TRIPRAVNIK
12
Napisao stevo | u kategoriji Kratka priča | dana 04-07-2009
Idem u redakciju (pre trijest i kusur godina). Priznajem, malo sam nervozan. U džepu taman para da drmnem s nogu vinjak s običnom vodom. Možda sam malo izgužvao listove… Jebiga… sedam puta sam prekucao; čini mi se da sam onu drugu stranu prekucao dva puta. Mamu mu onu, pogrešim treću reč u drugom redu. Ovi danas, pa čak oni pre pet ili deset godina pojma nemaju koje su jebade svojevremeno bile pratilje pisane reči. Ajde što pogrešim neku reč u onom redu, u onom koji je drugi ili treći red; ako i treba ponavljati to je u vrhu papira. No ja pogreših pri kraju, pretposlednji red. Majku mu ovu, onu i još pride desetak sinonima za redove i falš napisane reči. Faka ju, što se ne da prevesti na Srpski jezik, a da je psovka – jeste.
Idem ja s Palića u grad, u redakciju. Čekam autobus. Decembar, jebiga zima. Mraz je, hladno je; ne se piša uz drvo u parku, će da ti se smrzne čim ga vadiš na svež vazduh. Da sam znao da pisac nemere izdržavat porodicu, ženu i dete, više dece bre, ljubavnice i kafane na periferiji grada… Jebalo te pisanje, ma da ti je najveća ljubav, ionako ćeš ga prevariti sa prvom ženom, onom pohotnom, baš onom što ti namiguje iz toplog kreveta, a napolju sneg do kolena; samo nemoj mesec da otkriješ jer možbit da neko proveri datum i kaže ti da lažeš, jer dana tog i tog snega bilo negde drugde, ne tu gde suva zima steže tlo pod nogama, a noću škripi inje što se nakupi po zemlji u ovoj smrzotini.
Premeštam se s nogu na nogu. A jeste hladno. Gledam Palićki put. Stojim na vetrometini. Gledam levo, gledam desno. Pada sitni suvi sneg, a vetar ga nosi. Autobusa nema. Da se vratim kući? Pa ću sutra u redakciju „Rukoveti“. Ako ne odem danas šta će reći urednik, jer mu rekoh da danas nosim tekst koji sam napisao juče. Lažem; ovaj tekst pišem mesecima, a napisao sam preko dvadeset verzija… ne valja ni jedna, zapravo mislim da je ona prva bila najbolja, tamo sam uspeo da složim reči u rečenice koje su zvučale sasvim pristojno, i nisam sumnjao ni u jednu tačku ili zarez. Sa kongruencijom sam uvek bio u dobrim odnosima, il’ sam se ja slagao s njom ili ona sa mnom. Da je kongruencija žensko biće danas bi mi bila supruga.
Stiže autobus. Penjem se. Skroz napred dva putnika, ostala mesta prazna. Ako mi odbije priču moraću novu da pišem. Sednem. Drvenarija je hladna. Pored autobusa promiču bela stabla i smrznuto grmlje. Ma ajde bre, napisao sam dobru priču, tekst je dobar, voleo bih da znam nekoga ko je napisao bolji tekst. Verujem u ono što sam napisao i mislim da ću jednom opisati moju muku sa prvim tekstom, ali prvo da stignem do urednika. Mislim da će biti zadovoljan. Ako ne bude… da sidjem sa autobusa.
U gradu smo. Bele se krovovi. Oni koji su me učili pisanju rekli su mi da budem uverljiv u opisivanju onoga što vidim, što se da videti. Jebiga, zbunjen sam. Ako sam i nešto video, nisam primetio. Neuverljivi koraci za pisca početnika. Je l’ ima nekog pripravničkog staža, kao za portira u velikoj fabrici cipela… i čizama, a i papuče se tamo proizvode. Pod miškom desne ruke stežem desetak petnaest listova. Moja prva priča, iako je urednik rekao da mu donesem najmanje tri ili četiri teksta, pravilno nakucanih na beli papir, bez gramatičkih grešaka, sa duplim proredom i poštenim marginama.
Penjem se po stepenicama. Da nisam pogrešio zgradu? Nisam, ali to ne umanjuje moju nervozu. A šta ako odbije tekst? Ne znam. Ova situacija mi je poznata. Kao da se sve ponavlja, ali sada je drugačije napisano. „Dobar dan“ kažem. „Dobar dan“ kaže ona. „Treba mi urednik“ kažem, a ona kaže da urednik nije ovde, u Dubrovniku je i ako imam nešto za njega da ostavim kod nje.
Najbolji vinjak se pije na Korzou, mislim da se mesto zove MOCCA. Bilo nekada vratiti se neće. Danas je na tom mestu banka. Gledam sebe u staklenim vratima. U ova vremena kad se malo zna šta će biti sutra, slabo se objavljuju priče, a kad se to zdesi još slabije se plaća.
Stevo Valjić koji bi rado da mu se plati neka priča Subotica
Prvo sam pukla od
zbog onog faka ju, pa onda 
zbog onog što „će da se smrzne čim ga izvadiš na svež vazduh“ pa onda ko bi ti bila supruga. E ovo je baš bilo zanimljivo! Tužno je što je danas tamo banka, tužno je što je svugde sada banka,…izem li ga, jeste da se ne može živeti od pisanja, ali ima dušu…Šta je na kraju bilo sa tekstom? I da…umesto da završim knjigu od Stevice Kralja, koju sam zapustila pre nekih 4-5 meseci, ja čitam tvoje postove…nije da to nešto znači, ali i znači, zar ne?
@sanja, katkada treba ostaviti više mesta za smeh od onog što nije za smejanje. A priča je objavljena, jedino što ne mogu naći taj broj „Rukoveti“, i zapravo nije reč o prvoj priči jer ona je bila Sci Fi i objavljena je u SIRIJUSU ili SIRIUS, honorar (1983 ili druge g.) je bio bogovski, tadašnja godišnja plata i bila je jedna jedina banka u gradu Vojvodjanska. Danas ima puno banaka al’ honorara nigde
Eh…da je makar naći zlatnu sredinu…bilo bi bolje i bankama i nama
@sanja,bolje nama da bude dobro nego bankama
Zaista sjajno,steta sto ne mozes nekako da iscackas tu pricicu.
Suboticu kao grad slabo znam.
@vera, pa vidi, ipak je ovo samo jedna priča iz mog repertoara, ima ovde i metafore i još nekih stvari; inače ta priča opisuje pogreb, sahranu nekog siromaha, čim je nadjem postaviću na blog. A to što Suboticu slabo znaš uvek se može rešiti: Lepo skokneš u obilazak
Pozzzz
I ti kazes da si krecana? Znas kada bi se ja setila svega ovoga, bice da je to bio neki dublji utisak, cim ga se secas i verno opisujes.
A sta ti znaci ovo `leba ti ‘kongruencija’?
@zelenavrata, jebiga cipelice, u nekim stvarima jesam krečana; danas pre podne bio na buvljaku da kupim nov lonac da mogu da kuvam jer sve lončeve i šerpe zajebem pa ih moram baciti i kupiti nove. Kada ne bih znao verno opisati neki dogadjaj verujem da bih tada okopavao grobnicu za Borisa Davidoviča
Kongruencija… onako grubo… kako slažeš reči u rečenicama, rečenice u složene rečenice itd. Ja imam neki svoj ritam koji drugi nemaju, ti, cipelice, imaš svoj ritam koji se u poslednje vreme iz dana u dan poboljšava, što je dobro, što je više nego dobro. Mene probude u tri posle ponoći i daju mi temu, ja napišem za pet minuta 20-25 redova i posle nastavljam spavanje. To se zove izvežbanost koju ja posedujem sa ostalim stvarima što mi ih je Bog podario. I idji bre, cipelice, sad sam se do kraja godine pohvalio a samohvala smrdi do ćoška, zato sada idem na jedno ‘ladno pivo 
Pozzzz
A, nije to samopohvala, to je samosvesnost. Hvala na objasnjenju, vec sam zaboravila to na K, dizvines
Ali kapiram smisao, pilo se juce, pelin, pa…
Pozzzzzzz bre
@zelenavrata, to su samo neki od mojih mogućnosti, i dobro je što si zaboravila K a i sve ostale stvari o pisanju, one samo ograničavaju; naški rečeno piči dok ne staneš ali nemoj dozvoliti da te drugi koče (trala la la, je li
) Ja juče malo izmešah, Pelinkovčić pa pivce, malo vinjaka i… jebiga, tvoj blog je samo dva dana stariji od onog mog (i prijatelja mog) BLOGA, koji je juče proslavio prvo pelenče od god’nu dana. Dakle, cipelice imali smo zašta i radi čega popiti malo više. 
Ćao, pozdravljam!
aaaa, pa ne moze to tako da prodje
cestitam i ja za taj drugi blog i nastavljamo s pelinom, ja castim ovu turu
@zelenavrata, hvala cipelice
Konobar!!! Daj ovamo dve duple 