Hamzjakl

U onoj prošloj „sedmici“ imao sam nameru da nastavim sa Jutarnjom Gimnastikom, no čim napisah naslov olovka mi ode u drugu stranu, a budući me ne sluša uvek s vremena na vreme prinudjen sam ja nju poslušati. Katkad ispadne dobro, katkad ne. Ali sada sledi VII nastavak uz napomenu da dijalozi ovako na papiru ili u životu znaju biti naporni.

JUTARNJA GIMNASTIKA

(južni krajičak odlomka)
(druga polovina)

„Uopšte ne znam zašto pijem“ rekoh, i ruka mi mahinalno podje ka boci. „Uglavnom je to od smrti roditelja, iako baš i nisam potpuno siguran u pravi razlog, ili razloge premda sam puno razmišljao o tome, ali nikada nisam došao do razumnog objašnjenja. Krivicu ne bih da bacim na pokojne roditelje jer ne verujem da su oni dovoljan razlog ili objašnjenje… Sumnjam da takvo objašnjenje, razumno, postoji.“
„Možda su tvoja razmišljanja usmerena u pogrešnom pravcu. Treba da napraviš plan. Ako nameravaš…“
„Ništa ja ne nameravam, Nestaševiću! Ništa! Ali, ti me vozaš po tankom ledu. Izigravaš mi tu nekakvog psihijatra, premda je tvoja profesija znana i tebi i meni.“
„Ja samo pokušavam pomoći.“
Ne treba mi tvoja pomoć. Moja unutrašnja snaga sasvim sigurno zna koliko mogu i smem da popijem a da ne naudim drugima i samome sebi. Razumeš?
„Ni približno nisam mislio na nešto slično. Da li ti piješ uz pomoć svoje unutrašnje snage ili iz čista mira, nije od primarne važnosti, niti je moje da to pohvalim ili osudim. Ako zaista želiš da budeš pisac onda je vreme da se baciš na pisanje romana, bez obzira kako ćeš odreagovati na ovo što sam rekao.“
E sad, šta je tu je. Znao sam da ćemo pre ili kasnije udariti usred sride. Mogu da skinem svoju košulju, pa je opet moja košulja. Ma i da je samo reč o majici, i ona je moja.
„Misliš da do sada nisam pokušao napisati roman?“ upitah.
„Da, pokušao si, ali samo pokušao. Sve je to pitanje raspoloženja. Tempiraj raspoloženje, ostalo ti je dato. Mnogi su se gubili pred praznim listom papira. Tebi nije sudjeno da se usereš pred tom belinom. Uveren sam u tvoju sposobnost da mesečno smažeš najmanje sedam autorskih tabaka. Od toga neka je upotrebljivo samo desetak, petnaest stranica. Na kraju krajeva, roman se piše godinama, a te godine ni u kom slučaju ne znače da će roman biti i dobar.“
„Znaš, Nestaševiću… možda ja i mogu napisati roman u roku od dva meseca, ali je isto tako moguće da ga ni do kraja života ne napišem, pa i da imam dva života. Mogu sebe zadovoljiti pukom maštom…“
„Vidi, drugar. Biću iskren. Ja ovde ne sedim slučajno, i nemoj ni da se pitaš kako sam tu stigao, bez obzira na tvoju maštu…“
„Ali ti jesi moja mašta!“
„Ostavi maštu za kasnije, upotrebi je za pametnije stvari. Pazi, ja znam da ćeš ti posle prvog romana napisati još puno romana. Ali, taj prvi roman treba i napisati. Da li možeš da se setiš prvog koraka koji si učinio bez ičije pomoći? Mislim… na prve dečje korake.“
„Naravno da se ne sećam. No, nije mi teško da tako nešto zamislim, da izmaštam.“
„To je to! Jednostavno da jednostavnije ne može biti.“
„Prvi korak nema ama baš nikakve veze sa pisanjem romana.“
„Svakako da nema izravne veze. Zar nisi upravo rekao da tako nešto, naime prvi korak deteta, možeš zamisliti? Verujem da je prvi dečji korak isto toliko težak kao i napisati prvi roman. Zamisli šta je sve bilo potrebno tom detetu da učini taj prvi korak? Ali kad je najzad, uspravivši se, koraknulo napred, otrgnulo se toj sili koja ga je prikovala za zemlju… verujem da je tada dosegnulo sámo nebo.“
„Nestaševiću, ja ne bih da dosegnem nebo.“
„Hvatam te u laži. Svako ima tu želju. Kod jednih je ta želja prikrivena, kod drugih se reklamira na svim radio i Tv stanicama. Zašto bi ti bio drukčiji? Zašto bi ti odskakao od drugih? I ti si samo čovek, kao i ostali, ali posebnog senzibiliteta koji nije za rasprodaju. Posedovati istovremeno i maštu i olovku to su velike stvari. Talenat neću ni da spomenem. To se podrazumeva. Sve što sam nabrojao nije slučajnost, a nisam upotrebio ni jednu stranu reč, osim možda jedne. Šta još da dodam već rečenom; ostalo je sušti rad, danonoćni rad što ti veoma dobro znaš.“

„Možda znam, a možda i ne znam.“
„Mašta, olovka, talenat koji se podrazumeva i danonoćni rad. To je sve što je potrebno. Ovo je formula koju svako može da izgovori, ali su malobrojni oni za koje je ona čarobna.“
Ostadoh bez teksta, iako ništa novo nisam čuo. Vraćam se vinjaku. Ima ga još dva prsta u boci. Za petnaestak sati popio sam dve litre. U frižideru imam još dve. Ako sada otvorim novu, jedna će mi ostati u rezervi. Sutra, najkasnije prekosutra svakako ću dopuniti zalihe, a treba i piva da nabavim…
„Ako budeš konstantno pijan dok pišeš“ reče Nestašević, gledajući u vrh svojih prašnjavih cipela, „postaćeš zavistan. Nećeš moći ni da se potpišeš bez da si prethodno nešto popio.“
„Možda si u pravu, nestaševiću. Jedna moja prijateljica, valjda je još živa, sve dok ne bi ispila bocu ranojutarnjeg piva, jednostavno nije bila u stanju ni kafu skuvati. Ako bih svratio do nje, recimo, ujutru u sedam, smesta bi me slala u samouslugu po nekoliko piva. Ali, uveravam te, Nestaševiću, ja nisam vezan za alkohol, ne drhte mi prsti, ne pizdim zbog nekoliko kapi domaće šećeruše. Uostalom, u mojoj porodici niko nije bio, niti je sada alkoholičar. Moj pokojni matori znao se napiti ko tri pijandure, ali nikada nije bio rob alkohola.“
„Ti znaš šta je najbolje za tebe“ reče Nestašević. „U svakom slučaju, alkohol nije vrlina kada se piše.“
„Možda nije vrlina, no meni u pojedinim situacijama pomaže. Na primer, ako je jedan od likova u priči pijan i ja se napijem dok tragam za njegovim karakteristikama; veruj mi, Nestaševiću, pretvorim se u njega. Osećam ritam njegovog srca, znam kako diše, čitam njegove misli, njegova koža postaje moja koža, naši dlanovi svrbe istovremeno, njegove suze su i moje suze, na isti način nas stežu cipele; mogu ti reći da čak umem voleti žene koje voli moj junak. Na isti način čitam i knjige. Ako u glavi ne vidim predeo koji je opisan onda batalim čitanje; autor je promašio, naravno, ta konstatacija se odnosi samo na mene, kao jednog od čitaoca. Ako je slika koju je pred mene dočarao pisac suviše bleda tada me nije ni ubedio u stvarnost te slike. Svakako da je ovo čista teorija koju ja upražnjavam u praksi. Napokon, ti si književni kritičar koji dobro poznaje tematiku.“
„Svako ima svoje vidjenje. Ne verujem da postoje dve makar slične osobe a da imaju istovetno mišljenje o jednom romanu.“
„Nisi me razumeo, Nestaševiću. Koliko je živo u mojoj glavi toliko živo mora da bude i na papiru, bez obzira da li čitam ili pišem. Razlika je evidentna i i te kako prisutna. Beletristika nije matematička operacija, lepa reč nije dva puta dva su četiri. Ja zastupam varijantu dva plus dva su pet, a u ono u što verujem pokušaću da ubedim i čitaoca; ako nisam u tome uspeo onda ništa nisam ni uradio. Tada ću baciti olovku i latiti se ašova i kopati kanale za telefonsku mrežu koja je kod nas razgranata, no, uprkos tome, ipak nema dovoljno linija. Ko da živim na kraju sveta.“

„Udaljavaš se od teme“ reče Nestašević.
„Tema je svakako zamršena. Tema je takva da u nju sve stane, u ovu temu svašta može da stane. Reci mi, Nestaševiću, kada živimo u ovakvom sranju kako onda da opišem cvet, dam ukus njenih latica, naslikam njen miris, obradim tlo iz kojeg je iznikao taj cvet? Da sam se kojim slučajem rodio bez kičme, vazduh bih opisao čisto deklarativno: svež je, okrepljuje! Kada bi mi kojim slučajem visina dosezala do nečijih članaka, a visok sam metar i osamdeset, koristio bih retoriku koja omamljuje papane koji stanuju bogu iza kičme. Da sam se kojim slučajem rodio slep na oba oka, jamačno bih video lepote života koje postoje u pričicama pojedinaca, a svojim trećim, duhovnim okom, vizualizovao bih pakao gde ću nakon veštačkog orgazma goreti sa ostalom bagrom.“
„Muči te izbor teme za roman?“
„Imam ih napretek, Nestaševiću! Recimo, možda ću jednom napisati priču o bojažljivom dečkiću za kojeg smo svi mi u školi mislili da će mu život proteći kao život jedne vaške. Medjutim, on će se kasnije, nakon srednje i visoke škole, ubaciti u cipele od dva i po milja. Penjaće se hijerarhijskom lestvicom kao inflacija u nekoj latinoameričkoj zemlji. Prekonoć od sramežljivog žgoljančeta postaće osobetina sa velikim stomakom, biće drmator zbog toga što ću iza njega, u njegovoj pozadini da sakrijem ženu. Ali prvo ću da mu napravim veliki stomak, podbradak će mu visiti na kravati, a kragna bele košulje se usecati u mesnati vrat. Na kraju će ga žena nogirati i ostaće sam, i sedeće sam za kafanskim stolom i nalikovaće sedokosom gospodinu koji se iz časa u čas podriguje i priča gluposti u koje deca ne veruju, ali odrasli padaju na dupe. Koristiće rečnik bogat frazama od pre pedeset godina a, premda smo mi u razmišljanju svojim glavama još pleme bosonogih mudraca, ja ću se morati upitati zašto je Bog bio toliko nepravedan prema meni i sjebo me u ovo moderno vreme od pre dva veka. Naravno, od stidljivog dečka do Orvelove „Farme“ put je posut trnovitim nijansama budućnosti. Nanovo se slažu boje u dugi, crta se drugo nebo i smišljaju se još belji i još crnji oblaci; izmišlja se revolucionarno seme trave koja treba da se zgusne u busen, u busenje koje će okupirati livadu gde će stare krave i ovce spokojno da pasu.“
nastaviće se

Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

Random Posts

• SVIMA PO BOD
• TALAS MORSKE SOLI
• CIPELE
• RIBLJE OKO