Napisao stevo | u kategoriji Kratka priča | dana 16-08-2009
Dakle, nisam rad da lupam tintaru o nekoj novoj priči, ne piše mi se, ili ne piše mi se dobro jer ne pišem, a kad ne pišem to je suprotno od pišem, a suprotno od pišem je ono već vidjeno i rečeno. No, to što se meni ne piše ne znači da ja nešto i neću da napišem, recimo nešto što nije teško a može da se ponese na put jer ne zauzima puno mesta, u stvari ne zauzima mesto za sedenje, može da zauzme ono mesto za stajanje. Dobro, u redu je, nisam hteo puno da baljezgarim, trabunjam i buncam u nesvest i besvest. Pisati ne znači samo kada se ima nadahnuće. Pisanje je kao spremanje kuhinje, ili kujne, one letnje u velikom dvorištu; naravno ako se ima kuća sa velikim dvorištem iz detinjstva. Pisati ne znači uvek znati sve, pisati ne znači pevati ili slikati slike rečima; pisati je ono što katkad liči na ribanje patosa one skrivene sobe gde držimo dragocene stvari u fijokama starinskog ormara. Ta soba nema ni prozore ni vrata. Za ostatak sveta ulaz je zabranjen, a kad bi i hteli da udju to mogu samo sa dozvolom vlasnika sobe.
Eto, nisam hteo da pišem a već sam polovinu napisao. Inače, volim da pišem o raznim stvarima, ali moja najomiljenija tema jeste ne pisati, nepisanje kao tema mnogo je bogatije štivo od pisanja. Mislim da je mnogo lakše obrazložiti sklonost ka nepisanju od sklonosti, namere, nakane, želje, odluke, predodredjenosti da se piše. Zašto pišeš? Ne znam. A zašto ne pišeš? Ma mrzi me! Lakše je reći mrzi me od ne znam. Radiš nešto a ne znaš zašto to radiš. Medjutim, dok nešto ne radiš imaš i sasvim precizan odgovor na to zašto ne radiš. Ma mrzi me, rekoh. Ako je odgovor na zašto pišeš zato što moram jeste jedno veliko sranje. Čovek je morao jednu jedinu stvar u životu: da se rodi, premda ga niko nije pitao. Jebiga, ako se mora mora se! Ništa drugo se ne mora. Ako si žedan ko kaže da moraš ugasiti žedj? Niko! Niko te ne tera. Ti sam donosiš odluku, dakle teraš samoga sebe. A moram da pijem, a moram da pišem. Moram ići u branje kuruza! Ma nemoj, a ko će pokositi travu, a ko će pomesti ono smeće što ga ljudi ostavljaju za sobom posle velikih proslava i jubileja nečega što su drugi nametnuli a svi su došli da to proslave. Moraš, moraš… Sleduje ti ono od kaplara iz sedamdeset i pete, na onom ostrvu od kamenja i stena nasred mora jadranskog. „Razumem, druž’ des’taru! Razumeš ti moj…“ „Moram, druž’ des’taru! Moraš ti moj…“
Dobra stara vremena kada se nije moralo morati, ili kada se moralo ne morati. Olovka piše srcem je kao gasimo žedj vodom. Ja kad sam žedan pijem pivo.
Stevo Valjić zabatka
Pa super si ovo napisao o nepisanju)))
Najlepse je kada covek ima privilegiju da pise samo kada ima nadahnuce,i da pije kada je zedan…mada pije se i iz zadovoljstva,jede se i iz cistog uzivanja u ukusima..)))
Volim da citam tvoje reci,ali ako ti se bas ne pise….cekacemo))))
Stevo, a šta znači ono „moj…“?
@veshtichanstvena: Lepotice, stvarno me mrzi pisati, trenutačno – naravski. Mislim na ovaj moj blog, za onaj drugi moram jer treba da se poštuje dogovor
Inače, potrebno je znati pisati i onda kada nema nadahnuća. Mislim da ovaj i sledeći mesec nemaju velike šanse za pisanje, premda ja svaki dan odradim desetak stranica (A-4) pisanog teksta što rukom što na tastaturi 
Pozzzz!
@sanja: Kokice, taj „Moj“ je iz „Juče Pao Sneg“ od prvog avgusta
Tako je to kada kaplar kaže: Razumeš ti moj…“ 
Moja poslovica glasi-Sve sto se mora, tesko je-tako da…
@zelenavrata: Cipelice, kao što već rekoh morali smo se roditi, sve ostalo je naša dobra volja
Pozzzz!