Hamzjakl

Plaća kladionica za tu i takvu pobedu ovih ili onih. Ako si pogodio za dinar dobijaš deset tudjih dinara, dakle možeš reći da imaš pun pogodak, neki kažu Bingo! Medjutim tako ispada da svi gube a kladionica je taman u dobitku. Kako to rade ne znam, jer da znam danas bih bio bogat čovek i plaćao bih nekoga da piše umesto mene, ja bih samo stavljao potpis. Apropo, kladjenje! Pre pet godina kladio sam se sa drugarima da Srbija nemere do 2025 da udje u Uniju, u ovu evropsku. Danas verujem da neće ni tada jer će Unija u medjuvremenu nestati, raspašće se ko bivša Juga, jer to se odreda dogadja sa veštačkim tvorevinama. Nisam stručnjak za ovakve pizdarije tako da nemam nameru besediti o veštinama rasturanja govana po svetskim livadama. Ono što me najviše interesuje to je kako se ovde živi, šta se ima i šta se nema.

Iskreno rečeno, jebe mi se za Evropu budući je naša ljubav obostrana, jebe se njima za mene kao i mene za njih. Tačka! Sad mnogo je moguće (mnogo smo jaki, volem ovaj glupavi nepravilni primer izmišljene snage u sveprisutnoj slabosti prema onima koji su odista jaki) likovanje onih sa poplavelim prsima, no meni se hebe i za njih, a tek za ove što su pootvarali sajtove i sakupljaju tudja pisanija o odbrani ovog malog što imamo, u stvari što nam je preostalo od onoga što nismo ni imali: Oni, vlasnici sajtova sa pisanijama tudjim uzmu tekst koji se njima svidja, tj. koji odgovara njihovom ukusu o odbrani onoga što smo izgubili, a tek ponos koji se teško, preteško vraća ne u ove krajeve, već u usta onih jakih što treba da nas samo malčice više cene, no tako nešto bi valjalo i zaslužiti. Hebnem li ga kada se na ovim prostorima odvajkada radjaju osobe sa urodjenim inatom koji pomaže u kolektivnom sportu a samo odmaže u našim odnosima sa zbilja velikim: Nas i Rusa trista miliona; nas i Kineza milijarda i trista miliona; nas i Evrope… pa mi bi radije sa onima iz Azije; nas i ‘merikanaca… teško i zamisliti, zato i dobijamo po turu i katkad šamarčić da nam obrazi ne izgube boju. Veliki brodovi i mali čamci, naš je onaj dečji, plastični na naduvavanje i čim prdne neki mornar na velikom brodu naše čamče od pljastik umalo potone al’ ‘rabro vitlamo pesnicama misleći na kapetana broda koji gleda direktan prenos derbibejzbola na radaru.
Nego, šta sam ono hteo reći? Nisam preterano zainteresovan za svakodnevnu pojavu da se u evropi staje na crveno svetlo na semaforu, ali sam živo zainteresovan da se u mojoj zemlji i te kako stane kad je na semaforu crveno. Ako neko nije razumeo šta želim da kažem taj i ne zna kako izgleda semafor: crveno, žuto i zeleno, poredjano u horizontali da i daltonisti znaju koji je koji, šta je šta, a ništa je svakako ništa čak i sa kilogram retorike i isturenih grudi. Naravno, računam sa onima, a ima ih odvajkada, koji ne poštuju ova svetla a njih bi po nekoj normali trebalo biti po koja kap u moru gde se svi mi kupamo i gde bi nam bilo omogućeno da s vremena na vreme izadjemo na peščanu obalu i leškareći se zdipimo malo toplote od sunca. Jer na horizontu, tamo u daljini vidimo konture velikih brodova koji, hteli mi to ili ne, čuvaju nas i ostale male, sićušne, jedva vidljive duše od prebrze vožnje.
Stevo Valjić oko deset pre podne Subotica

Jutros sam bio na pijaci koja se nalazi u najvećem gradskom naselju a zove se meni pomalo zjb imenom: PROZIVKA! Mislim, jebiga Prozivka me asocira na služenje armije na onoj kamenčugi u Jadranskome moru a zove se Lastovo. Svako jutro, za vreme tzv obuke „Dižžžžžžžse! I jebiga, jesen pozna a mrak posvuda oko nas, tunela nigde kamoli svetla tamo na kraju. I onda skačeš sa kreveta i u sebi psuješ sve idiote sveta i sve idiote u šest republika i idiote iz dve pokrajine. Dok se kaplar dere na sve strane a njegovi pomoćnici ruše krevet za krevetom i izbacuju stvari iz tamnozelenih kaseta (ormarića), pitaš se u sebi je l’ se tvoj ćale borio zbog ovih ludaka, je l’ se tvoj deda oseća ushićeno jer mu je unuk u vojsci gde ga jebu desetari i razvodnici sa pola osnovne škule, jer svi iznad toga znaju kako se vojska dovodi u red pomoću tek pismenih moćnika što polegaše pred izglancane cokule poručnika, sina prvoborca za koga se pričalo da je bio u prvim redovima – al’ ga tamo niko od preživelih video nije. Zapravo, nije bilo preživelih.

Dakle, Prozivka a tamo pijaca koja se zove Zelenac. Krajem nedelje tamo kupujem sveže meso, piletinu uglavnom, katkad i hleba u „Evropi“, jednom u nedelju dana kupim i kilogram krompira i po jednu vežu šargarepe i peršuna, glavicu kupusa, kilogram luka crnog a i onog belog, nekoliko jabuka i još kilogram-dva sitniša potrebnih za svakodnevnu klopu. Ali najčešće pazarim piletinu, sveže pileće meso koje nude jedre žene iza tezgi sa rashladnim vitrinama. Sve ih poznajem, one mene takodje. Jedna zgodnija od druge, onom velikom nožinom barataju k’o mesari kod Bata Koleta, pored Neninog kafića gde nakon kupovine popijem pivo. Dakle, lepe žene, prodavačice svežeg pilećeg mesa; kod jedne uzmem batake, kod druge krila, kod treće prsa samo zbog toga što ima lepe grudi, kod četvrte kupujem nogice i ledja i pitam je l’ raspoložena da mi kasnije skuva ručak, a ona smešeći se kaže da će mi čak ledja izmasirati čim se razvede od sadašnjeg muža i povešće sa sobom i četvoro dece da mi bude lepše s njom.
Nakon kupovine idem kod Nene, tamo me već čeka buraz, viknem Vladi, jer subota je a subotom je on taj koji šljaka; donosi dva piva, mi kažemo popij bre ono tvoje jer sutra na buvljaku ti častiš, i tako on uvek časti dva pića i da ne zaostanemo po poštenju i mi ga častimo sa dva. Onda skoknemo do mene na kafu. Kupljenu piletinu ostavljam u frižider. Posle idemo kod njegove kćerke na roštilj koji priprema njegov unuk. Godišnje u pet-šest navrata skupi se širi krug porodice na klopi i na razgovoru i da se vidimo. Pojedem deset s lukom, pljeskavicu pa krmenadlu, kobasicu i nenanizane komadiće za žicu, popijem pet ili šest piva. Usput sa burazom popijemo još turu pića i onda kao ajd zdravo vidimo se sutra kad idemo na buvljak. Stignem kući, sednem za komp i počnem sa pisanjem ovog posta i stignem na polovinu umoran, spava mi se. Ujutru me budi telefon, zove sestra i pita šta ima, ja kažem ništa novo, dobro čujemo se ćao, ćao. Ponovo zaspim i ponovo me budi telefon. Burazer: Ajde bre, znaš kol’ko je sati? Ne znam, kažem ja, ali evo idem. Ustajem, kupatilo i brzo jedna Nes kafa. Žedan sam, otvaram frižider… Jebem ti! Meso! Piletina! Puna kesa piletine. Ma nema veze, kad se vratim sa buvljaka. Na povratku svratimo na pivo kod Nene, a u susedstvu pijaca Zelenac u naselju Prozivka, koja je ime dobila po palim borcima a ne po mojim vojničkim danima. Kažem burazu da naruči turu pića a ja idem do prodavačice svežeg pilećeg mesa. Ona pita: No, kakva su bila ledja? A ja ko iz topa: Odličan paprikaš. Šteta što niste probali. A ona kaže: Čim se razvedem od muža.
Evo, dovršavam ovaj tekst, danas me mrzelo da kuvam ručak; naručio sam onu veliku picu i dobro se najeo. Čim stavim tačku i potpis idem da sredim pileće meso, iseckam u komade, u najlon kesice i u zamrzivač. Eh, osrednji vikend.

Stevo Valjić fino predveče za čašu piva Subotica.

Najbolje priče, anegdote i slučajne dogadjaje sam čuo na baš čudnim mestima, kao na primer u samousluzi dok sam plaćao račun kasirki a iza mojih ledja dve ogovaruše odplećkale priču o prvoj susetki, ili dok sam birao paradajz sa pijačne tezge a prodavac mrmljao sebi u bradu „temu“ za moj post koji ću uveče napisati za blog, ili prosto poznanik, prijatelj ili sasvim nepoznata osoba koju sam sreo na ulici, ili ona srela mene interesujući se za neki deo grada ili ulicu, možda kako stići do Palića ili na Palić i to iz Dudove šume, a usput lane interesantnu priču sa prošlih putešestvija svojih u drugim gradovima i drugim zemljama.

Medjutim, dobre storije se mogu čuti i za kafanskim stolom, ili u bašti nekih od gradskih kafića dok se pijucka ‘ladno pivo i nehotice se prisluškuju priče koje se pričaju glasno ili manje glasno za susednim stolovima. Sve ostalo je pitanje dobre volje i malo dara za pripovedanje, tj. da se na papiru prepriča ono što se čulo i bilo dovoljno interesantno da se postavi na blog. Oduvek je bilo teško, i sada je, i biće i u budućnosti teško da se izmišljaju priče, priče koje se nisu dogodile, ili se nikada neće dogoditi. Govorim o pričama, pripovetkama a ne o bajkama i pesmicama, skaskama i fantazijama, premda ne kažem da nije moguće napisati izmišljenu priču. Ja sam sam napisao gomilu priča, ali koristio sam i jedno i drugo: izmišljeno mešao sa zbiljom, i ponajbolje je kada se ne zna šta je zapravo a šta izmišljeno. Ne verujem da je lako smisliti dedu koji je ostavio duvan a kasnije i rakiju, no ukućanima postao sumljiv jer se na dan dva puta brije a da to nikada pre u životu nije radio, i sada se čini da deda jeste posve normalna osoba i da nije šenuo. Ali da bi ukućani bili sigurni šta se sa dedom dogadja odlučuju da ga krišom posmatraju. Ujutru brijanje, nakon radnje deda sipa nešto u dlanove i brzo kao da se umiva trlja lice. Uveče isto, brijanje pa ono nešto trlja u lice. Ukućani mislili losion, ona vodica za lice posle brijanja. Medjutim, na kraju ispalo da deda sipa u šake rakiju i brzo posrče, i potom kao trlja lice. Pa… nazdravlje.

Stevo Valjić u iščekivanju subote Subotica

Kad završim ovo pisanije taman će pasti i poslednje zrnce mraka. Inače prijatno je, slušam Screamer Radio (valjda po Vuku Skrimer), muzika je dobra, zapravo odlična. Kada pišem volim da se čuje muzika; najčešće pustim Bahove fuge, ali često me zabavlja Mocart, rado slušam Rondo Veneciano ili moju omiljenu Saru Brajtman; mogu da pišem i uz Djanga Rajnharda zvanog dvoprstaš, takodje i uz Erika Kleptona; kada mi se od pisanja grče prsti na redu su Zi Zi Top. Često posećujem Marijin sajt „Moj Svet Muzike“ i uživam u njenim interesantno napisanim muzičkim pričama.
U mladjim danima moji favoriti su bili Alman Braders Bend, a najomiljenija grupa jeste bila Višbon Eš; nabavio sam sve njihove albume (i jbg. kasnije, u nedostatku para sve ih prodao) i sa društvom smo noćima uživali u dve solo gitare i dugo sam o Tarnerovima mislio da su najbolji na svetu dok nisam u nekom časopisu pročitao da su se rasplakali kada su na jednom koncertu čuli kako sviraju gitaristi u Status Kvo! Ne znam da li je bila istina ili ne, no ja volim i jedne i druge da slušam.

1980 godine, kupio sam za 1150 maraka akustičnu gitaru, Ibanez ručna izrada. Mislim da je dovoljno da kažem da se kutija cigareta u to vreme plaćala jednu marku. Bila je to sjajna gitara sa crnim koferom, nešto ranije sam nabavio Jamaha gitaru sa tašnom i sve to platio 375 maraka. Ovu potonju sam prodao jednom prijatelju, plaćao je u ratama čitavu jednu godinu. Onog Ibaneza, ja idiot al’ tako je to kad se nema dovoljno para, prodao sam na subotičkom buvljaku za 500 maraka. Bila je to ubedljivo moja najbolja gitara. Inače, prva u nizu je bila jedna gitara sa dvanaset žica, čini mi se Čehoslovačka marka; kasnije sam imao Framus gitaru, ekvivalent Porše automobilu medju gitarama, imao sam Hohnericu koja je imala strašan zvuk. Pre desetak i više godina hteo sam da kupim jednu Ovejšu gitaru (valjda se ovako izgovara), ali sam se u poslednjem trenutku predomislio; bile su to počeci kraja bavljenja muzikom. Danas mi je tu u sobi jedna strašna električna gitara, originalni američki Fender Stratokaster sa pojačalom Fender od 360 vati, ali radije bih da imam, jer sam inače svirao bas gitaru, jedan Rikenbejker ili Fender Džes Bas tamburu na struju s kojim bih rasterao sve dosadne muve i stanare ne samo moje zgrade već i ostatak sveta u okolnim zgradama.
Dobra, stara vremena za koja, baš kao i mladjim danima, ni malo mi nije žao. Bilo je kako je bilo, a bilo je lepo, premda u nekim drugim delatnostima imam lepše i draže uspomene. Medjutim, moram da priznam da u svim granama svekolike umetnosti nema dragocenijeg iskustva što ih čovek oseća i srcem i dušom i telom, a to je muzika.

Stevo Valjić napolju je mrak Subotica

Vidim, Odlomak Odlomka je posećen više no što sam mislio i nadao se, pa sad… mož’ bit’ da neko samo klikne i kad vidi ona sitna slova oma ode na ‘ladno piće ili sladoled. Da budem fer prema svima tako i prema sebi, uskoro ću skinuti postojeći tekst i postaviti makar tri frtalja od 60 minuta čitanja. Tu i tamo udenuću poneku fotku da se razbije jednoličnost gledanja u slova. Odlučio sam, budući imam gotovog teksta na 115 stranica, postaviću iz tri puta, po 40 stranica. Ne nameravam stalno da se ispravljam dokazujući time svoju lenjštavu stranu. Postavim prvi deo, postavim drugi deo i postavim treći deo i fertig! Basta! Gotovo, ne menjam ništa…
Inače red je da se zahvalim jednom „Mangupu“ koji je uradio par stvari na sajtu tako da ako neko ima komentar (bilo kakav) na Odlomak Odlomka, neka slobodno šakom udari po okruglom stolu od debelog stakla i kaže ako ima šta da kaže, ako neko ima dobar naslov, neka rekne, ne ujedam, dobacite bilo šta!, blanko čekove za falsifikovane novčanice i krivotvorene banknote, primam čak i one prastare dinare, ha ha ha! Zahvaljujem se takodje i Čarobnoj, jer bez nje ništa ne bi izgledalo kako izgleda. Dakle, rekao sam skoro sve što sam imao da reknem, ako sam nešto izostavio sigurno je zaboravnost po sredi i četvrtku, uostalom počeo sam šljakati na romanu po tri sata dnevno.

Ne znam da li sam spominjao ćaleta kao dobrog kartaša; u Odlomku sam toj temi čini mi se posvetio dva-tri reda. A ćale jeste bio strastveni kartaroš, mene je još kao petogodišnjaka naučio nekim igrama, mislim da sam pre čitanja knjiga naučio igrati jednu varijantu Bridža i još neke igre s kartama. Naravno da o ćaletovim partijama kartaškim takodje imam nekoliko pričica, ali o tom potom, možda samo da spomenem da je ćale na stare dane počeo da se karta sam ali u četvoro i bio je pravi doživljaj gledati ga kako se uživeo u ulogu svojih nekadašnjih kartaških pajtosa koji su ovaj svet napustili pre njega. Naravski, uvek je lakše pisati o stvarima koja su se zaista i dogodila a naša mašta je tek pomoćno sredstvo olovke medj prstima. Smatram da je lepo pročitati nešto o najdražima a da je to bilo napisano za vreme njihova života, jer naša stvarnost je time stvarnija no da ih samo nosimo u mislima našim.

Stevo Valjić večernji sati Subotica

Otkad je ljudi ratovi su se gubili, gubile se i bitke, a ono ipak nas ima podosta, svi smo na broju, zapravo čini mi se da nas ima previše. No, da se ne mešam u poslove bogova jer možda pripadam onima koji su prekobrojni. U čemu, pojma nemam, regule nisam ja pisao; tek pokušavam da pratim neka pravila i kad smatram da sam ih dobro naučio tada počinjem da ih kršim, jer nepisano je pravilo da se pravila krše kada se dobro upoznaju, savladaju, nauče se napamet u toj meri da ih neki nose u malom prstu. Ako imaju u palcu to je dobro, manje su poželjni oni koji imaju u kažiprstu, poput kaplara sa one znamenite kamenčuge u Adriji na kojem sam ostavio petnaest meseci tada još mladog života državi koja više ne postoji. Otkad je sveta mnoge su se države smenjivale na užarenoj pozornici istorije, zato i ne verujem u države, naročito ne kada neka faca smatra da je država on sam; takovima bih izgradio pusto ostrvo sred Palićkog jezera, nek’ izigravaju Napoleone, zabranio bih im plivanje budući je jezerska voda zagadjena fekalijama, premda Napoleoni čine sve da budemo mi oni koji plivaju ledjno u govnima. U stvari, hteo sam samo da kažem da sam našao onih desetak stranica Odlomka koji i nisu bili izgubljeni niti zagubljeni, već stajaše tamo gde sam ih metnuo pre ko zna koliko meseci. Dakle, uvod je bio dugačak samo zbog desetak listova, jer pravilo je da ono što nije izgubljeno ipak treba da bude pronadjeno.

Eto zašto ne beležim ideje; ako izgubim papirče sa beleškama ispada kao da ništa i nije bilo zapisano. Da sam pribeležio ideju za nastavak „Kafana AS(Lani)“, sada zasigurno ne bih pronašao papirče sa škrabotinama. Ovako imam u glavi dva momka, dva rodjena brata koji obožavaju pivo, pivopije dakle. Jedan od braće, onaj mladji poseduje izuzetnu sposobnost da po ukusu prepoznaje desetak vrsti piva, što i nije neko znanje premda ja uspevam prepoznati ono pivo koje nije „rogato“. Medjutim, mladji burazer zna znanje jer uspeva prepoznati vrstu piva po mirisu, ali tek sada dolazi do zapleta; verovatno još ima takvih koji se sećaju braon i zelenih boca. Ova potonja, po legendama, služila je za brojanje: svaka pedeseta boca je zelena, ili tako nekako iako se ne usudjujem zakleti se da je to bilo u pitanju. No, svejedno jer su se sa prisutnim gostima braća kladila da će mladji od njih po mirisu reći koje pivo je iz braon i koje iz zelene boce, sa povezom preko očiju. Tako je i bilo, Omer (vlasnik kafane) otvori boce iza šanka i sipa u krigle. Mladji brat omiriše jednu pa drugu kriglu i kaže: „Ova je iz zelene, a ova iz braon boce!“ A Omer kaže jeste. U šta su se kladili, u dve ture piva svakodnevno u kafani AS do kraja godine. I… kada se ovo dogadjalo! Mislim… beše zima, kraj januara, početak februara…
Ovo gore prepričano i nije ideja već nešto što se zaista i dogodilo. Naravno, ova storija zaslužuje tri do četiri stranice teksta. Zašto nisam razradio „Miris Zelenog“, što je radni naslov priče i nema veze sa „Cipelicom“… Rekoh već u nekoliko navrata da mi je namera da živim sto četrdeset i osam godina, ako bude koja više nemam ništa protiv. E sad, preda mnom još skoro sto godina što ih moram ispuniti pričama, a tu je i Odlomak Odlomka koji sam zeznuo u samom početku: treći nastavak je baš onaj deo koji nisam mogao da pronadjem iako ga nisam izgubio, tako je ispalo da umesto trećeg postavih četvrti nastavak. Ozbiljni su ovi poslovi, ja se postavio poprilično neozbiljno, ili (ajd’ da budem iskren) još čekam ponude za kladjenje!

Stevo Valjić nedelja uveče Subotica

Pre no što sam seo za računar već sam počeo razmišljati gde da smestim ovaj ludorijum škrabulates (ova reč ne postoji u rečniku, čak ni na novolatinskom). Da l’ da ga smestim u Odlomak Odlomka, ili pustim kao običan post. Apropo, onaj jezičak pored Home je probni balon, da vidim kako umem tamo postavljati tekstove u nizu, kao recimo danas postavim trista metara a sutra pola kilometara i koji santimetar. Dakle, video sam da je posve jednostavna radnja koja se meni uopšte ne svidja; liči mi na konopac sa jednim krajem na kojoj je grafitna ceruza (olovka), dok drugi visi u provaliji bez dna. Tekst je nepregledan, slova su sitna a pojma nemam kako se povećavaju (moraću da pitam osobu koja mi je otvorila onaj jezičak kako se povećavaju slova (oči mi poispadaše ko veštački zubi mog pokojnog ćaleta dok se smejao nekom čudu na televiziji).

Kad već spomenuh u zagradi pokojnog oca dodao bih dve tri rečenice pride. Imam jednu davnašnju pisaniju o njemu, pola istina druga polovina nije laž. Bili smo još klinci kada ga je duh avanturizma poneo na dugačak put do Nemačke, u to vreme Zapadne. Kažem dugačak put jer je krenuo biciklom i nakon tri meseca stigao u Dojčland i zazvonio na kapiji kuće gde je stanovala njegova mladja sestra. Stajao je moj otac, Bela po imenu kraljeva od pre hiljadu godina, stajao pred kapijom u izlizanim farmericama čije iscepane šavove spajale su zardjale žice… Da sad ne nastavim, verovatno ću tekst da postavim na sajt za godinu i po jer tada će biti sedam godina od njegove smrti, srećan njegov broj beše sedam. Sve ovo sam spomenuo budući sam stigao do dela u Odlomcima gde se pred glavnim junakom pojavljuje njegov pokojni otac sa glasom iz podruma… Ovaj deo moram preraditi, dijalog na sedam osam stranica ne sme biti dosadan. Dakle, ovo čeka „preradu“ i da se ubaci u komp i da se postavi u onaj već spomenuti jezičak. I… jebiga, kod mene u ovom velikom redu zagubio se deo rukopisa, no srećom tekst je već bio ubačen u komp, medjutim jednostavno ne mogu da verujem kakav sam i koliki trehondjanac, dobijem moderni popizditis na rate zbog desetak stranica teksta što sam ih negde zaturio, ili su one same nestale. Badava držim „Ideje Reda“ od Volasa Stivensa pred monitorom kada su moje ideje nalik malim neredima.
Šta sam još ono hteo reći? Ah, da… ćale! Može li neko zamisliti čoveka koji kurbla biciklu u Austriji, kurbla po snežnoj mećavi biciklu po Serpentinama…

Stevo Valjić subota na nedelju ponoć Subotica

Kad bi smo se zahebavali. Nema šansi da se ubaci u veću brzinu, u bržu brzinu. Polako, ne mi se žuri. Danas sam rekao jednoj poznanici koju „poznajem“ već nekoliko meseci, ali tek smo se danas upoznali – da dobar maratonac uspeva pretrčati stazu zbog ravnomerno rasporedjene snage koju poseduje njegovo telo. Dakle, hteo sam da kažem kako se roman ne može napisati za dva dana, ili možda tri… četiri? Ja sam Odlomak Odlomka napisao za dva meseca, za dva meseca u četiri varijante (manji ili veći zahvati na tekstu). Sedeli smo, čini mi se, nas petoro ili šestoro dobrih drugara u omiljenoj kafani i zezali se, zadirkivali jedan drugog. I onda legli na mene, počeli me daviti kao ja nikada neću napisati roman, knjigu bre, makar ona bila i u nastavcima. Tako je i pala opklada: „U turu pića! Ne može! U dve ture… Neka bude u tri pića svakom!“ Dakle, ako izgubim drugarima sleduje po tri pića; ako dobijem ima da se opijem ko ona stvar medj ženskim nogama. I još o propozicijama: Radnja ima da se odigra od jutra do mraka, 24 sata, noć i dan; osim glavnog lika treba da se pojave najmanje tri osobe koje će i biti ali i neće biti prisutne (pesnička forma kada se peva o nečemu što ne postoji ali je prisutno). Junak glavni ima da popije najmanje tri litre žestokog pića i ne sme oka sklopiti dok se radnja radi, odvija se, dogadja se u jednoj jedinoj sobi. Nadalje, roman ima da se napiše za šezdeset dana, najviše dva meseca i ni sekunda preko toga; roman ima da traje najmanje 115 kucanih stranica, 60 slovnih znakova u jednom redu, dupli prored i 30 redova ili redaka na papirusu A-4, bez previše grešaka gramatičkih. Ako se stigne do te poslednje sekunde, mi – gospoda umetnici, a ima nas pisaca i slikara, novinara i glumaca, režiser jedan i vajar cenjeni koji je dopisni član akademije… ćemo da se nadjemo za ovim stolom, a Milica (Mico, daj ovamo turu pića!) ima da bude svedok, i sada i za dva puna meseca i da posvedoči o rezultatima opklade!

Tako je to bilo pre petnaest godina i kusur meseci i par dana. Ja napisao, svakom od drugara dao malčice drugačiju verziju i dok su oni čitali meni je Milica, koja je danas u zasluženoj penziji, donosila pića koja su kasnije silom prilika od prvog do poslednjeg platili moji drugari.
Dakle, ukratko to je to. Naslov ove poduže priče nije od primarne važnosti, tako da poručujem jednoj drugoj poznanici koju „poznajem“ nešto manje vremena no onu gore spomenutu, da naslov visi na dugom štapu, jer Odlomak Odlomka je smišljen na početku ove moje zamisli, a to datira od marta meseca, čini mi se, a figurira još jedan naslov koji je radni: Jutarnja Gimnastika. Ali, uveravam je da sam i do sada smišljao prihvatljive naslove, no ako neko bude imao dobru ideju za naslov, odmah otvaram bocu dobrog dvolitraškog piva.

Stevo Valjić J.J. pobedila danas Subotica

Uz pomoć dobrih ljudi (ja sam duduk totalensis za računarske programe) uspeo sam izdejstvovati da se pored HOME stavi prozorče sa naslovom ODLOMAK ODLOMKA. Dakle, klikne se na taj naslov i pojaviće se početak teksta Odlomak Odlomka, tako da se ne mora tražiti u rubrici objavljeno, jer iskreno rečeno ni ja ne znam koji nastavak se gde nalazi iako je meni naravno mnogo lakše da ih pronadjem. Fotke neću stavljati medj tekst, možda tu i tamo čisto da rasejem moguću monotoniju, da ne kažem dosadu. Imam i neke nove ideje za Odlomke: otprilike ovako će početi (otvori prozor da vidiš), izmedju nastavaka ću postavljati svoja razmišljanja i komentare, nedoumice… Hoću da vidim, da opišem kako je roman nastao, zapravo kako odradjujem posao.

Budući da već imam sve napisano, osim interludija što sam ih spomenuo, pokušaću da tačku stavim do kraja godine, dakle za nešto više od četiri meseca da sve što je napisano do sada a to je ono što sam napisao pre petnaest godina, ubacim u računar, tj. u ODLOMAK ODLOMKA. Ostaje mi još da prevrnem podrum i garažu, možda i budem imao sreće i pronadjem ostale verzije (znam da ih ima četiri), ako ih ne nadjem to znači da sam ih bacio. Jbg. katkad treba častiti onog vraga koji nas tera na nerazumne korake makar kako i koliko nam se to ne svidjalo. Jedan od mojih, sada već pokojnih, učitelja je znao govoriti da pisac poseduje dar i prokletstvo; no da sada ne ulazim u ove zahebane stvari jer ću odlutati do rane zore i kad budem legao na krevet moj sunce će baciti zrake svoje tople i onda ode moj san, moj mir, moj odmor… Dakle, čitamo se.

Stevo Valjić mačke se tuku pod mojim prozorom Subotica

Dakle, nisam rad da lupam tintaru o nekoj novoj priči, ne piše mi se, ili ne piše mi se dobro jer ne pišem, a kad ne pišem to je suprotno od pišem, a suprotno od pišem je ono već vidjeno i rečeno. No, to što se meni ne piše ne znači da ja nešto i neću da napišem, recimo nešto što nije teško a može da se ponese na put jer ne zauzima puno mesta, u stvari ne zauzima mesto za sedenje, može da zauzme ono mesto za stajanje. Dobro, u redu je, nisam hteo puno da baljezgarim, trabunjam i buncam u nesvest i besvest. Pisati ne znači samo kada se ima nadahnuće. Pisanje je kao spremanje kuhinje, ili kujne, one letnje u velikom dvorištu; naravno ako se ima kuća sa velikim dvorištem iz detinjstva. Pisati ne znači uvek znati sve, pisati ne znači pevati ili slikati slike rečima; pisati je ono što katkad liči na ribanje patosa one skrivene sobe gde držimo dragocene stvari u fijokama starinskog ormara. Ta soba nema ni prozore ni vrata. Za ostatak sveta ulaz je zabranjen, a kad bi i hteli da udju to mogu samo sa dozvolom vlasnika sobe.

Eto, nisam hteo da pišem a već sam polovinu napisao. Inače, volim da pišem o raznim stvarima, ali moja najomiljenija tema jeste ne pisati, nepisanje kao tema mnogo je bogatije štivo od pisanja. Mislim da je mnogo lakše obrazložiti sklonost ka nepisanju od sklonosti, namere, nakane, želje, odluke, predodredjenosti da se piše. Zašto pišeš? Ne znam. A zašto ne pišeš? Ma mrzi me! Lakše je reći mrzi me od ne znam. Radiš nešto a ne znaš zašto to radiš. Medjutim, dok nešto ne radiš imaš i sasvim precizan odgovor na to zašto ne radiš. Ma mrzi me, rekoh. Ako je odgovor na zašto pišeš zato što moram jeste jedno veliko sranje. Čovek je morao jednu jedinu stvar u životu: da se rodi, premda ga niko nije pitao. Jebiga, ako se mora mora se! Ništa drugo se ne mora. Ako si žedan ko kaže da moraš ugasiti žedj? Niko! Niko te ne tera. Ti sam donosiš odluku, dakle teraš samoga sebe. A moram da pijem, a moram da pišem. Moram ići u branje kuruza! Ma nemoj, a ko će pokositi travu, a ko će pomesti ono smeće što ga ljudi ostavljaju za sobom posle velikih proslava i jubileja nečega što su drugi nametnuli a svi su došli da to proslave. Moraš, moraš… Sleduje ti ono od kaplara iz sedamdeset i pete, na onom ostrvu od kamenja i stena nasred mora jadranskog. „Razumem, druž’ des’taru! Razumeš ti moj…“ „Moram, druž’ des’taru! Moraš ti moj…“

Dobra stara vremena kada se nije moralo morati, ili kada se moralo ne morati. Olovka piše srcem je kao gasimo žedj vodom. Ja kad sam žedan pijem pivo.

Stevo Valjić zabatka