Hamzjakl

Stvarno sam malčice pomešao stvari. Mislim da ovaj deo, odlomak, dolazi posle „posete“ Sofiji, kada glavnog junaka blagi povetarac ponese u deo grada gde stanuje i spusti ga na ivicu kreveta… Ovaj deo sam postavio na blog 2 juna pod naslovom „Još jedan odlomak“.

JUTARNJA GIMNASTIKA

(južni krajičak odlomka)
(prva polovina)

Nestašević sedi mirno. Ukipio se kao skinuta zvezda sa vrha Gradske kuće i sada je izložena u predvorju iste. Možda i on oplakuje zvezdu?… ili ćuti jer nema šta da se kaže.
„Znaš da sam zaboravio o čemu smo razgovarali.“
Nestaševiću zaigra mišić ispod levog oka. Dakle, pomislim, živ je, iako ne osećam olakšanje zbog saznanja da nije mrtav.
„Znam. Bio si kod Sofije. Nema ih puno koji znaju da odu kao ti, i da se vrate kao ti a da su prelazi blagi, gotovo neprimetni, sa kratkim ali efikasnim osvrtom onoga što se oko nas dogadja. Literarni ludorijum koji se širi kao testo pod oklagijom domaćice u letnjoj kuhinji.“
Auuu, kako rastem u sebi zbog njegove slatkorečivosti. Ali ovo potonje opisivanje kao da je zdipio od mene.
„Ali, sam si rekao da si zaboravio o čemu smo razgovarali. Efekat bele mrlje u romanu čini kunfuznim kontinuitet dogadjanja. Ako ne radiš po strogim planovima… zašto pisac pravi zabeleške?“
„Ja beležim u glavi i…“
„Zaboraviš prelistati svoju memoriju.“
Memorija, memorija! Volim i umem da pamtim ono što je bilo lepo, ali ne zaboravljam ni loše. U stvari, dan se sastoji od dvadeset i četiri sata lošeg. Tu i tamo udene se i poneki trenutak lepog. Medjutim,, uglavnom smo svesni lošeg, lepo registrujemo tek kada je prošlo; lepo je trenutak koji nam ostaje u svesti i ako bi smo prošlost mogli posedovati bili bi vlasnici lepog. Dakle, lepo se uvek dogadja u prošlosti a postajemo ga svesni u budućnosti koja se sada dogadja, no već je prošlost. O ovome je već znao i sveti Avgustin.
„Znaš, Nestaševiću“ rekoh, gledajući kroz bocu sa etiketom koja se pamti. „Uvek sam voleo da pišem kratke priče. Obožavam ‘jednominutke’. Za kratke priče zabeleške nisu potrebne.“
„Možda je došlo vreme da se baciš na zabeleške. Da dokažeš sebi da si zreo…“
„Zreo za šta?“
„Da si sazreo da napišeš roman.“
Opet se vraća, sada već otvoreno, na klizav teren.“
„Znao sam da ćeš pre ili kasnije izneti pravi razlog tvoje posete. Ali, pitam se, pitam se glasno, tu pred tobom: zašto jedan književni kritičar tera autora kratkih priča da sedne i napiše roman?“

Nestašević napravi lice kao da ga se ne tiče ono što sam rekao. Vadi cigaretu, udene je u muštiklu, iz džepa izvadi zlatni upaljač i pripali. Sve ovo radio je pažljivo, natenane i beskrajno polako. Imao sam utisak kao da gledam usporeni snimak neiskorišćene šanse na derbi utakmici koju prenosi televizija. Zašto je ovo uradio pred mojim očima? Da mi dokaže da nije varka u pitanju? Možda misli da sam već skroz pijan, ili baš zbog toga da ne bih pomislio da je madjioničar? Naravno da za književne kritičare ne mislim da su madjioničari. Primećujem da Nestašević ponovo prema meni duva kolutove.
„Ja te uopšte ne nagovaram. Pokušavam da ti skrenem pažnju na sled dogadjaja koji su logični. Ako neko piše godinama onda je normalno da se od te osobe očekuje knjiga, tj. roman.
Ko sad pa tu od mene očekuje roman? Nestašević, ili neko drugi, možda neki drugi, ostali? I zašto bih ja zbog tamo nekih ostalih morao napisati roman? I… Ovo njegovo pitanje, čini mi se, otrežnjuje. Glava mi je čistija, misli bistrije. Ali ne dam se! Neću da me zavede propalo vrtipero. Ispijam dugačke gutljaje vinjaka iz boce. Ne pomaže. Sve je jasno, sve se dobro vidi. Kao da sinoć i sada, za ovih sat i po, nisam popio skoro dve litre alkoholnog pića. Neko drugi riknuo bi od litraške boce.
„Opijanje u jednom romanu treba da služi nekoj svrsi.“ reče Nestašević.
„Misliš?“ upitam ga, i kao neka vrsta prećutnog odgovora potegnem iz boce.
„Ti verovatno znaš zašto piješ.“
Tačna konstatacija, pomislim ostavljajući bocu. Premda mi ništa pametno ne pada na pamet, moram priznati da je u pravu, iako smatram da ne treba puno mudrosti da bi se tako nešto zaključilo. No, uprkos svemu ne znam odgovor, a i kad bih sada nešto lupio bilo bi to sasvim sigurno neka glupost, jer kako može pijan čovek da bude objektivan? Ne može biti ni subjektivan. On je jednostavno pijan, u nekoj vrsti agregatnog stanja alkohola. Ako voda može da bude led i para, onda alkohol kad ga čovek popije prelazi u nekakvo stanje, mislim ja dok gledam u Nestaševića i setim se da sam nedavno pročitao jednu knjigu u kojoj svi likovi piju. Ni jedna žena, niti jedan muškarac da, promene radi, popiju čašu vode ili sok od breskve, ma sok od bilo čega! Ja bih barem pokušao iako sumnjam da bi mi uspelo. Ni nakon drugog čitanja nisam odgonetnuo zašto u tom romanu svi piju, pa sam bio sklon zaključiti da su svi odreda pijanice, teški alkosi koji jutarnje umivanje upražnjavaju drugorazrednom rakijom. Srećom, poznajem tipa koji je smislio tu prodavnicu jeftinog pića. Na pitanje, prilikom promocije poluautobiografskog romana u pomalo izbledeloj no još dovoljno pristojnoj čitaonici Gradske biblioteke, zašto u romanu svi piju, i žene i muškarci, zbunjeno je odgovorio da je to, u stvari, način života. Čovek, autor tog romana je oženjen, otac je i jednog deteta. Njegovo lice je ispeglano kao svadbena košulja. A on: način života! Ha! Sranje u boji! Bojadisano sranje! Dok sam čitao taj njegov roman, svu volju koju posedujem i koju sam proćerdao morao sam prizvati u pomoć ne bih li dovršio čitanje. Drugo čitanje je išlo nešto lakše, no ne s manje napora. Rezultat, dva kilograma sranja. Nije mi jasno kako neko može za sebe tvrditi da je pisac, a da ne poštuje ni najosnovnija pravila pravopisa; kongruencija je od njega udaljena kao od mene prva nedelja života izvan majčine utrobe. O naivnom izdavaču koji je u ovom slučaju ispao najblaže rečeno amater i spiskao gomilu para – da se ne govori. Lektori su danas retke zverke. Ali, autor, pisac, književnik, onaj koji samoga sebe naziva umetnikom kaže: „Način života!“ Bog te molovo! Pravopis je pravopis, a način života može da se broji na mnogim prstima, i nikada se neće dati izbrojati. Ako bi neko pitao šta je to opijanje, ja bih se odmah javio i rekao: „Možda bih ponešto mogao reći o tim stvarima.“ Ako neko zna šta je to žestoko opijanje koje traje danima, onda sam ja sigurno taj, a ne neki mali picopevac kome se zamute oči posle nekoliko vinjakčića na eks nakon kojih stane nasred kafane i viče: „Ovo je način života! Način života, pizda vam materina!“ Pojma on nema šta je to za jedno kratko prepodne popiti litru rakije, rano popodne nastaviti uz desetak boca piva, predveče sprati prašinu sa sebe dvolitraškom flašom belog vina, a veče i noć provesti s ko zna kojim pićima; nakon sat dva pijanog sna drmnuti deci votke da se rasaniš i potom ispiti koju čašicu vinjaka koji nosi etiketu pamćenja vrednu, ispiti te vinjakčiće da bi sebe doveo u nekakav red i nastavio još žešćim tempom ono što si prethodnog dana započeo. Posle pet-šest dana, ako nisi mrtav, a nisi, dobija se trovanje alkoholom. Nije važno da li je glava velika poput praznog balona koji leti nad gradskim krovovima, ili je ta glava ostala ista; ono što je nemoguće to je da progutaš kašiku supice koja treba da te okrepi. Drhtiš nedelju dana u krevetu, unutrašnji zidovi tvog tela natopljeni su alkoholom, znojiš se kao maratonci na polovini staze, mesečni račun za vodu se utrostručava. Okreneš glavu kada u kuhinji ugledaš praznu pivsku bocu, zaklinješ se Bogu i samome sebi da nikada više ni kapi piva – kamoli nešto žešće okusiti nećeš. Svejedno, kada te prodje, a prolazi, vraćaš se na stranputicu, a ona je široka ko autostrada u Americi.

On bi verovatno opet: „To je način života!“ A ja bih skromno dodao da je to suicid koji traje nekoliko godina i, ako dobro razmislim… par, ili dva tri para meseci. Uostalom, autor tog sranja popio je sa mnom nekoliko viskija, na moj račun. Ipak sam morao njegovu romanesku – bez znaka navoda – platiti iz svog džepa. No, ako se za trenutak vratim na opijanje, nameće mi se zaključak: ako je neko dovoljno lud taj će nastaviti. Agresivno će nastaviti. Vraćajući se kući posle ponoći, pijan na ime i prezime, nikoga neće dirati, no pevaće, pevaće agresivno, zanosiće se levo-desno, padati ničice na nos, ali pevaće glasno i agresivno neku nepoznatu pesmu sve dok nekako ne stigne nadomak svoje kuće i padne preko praga i zaspi na minus dva stepena ispod nule i… biće to sredinom novembra meseca. Ujutru neće mu biti ništa, jer dobri stari Bog čuva pijance koji pevaju agresivno.

Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

Random Posts

• BOLEST
• ŠPALIR
• TAJ SNEG NAS OPET IZNENADIO
• ŠTA POSLE POTOPA