ne zna kako izgleda semafor: crveno, žuto i zeleno, poredjano u horizontali da i daltonisti znaju koji je koji, šta je šta, a ništa je svakako ništa čak i sa kilogram retorike i isturenih grudi. Naravno, računam sa onima, a ima ih odvajkada, koji ne poštuju ova svetla a njih bi po nekoj normali trebalo biti po koja kap u moru gde se svi mi kupamo i gde bi nam bilo omogućeno da s vremena na vreme izadjemo na peščanu obalu i leškareći se zdipimo malo toplote od sunca. Jer na horizontu, tamo u daljini vidimo konture velikih brodova koji, hteli mi to ili ne, čuvaju nas i ostale male, sićušne, jedva vidljive duše od prebrze vožnje.
Stevo Valjić oko deset pre podne Subotica