Hamzjakl

Danima unazad ne radi mi se na ovom tekstu. Istina, kao što sam već napomenuo sve je napisano, verujem ne baš najbolje ali ovu verziju sam našao i sad… šta je tu je. Naravno, dok ukucavam tekst u komp nešto menjam, dodam ili oduzmem i trudim se da ne menjam atmosferu od pre petnaest godina, što i nije jednostavna rabota jer smatram da pre petnaest godina nisam bio ovakav kakav sam danas, a kakav sam danas to drugi ne znaju, mislim oni koji me ne poznaju lično. Dakle, danas je nedelja, bilo toplo ili vruće, malo svežije ili još svežije – ‘ajde da malo radimo!

JUTARNJA GIMNASTIKA

(južni krajičak odlomka)
(treća „polovina“)

Grlo mi se osušilo. Boca je prazna. Idem u kuhinju, po vinjak. Ne interesuje me što iz frižidera uzimam treću bocu vinjaka. Istorija je bezbroj puta dokazala da u zemljama gde vlada privid čistog vazduha fabrike alkoholnih pića niču kao posle nevremena pokisli ljudi bez kišobrana – koji tamane njihove proizvode. Bolje vinjak nego pakt!, htedoh uzviknuti kada sam se vratio u sobu, Ali ugledavši Nestaševića, samo odvrnuh plehani zavrtanj i povukoh nekoliko gutljaja.
„Politika političarima, književnost književnicima!“ reče Nestašević, i nasmeši se na mene.
„Ja nisam književnik, Nestaševiću, još nisam“ rekoh sedajući na ivicu kreveta. „Možda nikada neću ni biti. U ovoj zemlji sam završio nekoliko razreda osnovne škole na maternjem jeziku, dakle ne na jeziku sredine. Posle sam opet išao u neke druge škole u jednoj drugoj zemlji, i opet nisam učio na maternjem jeziku; sve neka pretumbacija. Ali, uveravam te, Nestaševiću, da jezik ove sredine govorim bolje od bilo kojeg drugog jezika, čak bolje od maternjeg. Nisam književnik, Nestaševiću! Nisam studirao književnost, ali postoji jedna interesantna stvar u vezi nekih zanata, a koju je sasvim lucidno primetio jedan moj prijatelj. Naime, bravar je bravar, stolar je stolar, zidar je naravno zidar, pravnik je pravnik. Neko je studirao pravo, diplomirao je i tako postao pravnik. Medjutim, drugi je studirao književnost, diplomirao je a, ipak, nije književnik premda smo mi na ovim prostorima skloni da ga tako nazovemo. U redu, on pokušava da napiše nešto, i napisao je nešto, napisao je puno stvari, no, Nestaševiću, sada na scenu treba da stupi tvoja branša i da kaže svoje. Ali, jebiga! Vi od crno-belog pravite kolor televizor, umesto da kažete taj i taj je promašio profesiju. Jer, nije nikakva novost da netalentovani pravnici egzistiraju, dapače, oni svoje potrebe svode na nabubane paragrafe. Čast onim drugima, o njima sad nije reč. Medjutim, ono što i ti znaš kao književni kritičar, to je to da u jebenoj književnosti koja ima ukus ovog vinjaka bez kojeg ja ne mogu i neću – nema bubanja! No, što se mene tiče, svi mogu da piju vinjak, ali ko kaže da svi koji su diplomirali književnost pošto poto moraju da pišu? Urednik je urednik, kao što je i lektor lektor, profesor književnosti je još daleko od toga da bi smo ga zvali književnikom, jer on nije i pisac, stvaralac, čovek koji od slova stvara reči, slaže ih u rečenice da bi od tih rečenica na kraju sastavio priču. Uostalom, šta ti radiš, Nestaševiću? Jesi li i ti po profesiji književnik? Ili samo književni kritičar? Da li ti stvaraš, izmišljaš nešto što tog trenutka u takvom i takvom obliku još nije postojalo? Sranje, Nestaševiću! Sranje! I ti radiš po odredjenim obrascima. Malo frojda, malo urbane kritike, malo pohvala i malo pljuvanja po dnevnopolitičkoj potrebi i… supica je gotova. Jesi li ikada, Nestaševiću, napisao književnu kritiku u pedeset verzija, jer nisi bio siguran da su svaka jebena tačka, zarez ili reč tamo gde i treba da se nalaze? Dajem polovinu pića koje bih mogao da popijem do kraja života da o tome nisi ni mozgao, tako nešto nije ti ni bilo na kraju pameti, o tako nečemu ne samo da nisi razmišljao no ni u školama koje si završio nije bilo reči. Jednostavno, pročitao si roman, potom prelistao neki jebeni rečnik iz kojeg si ispisao nekoliko zvučnih stranih reči na kojima čovek lomi obe noge.“
„Šta ti uopšte znaš o poslu književnog kritičara? Tu mi lupaš bezveze neke gluposti o oblasti o kojoj ništa ne znaš.“

Pa, Nestaševiću, neka si prisutan samo u mojoj mašti, ipak sam uspeo da te izbacim iz takta. Gde ste pisci što serete knjige kao da imate proliv! Da vas vidim na delu kako nekoga iz vaše mašte izbacujete iz takta, iz sobe, kroz prozor na ulicu gde nema šetača jer, uglavnom, svi čitaju vaše bestselere; da nekoga izbacite iz pantalona, čakšira bre, ili suknje iznad kolena, da ih ogolite kao novorodjenče kada ga kupamo ili menjamo ukakane pelene! Gde ste da ste – izazivam vas na megdan, ne da pijemo, to umem i bez vas, ma i da vam je opijanje stil života, ne da jedemo pasulj sa rebarca suva, ne da pametujemo o projektima koji dugo traju i na koncu ispadne da smo previše zauzeti pisanjem novih romana: urbanih i seljanskih, velegradskih i megalomanskih, prigradskih i centralnih, istorijski lažnih, romane smišljene za dokoličare koji vreme izmedju dve reklame na televiziji skraćuju čitanjem; bićemo zauzeti pisanjem romana koji su poput reke ponornice i romana koji su kao vodopadi u debelim cevima kanalizacije u kućerini novopečenog bogataša. Izazivam vas da u mislima izbacite iz takta bilo koga. Oni koji se ne osećaju pozvanim neka i dalje rade svoj posao. A dok mi se ovi drugi ne jave ja ću da pijem vinjak, jer mi se danas pije, i juče mi se pilo. Sad ću nastaviti da pijem vinjak. Zapravo, vinjak pijem samo ako sam kući, najčešće onda kada pišem premda često pijem i pivo, u stvari, ako sam u nekoj kafani uvek pijem pivo, malo redje vinjak ili konjak, čašu vina možda u dva meseca jednom, rakiju u kafani ne pijem; što se viskija tiče njega pijem isključivo kada sam pri parama, za Bakardi mogu reći da su tu kod nas za njega poslednji put čuli pre pet-šest godina. Ovo su devedesete, a kod nas se ipak piju loša pića; verujem da danas malo njih zna za beli Bakardi, beli rum s nekoliko kapi prave pomorandže, za kola-šus nikada nisu ni čuli a to je samo viski ili Asbah konjak sa dve-tri kapi koka kole i… Mislim da ću jednom napisati kafanski komad gde će glavni junaci biti pića, sporedni junaci će takodje biti pića, epizodne uloge podeliću likerima i takozvanim slatkim ženskim pićima; možda će se u priči pojaviti neko dete ili više njih. Oni će jednostavno dobiti uloge sokova: sok od breskve vuče za rukav lošu rakiju i kaže mu da ga kući čeka liker od pokvarenih jaja; prošetaću se i morskom obalom: gusti sok od jabuke igra se u pesku dok se, njegova mati, kokosov liker sunča u hladu, tata Balantajns sedi za šankom i loče viski sa ledom i pase svoje oči na likerima u toplesu. Njihov pas koji će se zvati Red Bul, spavaće pod palminim drvetom, a Nestašević, koji mora da je izašao na vece jer ga ne vidim, smestiće se iza stuba od lažnog mermera u holu trećerazrednog hotela i buljiće u rečnik stranih reči i izraza odakle će vaditi „kaskade“ od kojih će praviti kovanice.

Stvarno nisam mislio da se jedan književni kritičar daje ovako lako izbaciti iz koloseka. Nestaševiću, kad se vratiš reći ću ti iskreno šta mislim o tebi. Do sada sam se samo zezao, ali čim se vratiš ima sve da ti bacim u lice, i to onako prostački! Ali, dok se ne vratiš ja ću da pušim cigarete i ispijam vinjak iz boce koja nosi etiketu pamćenja vrednu. Mislim da je i moj otac, dok je bio živ, voleo vinjak, iako se u njegovo vreme pilo vino. Pilo se vino zato što su vina bila dobra a ne kao danas kada se ona toče iz česme na kraju vodovodne cevi. U zlatno vreme mog matorog, uveren sam, pila su se dobra vina jer hemija je bila nerazvijena i sve se svodilo na razvodnjavanje. Najbolje vino se pilo za kartaškim stolom oko kojeg su sedeli moj otac i njegovi kartaški drugovi. Maglovito se sećam i nekih kartaških partija koje je otac odigrao kod kuće. Sećam se i nekih imena njegovih drugova: priučeni električar – jednonogi Pipula, koji je život izgubio u „sudaru“ sa strujom; Habakuk za koga niko nije znao reći čime se bavi, a koji je umro od ciroze jetre; tamnoputi Šimika, koji je nosio crno-bele cipele i crno odelo, očev drug iz detinjstva za koga se pričalo da spava u cipelama i da nikad ne skida drečavu kravatu i koji je šezdeset i treće jednostavno nestao iz grada i više ga niko živog nije video, iako se kasnije pričalo da je vidjen u nekom brodogradilištu u Sao Paolu u dalekom Brazilu, vidjen je kako u crnobelim cipelama i crnom odelu sedi na pramcu broda u izgradnji i duva dim od cigarete u pravcu pretpostavljene domovine, ali niko nije mogao potvrditi tu priču; debeli Deme, šnajder koji je uzimao ljudima meru za litru vina a sašiveno odelo naplaćivao onda kada su ovi, što se retko dešavalo, imali novaca. Bilo je tu još nekih ljudi, manje ili više poznatih koji su se smenjivali za kuhinjskim stolom i mešali karte duboko u noć. Šteta što je otac prerano umro. Kada sam imao šesnaest godina tada još nisam bio siguran da ću jednom zaista da se bavim pisanjem. Da sam znao sigurno bih ga pitao za te kartaške partije i dobra domaća vina. Pitao bih ga i za razgovore koje su vodili i, naravno, sve bih snimao na magnetofonske trake i kasnije, poput Albaharija, napisao roman od tih priča. Napisao bih roman ne izbegavajući sranja i pizdarije što su se dogadjale u tim konkretnim vremenima. Nikada mi neće biti jasno, niti je ikada bilo, zašto loše opisivati kao dobro, jer svi mi znamo da govno nema ugodan miris. Kad nešto smrdi onda smrdi, a smrad nema miris parfema za iza ženske uši. Govno smrdi i sred buketa cveća, i zašto od govana praviti rebuse, i zašto septičke jame prekrivati velom pitanja kada znamo da se odgovori nerado daju, jer ako neko kaže da govno smrdi taj će zbog utvrdjene istine da se nadje izmedju četiri zida s rešetkastim prozorčićem. Taj će jebati ježa u kavezu sa slamaricom! Zapašće ga tamnica ma i da je dosegnuo najvišlje umetničke domete u opisivanju govana! No, svejedno! Ja bih svakako napisao roman od priča koje bi mi, samo da je živ, ispričao otac. Na književnim večerima književni kritičari bi smislili neko sranje koje veze ne bi imalo sa temom romana, kao na primer neki moj daljnji rodjak je Rumun, agent Sekuritatea, doušnik Kgb-a, i dvostruki agent koji radi za Cia-e i da je u stvari prokleti Udbaš! Ja bih romanu dao neki blesav naslov ali bi moj urednik rekao da naslov nije dovoljno efikasan, da će slabo zaludjivati ljude, da neće iz prve zaintrigirati čitaoce i da će on zato dati jedan drugi, da baš će ovako reći, dakle daće jedan sasvim drugi, efikasniji naslov. Ja ću uzalud da se bunim i da kažem da je naslov… recimo: „Jutarnja Gimnastika“ jedan sasvim pristojan naslov i da jedan ovako pristojan naslov uopšte ne treba menjati makar i ne zarobio čoveka, u zamku bre! Medjutim, kako to redovito biva, on će biti neumoljiv i reći će mi da roman treba da ima dobar naslov jer on misli da naslov ako nije dobar onda ne valja pos’o, dakle dobar naslov i da treba da su slova lepa i malo razmaknuta jer se tako stiče prividan utisak da je tekst obimniji no što zaista jeste i da roman treba da bude u lepom povezu i da se štampa na kunstdruk papiru jer se onda može udariti dobra cena. Sve u svemu i u svakom slučaju, roman treba da ima dobar naslov jer ako nema dobar naslov onda se taj roman ne može prodati u neznamkoliko primeraka.

E sad, mislim da sam trenutno veoma, veoma pijan i da zbog toga nisam u stanju razmišljati na trezven način. Moram da otvorim prozor. Ustajem i otvaram prozor. Pripaljujem cigaretu jer smatram da je najbolje, ako sam već otvorio prozor, da dim izadje skupa sa ostalim dimom i ustajalim vazduhom. Napolju nema nikoga. Danas, u ovom čudnom danu, još nikoga nisam video. Nestaševića ne smatram za nekoga. On je samo moj sagovornik i trenutno je izašao na vece. A možda i nije na veceu, nego je otišao u šetnju. Verovatno bih i ja trebao ići u šetnju, medjutim, meni se nigde ne ide. Bacam opušak kroz prozor i zatvaram ga. Sedam nazad na krevet i odmah palim drugu cigaretu. U fotelji spram mene vidim oblak magle. Zapravo, oblak lebdi iznad fotelje. Nekoliko trenutaka zurim u maglu. Onda ugledam pokojnog oca. Polako se spušta u fotelju.
nastaviće se

Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

Random Posts

• LEPA REČ
• DODO I TI
• PARABOLA
• BAŠ MI JE ŽAO