Hamzjakl

Stvarno malo ljudi veruje da sam talenat za upropašćavanje raznoraznog kuhinjskog posudja. Prošle godine sam sigurno spiskao komplet i po kuhinjskih posuda za kuvanje, prokuvavanje, zagrejavanje, dogrejavanje… Po veličini raznih, manjih il’ većih, osrednjih i onih velikih kada supu kuvam za dva tri dana unapred. A supu ne da volim već bez nje ne mogu. Da neki sumanuti pičvajz priredim vlastima kojekakva robija ne verujem da bi rezultata dala, no da mi ukinu supu iz tanjira svisnuo bih do kraja meseca. Takav bijaše deda moj, moje pokojne majke pokojni otac. Keva mi pričala kad je jednom prilikom iz Subotice skoknula kući, na selo ispred Novoga Sada, a mog dede nema kući već napolju je na zemlji i okopava krompir. Kaže keva vrućina letnja da muvu u letu sprži, i onda ugleda oca svog u daljini; oko njega vreli vazduh se leluja al’ Stari radi, okopava i nada se da njegov trud neće biti zaludan iako listovi na biljkama već svisli a majci se čini da će i matori na ovoj vrućini ispariti ko jutarnja rosa na travi nakon što se sunce popne iznad drveća koje razdvaja kolski put od dedine zemlje. Majka mu ponela pivo a deda joj kaže „Šćeri moja, zašto mi ne donese malo supice u tegli, da me okrepi. Ako se od mesa planina da pomeriti, od tanjirčeta supe krompir se okopava.“ Ali keva nije supe ponela već piva, otuda valjda i moja ljubav prema pivu. Sledeće zime deda se preselio u one nebeske zemlje i verujem da na onom stolu koji je postavljen u nebesima supe koja okrepljuje i andjele i ove smrtnike ima u izobilju, a ja verujem da otuda moj stomak supu obožava u pristojnim količinama.

Četiri do pet tanjira, ali rad sam i šesti… čak sedmi da kašikom počistim. E sad, dešava mi se katkad češće, katkad redje, da jučerašnju supu podgrevam na štednjaku. Vratim se u sobu, ide nešto na televiziji, ja malo gledam pa zaspim. Nakon sat vremena se probudim i mislim se kako bi bilo dobro pokusati ostatak supe od juče. Ajde sad neko da mi kaže da je šerpa, lonče ili da su kojekakvi bakrači uspeli izdržati „podgrejavanje“ bilo čega što se zove hrana. Treba znati da ja kad je leto u supu (a možda je čorba u pitanju) stavljam svakojakog povrća: boranije žute i zelene a i one na štrafte, karfiola belog, peršuna i šargarepe, ovakvog i onakvog luka od belog i crnog pa preko crvenog sa kremastim linijama, graška zelenog i čak malčice kupusa čisto radi ukusa, supe il’ čorbe mislim; kerelabe fine pa celerov list onako iseckan fino i tanko, babura paprike i paprčice ljute no i one slatke, katkad ubacim paradajz malo zreliji da se lakše raskuva… Ako sam nešto zaboravio učinih to namerno što zbog vremena što zbog prostora, jer nakana mi bila da besedim o kuhinjskim potrepštinama za kuvanje ručkova pravih. Dakle, u supičorbi svega i svačega finog, fali još testa dobrog, o tankim rezancima je reč. I ajde sad ako ostalo od juče tanjirče dva da se podgreje, a podgrejava se sat vremena i još pride par minuta. Nemoj sad da mi neko rekne da je u pitanju kakvoća moje laboške! Ej bre, zrelo za bacanje, zagorelo do rerne na šporetu, a meni dogorelo do zabitog ugla u praznom novčaniku.
Majčina kći, a moja starija sestra, pre nekoliko godina iz Švabovije donela komplet kuhinjskih stvari u kojima se kuva; majka nam preminula a u stanu ostadoh ja i nasledim sve u kuhinji iako je sve ostala porodična svojina. Onaj komplet dobar, izdržljiv i vredi da boli glava. Nekima sam (kuhinjskim posudama) stao na nožne prste, čukljeve šta li. Nije da ne znam da kuvam, mnogi misle da sam završio neku večernju kuvarsku školu. Zapravo, radio sam kao kuvar u jednom restoranu u Nemačkoj, vlasnica je bila najbolja prijateljica moje sestre, Subotičanka dakle. Tamo sam naučio tušta i tma kuvarske profesije. I naravno da sam hteo da budem nešto sasvim drugo no što danas jesam. Ali obožavam da kuvam, a to nije samo ljubav ili nešto neodredjeno u glavi; to je nešto u venama, nešto sa čime se čovek radja, to je veština kada odoka meriš tri grama nečega što ide u testo i kada se ono tvoje odoka izmeri – ni manje ni više od tri grama, u zrno bre! Dakle, kuvar nisam premda volim da kuvam. Jebiga, podgrevanje hrane i u najboljim loncima, ak’ si nemaran, kad zagori zagorelo je. Čuo sam da moji susedi pričaju kako su neki ljudi iz smeća vadili prezagorele lončeve i nakon što su ih dobro izribali koristili se njima sto godina i kusur meseci. Sad… mogu ja da verujem u ove priče ali i ne moram. U svakom slučaju, kad odem na buvljak u nabavku kod ovih što prodaju lončeve i kad vidim da su me ugledali, tog istog trenutka primetim osmeh u uglu usana prodavačice. Prvo je pozdravim, pitam za zdravlje i izaberem novi lonac za supu ili za bilo šta. Pre no što krenem dalje pitam je: „Da li znate odakle potiče ime Lončarević…“

Stevo Valjić kasno popodne uz malo sunca Subotica

Random Posts

• MOJE MESTO MAJO
• RIŽA
• VOLÉDEDU SE
• AUTORSKA PRAVA