Hamzjakl

Ali mislim na ona tri dugačka, veoma dugačka tri reda. Ako zapostaviš tih pet ili šest rečenica za svako doba dana i noći, a ja ih delim na tri: pre podne, popodne i veče, onaj četvrti ću zanemariti jer se valjda tada spava i mislim da je red da se to doba dana, noć dakle da se pokloni spavanju i snovima. Tri puta po šest ili sedam rečenica može na kraju da ispadne čitava stranica, čak ovde na monitoru kamoli na listu papira.

Medjutim, vrućina opet ubija a policije nigde, osim one moje osobne, lične, privatne… ‘ladno pivo, bre! Hladim dve krmače u ‘ladnjaku, ona treća je pored mojih ruku, na stolu ispred monitora. Kad mi zasmeta vidik ondak sipam u malu kriglu (bemliga, navika iz mladjih dana, krigla od tri decilitre), i dok ispijam klikeri rade, sudaraju se i zveckaju kao staklenci u džepu školarca koji je jedva završio šesti razred. Pomislim da bi bilo dobro uskočiti u tuškabinu i… pobeći će mi misli, a nisam uvek rad da dajem duši i zaboravu. Znojim se kao čaša od jogurta u koji sam sipao sladoled iz kesice što sam mikserom izlupao sinoć, stavio na led i malopre izvadio i sada stoji pored krmače i čaša je orošena poput mog čela. I ruke mi se znoje. Pasja vrućina…
Sutra je burazu rodjendan. Kupio sam meke kore za tortu, šlag krem vanilin i krem čokoladni: biće sjajna torta! Sutra uveče ima da proslavimo. A evo, i za danas sam uradio tri reda. Pa… dovidjento!

Stevo Valjić predveče Subotica

Čitam danas da je jedna blogerka (ako pročita ovaj tekst prepoznaće se) zeznula dobar post jer je zaboravila „spasiti“ tekst, i potom bila pomalo razočarana pa malčice i očajna i tako dalje. Bože moj, dešava se, ali u potpunosti je razumem jer, kako kaže, ne može da se seti teksta iako zna o čemu se radi. Dogadjaju se takvi trenuci ushićenog pisanja kada osetimo da smo u najmanju ruku napisali sjajan tekst, priču, pripovetku čak divnu pesmu da li na papir ili kao ona u kompjuter svejedno, zagubi se papir, listić, frljotak od neke kartonske kutije na koji smo na brzaka, da ne zaboravimo, nažvrljali jedva čitki tekst i onda… nema ga nema! Pa onda ubi nas ovo vreme visoke tehnologije; ukuca se tekst u komp, taman se stavi poslednja tačka, potpiše se tako da je sve taman, po svim pisanim regulama i onda, ‘bem li ga, ode struja… na sekundu-dve, tri sekunde premda je dovoljan delić trenutka da se komp u nedostatku napajanja strujom isključi i… ode tekst po svim regulama, a ako i ima struje mi sami isključimo i onda, a već je kasno, setimo se da nismo dali mašini komandu da zapamti i ode sve do vraga, i ovako i onako! Zbog oviju stvari treba da se uradi bekap, iako ja pojma nemam šta je to ali znam da mašina sve pamti, ma ima prdež da zapamti jer je mašina i ako mi ljudi hoćemo onda ima da pamti jednom pa zanavek.

To je to što se kompa tiče i dok smo mladi ide nam sve od ruke, ali pre il’ kasnije ima zaborav da nas stigne, da nam sedne na levo rame i bude nam pratilac do kraja života. Pre nepunih dvadeset godina imao sam prilike da zavaram zaborav i da istovremeno nahranim ono što smo skloni nazvati dušom. Bilo je to 92 godine prošloga veka od aprila meseca pa sve do septembra. Država se raspada, vode se ratovi, moja porodica se raspala, piči se na sve strane, drugovi, prijatelji moji napustili zemlju i ostavili za sobom ludnicu, a ja u ludnici sam, izgubljen ko dašak vetra u pustinji, ne znam šta ću sa samim sobom, kod roditelja neću ili ne mogu, u zemlju da potonem a ni to mi ne ide od ruke… I onda iznajmim stan pet minuta od centra, ulica se zove Zagrebačka, bem ti sreću iako nemam ništa protiv Zagreba. Stan i nije stan već letnja kuhinja nasred ogromnog dvorišta sa lozom i raznim voćkama. Vrata se jedva zatvaraju, unutra starinski lavabo ispod gole česme koja viri iz sveže okrečenog zida, krevet samo liči na krevet, veliki orman sa odvaljenim vratima, dve stolice i najveći pisaći sto koji sam u životu video. S desne strane tri fijoke sa sedefastim ukrasima. Kada sam odlazio iz te rupe dve žene koje su mi izdale stan nudile su pisaći sto za dvadeset maraka, a vredeo je najmanje deset puta toliko. Nisam ga kupio i danas mi je žao što nisam.

Uglavnom, onih par meseci sam proveo većma pijan ali vratila mi se glad za pisanjem i tada sam jednom za svagda shvatio da nije trebalo da se ženim, da zasnujem porodicu da kobajagi živim miran svakodnevni život i tako lažem sve oko mene na kraju i samoga sebe. Dakle, počeo sam ponovo pisati, uglavnom kratke priče, ali počeo sam pisati i poeziju. Dnevno bih napisao na desetine pesama. U letnjoj kuhinji nije bilo čistog papira, na svemu sam pravio zabeleške, pisao pesmice u tri stiha, na kraju sam noću počeo sanjati u stihovima. Pored kreveta na kojem sam spavao bila je stolica a na njoj boca vina i još neke boce alkoholnih pića, pepeljara puna pikavaca i knjiga Wallace Stevensa, IDEJE REDA! Ideje reda a kod mene sve razbacano, nered da većeg nereda ne mož’ biti u toj maloj prostoriji. Jedne noći sam se probudio i (već sam pisao o ovome) uzeo knjigu Stivena Volasa, precrtao neka slova i… dan danas koristim pseudonim Stevo Valjić. Dogadjalo mi se da se budim sa najlepšim stihovima što sam ih bio u stanju spevati, ali nisam ih beležio, bila je to naplata duga samome sebi. Mislim da sam za tih stotinak i kusur dana u glavi napisao dva romana i ostavio ih za dušu i zaborav. Ostavio za dušu i zaborav na stotine pesama; neke koje sam zapisao kasnije sam dao da se objave, ali ja nisam pesnik, nisam se rodio da budem pesnik a onih pravih, punokrvnih pesnika zbilja ima malo. Nisam se rodio da budem pesnik ali znam šta je dobra pesma jer sam se rodio da znam šta je dobra pesma.
Iz tih vremena ostala su mi na raspolaganju dragocena iskustva i sazrevanje. Neka iskustva koristim neka ne. Nema potrebe. Vremena se menjaju. Današnji čovek ima taman toliko slobode da pročita frtaljac jedan, dok srče kafu za dve minute proguta jutarnju priču i dok ide na posao verovatno speva nekoliko stihova za dušu i zaborav.

Stevo Valjić u jedan posle ponoći Subotica

U poslednje dve noći sanjam, intenzivno sanjam. Nije da pre nisam sanjao, dok spavam, naravno. Retko kada mogu sastaviti dva sata spavanja, budim se na svaki sat, katkad i na pola sata i onda mi se čini kao da sam prespavao celu noć, premda je san trajao mršavih trideset minuta; ne mislim na san koji se sanja već na obično spavanje koje znamo nazvati san. Najčešće se ne sećam šta sam sanjao i smatram da je to srećna okolnost jer ja sebe smatram za onog sanjara koji s vremena na vreme napiše dobar tekst a za tako nešto osoba koja piše jednostavno mora biti sanjar.

Svojevremeno, a silom prilika, iščitao sam mnoge sanovnike, medjutim sada ne bih o mnoštvu tumačenja snova iz sanovnika, onaj koji veruje u njih njegovo je pravo smatram i uživanje u srećnom tumačenju, jer čisto sumnjam da se žudi za snovima što nam donose loše vesti. Ono o čemu sam hteo izneti nekolike rečenice, a reč je o odredjenim pojavama u našim snovima, jeste tumačenje snova mojih praroditelja, dakle meni bliskih ljudi, rodjaka mojih koji više nisu medju nama. No, i u ovom slučaju ću da se osvrnem na jednu jedinu reč: Govno! Moji, deda i baba, očevi roditelji, smatrali su za najlepše snove ljudski izmet. Kad bi nas klince u nedeljno jutro budio deda, prva rečenica bi bila: „No, da čujem, šta ste sanjali? Ako ste sanjali govna biće danas para.“ Tokom dana baba bi onako preko ramena, dok je ljuštila krompir, dobacila: „Je l’ vam deda dao para za sladoled? Ako ste imali loše snove onda ništa od para i sladoleda! I zapamtite, ako čovek sanja ljudski izmet, govno, uvek će imati para, onaj koji o govnima sanja biće bogat čovek.“ Naravno, mi smo brzo naučili lekciju tako da je sladoleda uvek bilo u izobilju.
Pa sad, ko šta sanja nije moja stvar, ali slutim da se sladoled u našim željama često pretvori u nov štednjak ili veš mašinu, da ne kažem nova kola, automobil, bre! Sanjati je lepo i mogu samo dodati da za moje snove odgovaram ja, no ako neko nema para ne znači da taj i ne zna sanjati.

Stevo Valjić duboko u prepodnevu Subotica

S vremena na vreme dogadja nam se da se dogodi baš lepa stvar. Zapravo, gornji naslov se uglavnom svakom od nas dogadja, dogodiće se, ili se već dogodilo kao meni ili mojoj sestri, tj. našoj sestri koja ne štedi uživanciju u životu već punih pedeset i osam godina; supruga je, ima dve veeeelike kćerke, četiri unuka od kojih polovina su školarci a ono dvoje malih stasali za vrtić. Mislim da mi neće uzeti za zlo što sam otkrio njene godine budući joj želim najmanje još toliko godina, a ako bude sve u redu da nabaci još koju lopatu i doživi sto dvadeset u miru i blagostanju, iako se svet trudi da nam servira nove bolesti i smišlja teškoće što ih iznova manje ili više uspešno rešavamo. Sećam se kada su nam otac i majka u istoj godini slavili pedeset godina života, a mnogo kasnije i pedeset leta u bračnoj zajednici. I doživeli su lepe godine, premda je predjeni put od prvog do poslednjeg dana života varljivi doživljaj za one koji još guraju napred, dakle još su živi i možda ne broje svoje godine žestinom umornog stogodišnjaka. Ćale doživeo sedamdeset i devet a majka osamdeset i dve godine, iako smo mi želeli da to bude makar po deset godina više.

Moj mladji brat, koji čeka poslednji dan ovog meseca, jul dakle, da proslavi ono što se u njegovim zbivanjima stvarnosti dogadja samo jednom i nikad više – punih pedeset godina je prisutan, aktivan je učesnik onoga što nazivamo svakodnevnica, onim što nam se zbiva, što je bivalo i što će biti. Ako ima tremu zbog tog dana koji ga čeka kao džeparoš iza ugla, koji ga čeka od trenutka kada ga je majka na svet donela a otac njegov se opio jer je dobio još jednog sina, ako ništa bolje neka se opije skupa sa mnom kao što nam je otac isto učinio kad mu se rodio prvi sin. tj. ja koji sam već zaboravio pet banki, premda se to zbilo tek pre tri godine.
Da su nam starci živi imali bi troje dece iznad pedeset godina. Starcima nas danas zovu naša deca, tako će nas zvati i unuci ako ih bude. Ono što je izvesno i ako bude sve teklo kako treba, pre ili kasnije i njih čeka činjenica koja se zove pet banki. Ali, čini mi se, nakon prvih pedeset dočekuje nas lepota onih drugih pedeset godina; da li punih ili manje punih, mislićemo o tome kada napunimo devedeset i koju godinu.

Stevo Valjić lepo jutro u Subotici

Jbg. ako već psovkom počinjem post; ali staro je pravilo da sa nečim moraš početi, a ja sam ti takova osoba koja voli koristiti ‘vake cake za početak teksta koji piči već drugi ili treći red. Ako nekoga interesuje šta znači reč koja je upotrebljena kao naslov – neka pogleda u neku od silnih knjižica za pravopis ovog ili onog jezika, uglavnom jezika koji svi mi sa ovih prostora razumemo i naravski znamo čitati: ћирилица daklem ili latinica. Istina, znam podosta pobornika i jednog i drugog pisma, ali i jedni i drugi govore jezikom kojim i ja govorim, razlika je samo u tome što Srpski jezik nije i moj maternji jezik što mene nije sprečilo da govorim i razumem još po neki jezik; apropo’s, gospodo i dame moje, bilo bi nekako normalno da Srbi i Srpkinje, pored maternjeg, govore još dva do tri strana jezika: jenglenderski, ‘taljanski, francuvancki, dojčlandski, dolezemski, belgedemski, austrovanski i to bez obzira na pretsoblje Švabovansko, pa nadalje jezik polovancki, bugarskovi i rumulencki, a da rimuje da dodamo i slovenski i slovanski, českovenski, ungarov i naš bratcki ruskavaljov, monglonderski i mnogoljudni kinajovski, i ima tu da padne i koja reč na mandarinski i pomorandžajski; afrikanerskih jezika tušta i tma: republikanerski, britanerkolumbijski (bezobzirno što ne pripadaše vamo) pa laka konjarska sa prevodiocem, i onda jezik morske obale pošljunčanih rebara.

Sada slede tri tačke i obrazloženje tri svetla na semaforu: Na crveno svi stojimo osim onih koji idu dalje; žuto svetlo je svetlo za izgubljene u svemiru – naslov mog omiljenog filma iz pos(l)eranog detinjstva punog jeftinih trikova; zeleno svetlo je svetlo kada ministar poljoprivrede kaže da je dobro rodilo i da će seljaci ponovo biti izjebani do svoje stupidne jednostavnosti, jer narod ima da ima jeftinog hleba a ostatak države zabranu štrajka na železničkim prugama po kojima se prevozi ono što je požnjeveno i što se ocenjuje po posejanom zemljištu u unutrašnjosti naše domovine, premda je poznato da ima i takvih koji mere ono što im pod šaku stane a ostalima ostaje da vide ovo što sam ja uradio a to je da se vidi kojom lakoćom se slažu reči u rečenice i na kraju ispadne što ispadne i najlakše ispadne kada ste neoprezni ili prosto prinudjeni na naoprez; muče vas velike vrućine a prozori otvoreni, pa evo vam ga na i ovo je ispalo a dok se ne očiste ulice… to vam je ovo.

Stevo Valjić pre odbojke Subotica

Danima unazad ne radi mi se na ovom tekstu. Istina, kao što sam već napomenuo sve je napisano, verujem ne baš najbolje ali ovu verziju sam našao i sad… šta je tu je. Naravno, dok ukucavam tekst u komp nešto menjam, dodam ili oduzmem i trudim se da ne menjam atmosferu od pre petnaest godina, što i nije jednostavna rabota jer smatram da pre petnaest godina nisam bio ovakav kakav sam danas, a kakav sam danas to drugi ne znaju, mislim oni koji me ne poznaju lično. Dakle, danas je nedelja, bilo toplo ili vruće, malo svežije ili još svežije – ‘ajde da malo radimo!

JUTARNJA GIMNASTIKA

(južni krajičak odlomka)
(treća „polovina“)

Grlo mi se osušilo. Boca je prazna. Idem u kuhinju, po vinjak. Ne interesuje me što iz frižidera uzimam treću bocu vinjaka. Istorija je bezbroj puta dokazala da u zemljama gde vlada privid čistog vazduha fabrike alkoholnih pića niču kao posle nevremena pokisli ljudi bez kišobrana – koji tamane njihove proizvode. Bolje vinjak nego pakt!, htedoh uzviknuti kada sam se vratio u sobu, Ali ugledavši Nestaševića, samo odvrnuh plehani zavrtanj i povukoh nekoliko gutljaja.
„Politika političarima, književnost književnicima!“ reče Nestašević, i nasmeši se na mene.
„Ja nisam književnik, Nestaševiću, još nisam“ rekoh sedajući na ivicu kreveta. „Možda nikada neću ni biti. U ovoj zemlji sam završio nekoliko razreda osnovne škole na maternjem jeziku, dakle ne na jeziku sredine. Posle sam opet išao u neke druge škole u jednoj drugoj zemlji, i opet nisam učio na maternjem jeziku; sve neka pretumbacija. Ali, uveravam te, Nestaševiću, da jezik ove sredine govorim bolje od bilo kojeg drugog jezika, čak bolje od maternjeg. Nisam književnik, Nestaševiću! Nisam studirao književnost, ali postoji jedna interesantna stvar u vezi nekih zanata, a koju je sasvim lucidno primetio jedan moj prijatelj. Naime, bravar je bravar, stolar je stolar, zidar je naravno zidar, pravnik je pravnik. Neko je studirao pravo, diplomirao je i tako postao pravnik. Medjutim, drugi je studirao književnost, diplomirao je a, ipak, nije književnik premda smo mi na ovim prostorima skloni da ga tako nazovemo. U redu, on pokušava da napiše nešto, i napisao je nešto, napisao je puno stvari, no, Nestaševiću, sada na scenu treba da stupi tvoja branša i da kaže svoje. Ali, jebiga! Vi od crno-belog pravite kolor televizor, umesto da kažete taj i taj je promašio profesiju. Jer, nije nikakva novost da netalentovani pravnici egzistiraju, dapače, oni svoje potrebe svode na nabubane paragrafe. Čast onim drugima, o njima sad nije reč. Medjutim, ono što i ti znaš kao književni kritičar, to je to da u jebenoj književnosti koja ima ukus ovog vinjaka bez kojeg ja ne mogu i neću – nema bubanja! No, što se mene tiče, svi mogu da piju vinjak, ali ko kaže da svi koji su diplomirali književnost pošto poto moraju da pišu? Urednik je urednik, kao što je i lektor lektor, profesor književnosti je još daleko od toga da bi smo ga zvali književnikom, jer on nije i pisac, stvaralac, čovek koji od slova stvara reči, slaže ih u rečenice da bi od tih rečenica na kraju sastavio priču. Uostalom, šta ti radiš, Nestaševiću? Jesi li i ti po profesiji književnik? Ili samo književni kritičar? Da li ti stvaraš, izmišljaš nešto što tog trenutka u takvom i takvom obliku još nije postojalo? Sranje, Nestaševiću! Sranje! I ti radiš po odredjenim obrascima. Malo frojda, malo urbane kritike, malo pohvala i malo pljuvanja po dnevnopolitičkoj potrebi i… supica je gotova. Jesi li ikada, Nestaševiću, napisao književnu kritiku u pedeset verzija, jer nisi bio siguran da su svaka jebena tačka, zarez ili reč tamo gde i treba da se nalaze? Dajem polovinu pića koje bih mogao da popijem do kraja života da o tome nisi ni mozgao, tako nešto nije ti ni bilo na kraju pameti, o tako nečemu ne samo da nisi razmišljao no ni u školama koje si završio nije bilo reči. Jednostavno, pročitao si roman, potom prelistao neki jebeni rečnik iz kojeg si ispisao nekoliko zvučnih stranih reči na kojima čovek lomi obe noge.“
„Šta ti uopšte znaš o poslu književnog kritičara? Tu mi lupaš bezveze neke gluposti o oblasti o kojoj ništa ne znaš.“

Pa, Nestaševiću, neka si prisutan samo u mojoj mašti, ipak sam uspeo da te izbacim iz takta. Gde ste pisci što serete knjige kao da imate proliv! Da vas vidim na delu kako nekoga iz vaše mašte izbacujete iz takta, iz sobe, kroz prozor na ulicu gde nema šetača jer, uglavnom, svi čitaju vaše bestselere; da nekoga izbacite iz pantalona, čakšira bre, ili suknje iznad kolena, da ih ogolite kao novorodjenče kada ga kupamo ili menjamo ukakane pelene! Gde ste da ste – izazivam vas na megdan, ne da pijemo, to umem i bez vas, ma i da vam je opijanje stil života, ne da jedemo pasulj sa rebarca suva, ne da pametujemo o projektima koji dugo traju i na koncu ispadne da smo previše zauzeti pisanjem novih romana: urbanih i seljanskih, velegradskih i megalomanskih, prigradskih i centralnih, istorijski lažnih, romane smišljene za dokoličare koji vreme izmedju dve reklame na televiziji skraćuju čitanjem; bićemo zauzeti pisanjem romana koji su poput reke ponornice i romana koji su kao vodopadi u debelim cevima kanalizacije u kućerini novopečenog bogataša. Izazivam vas da u mislima izbacite iz takta bilo koga. Oni koji se ne osećaju pozvanim neka i dalje rade svoj posao. A dok mi se ovi drugi ne jave ja ću da pijem vinjak, jer mi se danas pije, i juče mi se pilo. Sad ću nastaviti da pijem vinjak. Zapravo, vinjak pijem samo ako sam kući, najčešće onda kada pišem premda često pijem i pivo, u stvari, ako sam u nekoj kafani uvek pijem pivo, malo redje vinjak ili konjak, čašu vina možda u dva meseca jednom, rakiju u kafani ne pijem; što se viskija tiče njega pijem isključivo kada sam pri parama, za Bakardi mogu reći da su tu kod nas za njega poslednji put čuli pre pet-šest godina. Ovo su devedesete, a kod nas se ipak piju loša pića; verujem da danas malo njih zna za beli Bakardi, beli rum s nekoliko kapi prave pomorandže, za kola-šus nikada nisu ni čuli a to je samo viski ili Asbah konjak sa dve-tri kapi koka kole i… Mislim da ću jednom napisati kafanski komad gde će glavni junaci biti pića, sporedni junaci će takodje biti pića, epizodne uloge podeliću likerima i takozvanim slatkim ženskim pićima; možda će se u priči pojaviti neko dete ili više njih. Oni će jednostavno dobiti uloge sokova: sok od breskve vuče za rukav lošu rakiju i kaže mu da ga kući čeka liker od pokvarenih jaja; prošetaću se i morskom obalom: gusti sok od jabuke igra se u pesku dok se, njegova mati, kokosov liker sunča u hladu, tata Balantajns sedi za šankom i loče viski sa ledom i pase svoje oči na likerima u toplesu. Njihov pas koji će se zvati Red Bul, spavaće pod palminim drvetom, a Nestašević, koji mora da je izašao na vece jer ga ne vidim, smestiće se iza stuba od lažnog mermera u holu trećerazrednog hotela i buljiće u rečnik stranih reči i izraza odakle će vaditi „kaskade“ od kojih će praviti kovanice.

Stvarno nisam mislio da se jedan književni kritičar daje ovako lako izbaciti iz koloseka. Nestaševiću, kad se vratiš reći ću ti iskreno šta mislim o tebi. Do sada sam se samo zezao, ali čim se vratiš ima sve da ti bacim u lice, i to onako prostački! Ali, dok se ne vratiš ja ću da pušim cigarete i ispijam vinjak iz boce koja nosi etiketu pamćenja vrednu. Mislim da je i moj otac, dok je bio živ, voleo vinjak, iako se u njegovo vreme pilo vino. Pilo se vino zato što su vina bila dobra a ne kao danas kada se ona toče iz česme na kraju vodovodne cevi. U zlatno vreme mog matorog, uveren sam, pila su se dobra vina jer hemija je bila nerazvijena i sve se svodilo na razvodnjavanje. Najbolje vino se pilo za kartaškim stolom oko kojeg su sedeli moj otac i njegovi kartaški drugovi. Maglovito se sećam i nekih kartaških partija koje je otac odigrao kod kuće. Sećam se i nekih imena njegovih drugova: priučeni električar – jednonogi Pipula, koji je život izgubio u „sudaru“ sa strujom; Habakuk za koga niko nije znao reći čime se bavi, a koji je umro od ciroze jetre; tamnoputi Šimika, koji je nosio crno-bele cipele i crno odelo, očev drug iz detinjstva za koga se pričalo da spava u cipelama i da nikad ne skida drečavu kravatu i koji je šezdeset i treće jednostavno nestao iz grada i više ga niko živog nije video, iako se kasnije pričalo da je vidjen u nekom brodogradilištu u Sao Paolu u dalekom Brazilu, vidjen je kako u crnobelim cipelama i crnom odelu sedi na pramcu broda u izgradnji i duva dim od cigarete u pravcu pretpostavljene domovine, ali niko nije mogao potvrditi tu priču; debeli Deme, šnajder koji je uzimao ljudima meru za litru vina a sašiveno odelo naplaćivao onda kada su ovi, što se retko dešavalo, imali novaca. Bilo je tu još nekih ljudi, manje ili više poznatih koji su se smenjivali za kuhinjskim stolom i mešali karte duboko u noć. Šteta što je otac prerano umro. Kada sam imao šesnaest godina tada još nisam bio siguran da ću jednom zaista da se bavim pisanjem. Da sam znao sigurno bih ga pitao za te kartaške partije i dobra domaća vina. Pitao bih ga i za razgovore koje su vodili i, naravno, sve bih snimao na magnetofonske trake i kasnije, poput Albaharija, napisao roman od tih priča. Napisao bih roman ne izbegavajući sranja i pizdarije što su se dogadjale u tim konkretnim vremenima. Nikada mi neće biti jasno, niti je ikada bilo, zašto loše opisivati kao dobro, jer svi mi znamo da govno nema ugodan miris. Kad nešto smrdi onda smrdi, a smrad nema miris parfema za iza ženske uši. Govno smrdi i sred buketa cveća, i zašto od govana praviti rebuse, i zašto septičke jame prekrivati velom pitanja kada znamo da se odgovori nerado daju, jer ako neko kaže da govno smrdi taj će zbog utvrdjene istine da se nadje izmedju četiri zida s rešetkastim prozorčićem. Taj će jebati ježa u kavezu sa slamaricom! Zapašće ga tamnica ma i da je dosegnuo najvišlje umetničke domete u opisivanju govana! No, svejedno! Ja bih svakako napisao roman od priča koje bi mi, samo da je živ, ispričao otac. Na književnim večerima književni kritičari bi smislili neko sranje koje veze ne bi imalo sa temom romana, kao na primer neki moj daljnji rodjak je Rumun, agent Sekuritatea, doušnik Kgb-a, i dvostruki agent koji radi za Cia-e i da je u stvari prokleti Udbaš! Ja bih romanu dao neki blesav naslov ali bi moj urednik rekao da naslov nije dovoljno efikasan, da će slabo zaludjivati ljude, da neće iz prve zaintrigirati čitaoce i da će on zato dati jedan drugi, da baš će ovako reći, dakle daće jedan sasvim drugi, efikasniji naslov. Ja ću uzalud da se bunim i da kažem da je naslov… recimo: „Jutarnja Gimnastika“ jedan sasvim pristojan naslov i da jedan ovako pristojan naslov uopšte ne treba menjati makar i ne zarobio čoveka, u zamku bre! Medjutim, kako to redovito biva, on će biti neumoljiv i reći će mi da roman treba da ima dobar naslov jer on misli da naslov ako nije dobar onda ne valja pos’o, dakle dobar naslov i da treba da su slova lepa i malo razmaknuta jer se tako stiče prividan utisak da je tekst obimniji no što zaista jeste i da roman treba da bude u lepom povezu i da se štampa na kunstdruk papiru jer se onda može udariti dobra cena. Sve u svemu i u svakom slučaju, roman treba da ima dobar naslov jer ako nema dobar naslov onda se taj roman ne može prodati u neznamkoliko primeraka.

E sad, mislim da sam trenutno veoma, veoma pijan i da zbog toga nisam u stanju razmišljati na trezven način. Moram da otvorim prozor. Ustajem i otvaram prozor. Pripaljujem cigaretu jer smatram da je najbolje, ako sam već otvorio prozor, da dim izadje skupa sa ostalim dimom i ustajalim vazduhom. Napolju nema nikoga. Danas, u ovom čudnom danu, još nikoga nisam video. Nestaševića ne smatram za nekoga. On je samo moj sagovornik i trenutno je izašao na vece. A možda i nije na veceu, nego je otišao u šetnju. Verovatno bih i ja trebao ići u šetnju, medjutim, meni se nigde ne ide. Bacam opušak kroz prozor i zatvaram ga. Sedam nazad na krevet i odmah palim drugu cigaretu. U fotelji spram mene vidim oblak magle. Zapravo, oblak lebdi iznad fotelje. Nekoliko trenutaka zurim u maglu. Onda ugledam pokojnog oca. Polako se spušta u fotelju.
nastaviće se

Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

Evo, pokušavam da u komp ubacim ODLOMAK ODLOMKA VIII. Trebalo bi, čini mi se, da ukucam šest ili sedam stranica, ovih sa papira A-4. U pitanju su dijalozi, rasprave koje traju li traju, a mene baš mrzi da se bavim raspravama. U poslednje vreme šćera mi je izgleda zauzeta pa ne dolazi, možda bi ona ukucala tekst u komp, iako me ova solucija baš i ne oduševljava jer treba uneti i neke ispravke pa kada neko radi na ovim stvarima ponajbolje mu je da to radi sam, bez ičije kucačke pomoći.
Inače, nosim se mišlju da skoknem na desetak dana u Nemačku. Davno sam bio u toj zemlji, ali mi se ne putuje. Ne ide mi se ni na Palić gde se sada održava filmski festival. Nikad nisam voleo gužvu. Sećam se kada sam prvi put, još kao klinac, prvi put u životu prošetao zaista velikim gradom po jednoj zaista širokoj ulici. U Minhenu, čini mi se sedamdesete ili sedamdeset i prve godine poslednjeg veka u drugom milenijumu. Ulica je bila široka da sam jedva nazirao drugu stranu. Izgleda da široke ulice postoje da bi se ljudima pokazalo koliko su mali, da ne kažem ništavni u poredjenju sa stvarima koja su namerno predimenzionirana. Mnoštvo ljudi, prolaznika, šetača na ulicama zamara me kao da sam peške krenuo na Palićko jezero, i kad stignem sav zadihan sednem na prvu terasu da popijem pivo.

Svojevremeno sam puno razmišljao o tome zašto niko nije napisao makar jedan omladinski roman koji bi se odigravao na Palićkom jezeru. U Subotici je živeo jedan pisac za mlade, čika Ivo Popić, koji se odavno pridružio svojim pokojnim drugovima, piscima. Na žalost, ni on se nije prihvatio pisanja tog omladinskog romana. Ko zna, možda se jednom i odlučim da napišem seriju priča na pedesetak kucanih stranica. Imam nekoliko ideja, ali i da uspem napisati nekoliko pričica sumnjam da bi bilo čitalaca medju klincima; iz iskustva znam da ogromna većina dvadesetogodišnjaka nikada nije čula za Marka Tvena, za Hakleberi Flina i Toma Sojera, za Dečake iz Pavlove ulice za Zov Divljine… Mobilni i kompjuter su njihova zanimancija; to je njihova tehnologija, ja sam se tri meseca mučio da naučim kako se mašina uključuje. Od 1995 godine (možda i ranije) imam komp i šta sam naučio? Da ubacujem tekstove na sajt, da čitam dnevne novine i malčice da lutam internetom, šaljem i primam I mejlove i… Jebiga, kad mi stignu drva za loženje ma koji kompjuter, ili kad sam za nešto lenj kao što spomenuh na početku ne pomaže ni kompjuter ni bilo koji program u njemu. No, dobro je dok se pokušava jer u dve-tri namere ima kad se i uspe, a kad nam dodje vreme da su svi pokušaji daleko za nama neće nam pomoći ni najlepši romani iz naše mladosti.

Stevo Valjić Subotica

Časna reč da sam tako hteo, iako svedoka za ovo nemam. Dakle, moja reč protiv ostalih reči. Jbg. znam ja šta je bezobrazluk: jedna je moja reč, a reč onih ostalih koji bi trebali biti protiv moje reči ma… jako puno. Ali… ono prvo: gladan sam: idem da jedem: šta? Riba u konzervi, malo ‘leba, kap dva tri limuna, malo piva; nisu gutljaj-dva, već dve tri čaše, potom rakija od decilitre sa voćnim sokom – sve to u čaši od pola litre!
Evo, klopao sam, ali ne radi mi se, toplo je, vruće je; u sobi je blizu 30, a jedanaest je uveče, sat pre ponoći, sat posle deset uveče. Malopre stigo iz grada. Seo sam malo u staroj kafani; tamo poznanik moj, umetnik. Hoću da ga častim pivom, on odbija, kaže mi: Bela, izvini! Imam neku frku, u stvari ne znam šta mi je.

Dešavaju se ovakve stvari, ili slične stvari. Kasnije, u povratku kući, prolazim blizu i vidim glupira se sa društvom. Jebiga, kaskao laž ili bio u stampedu teško da je nalik istini. Pre svega ovoga bio sa burazerom na groblju naših roditelja. Prisetili se, manje ili više, uspomena nam dragih. Dok smo na groblje odlazili sa ćaletom, a u grobnici njegovi otac i majka, on na odlasku kaže: „Pa, matori, vidimo se… za dvajs godina.“ A kako se godine krune tako i ćale umanjuje godine: „Vidimo se za… deset… za pet… za dve godine, za jednu… i isteklo vreme njegovih predvidjanja i došlo vreme da se „vide“. Slično se dogadjalo i kevi… Prvo je rekla… vidimo se za pedeset godina… Sledeće nedelje je rekla… za deset, nakon sledeće posete porodičnoj grobnici… vidimo se uskoro. Tri godine posle očeve smrti sahranili smo i majku. Postali smo siročići, bez obzira na naše godine, i hvala bogu da naša deca još nisu siročići.
Šta sam ono hteo da kažem? Hteo ja da iznenadim s onim gde teče med i mleko. No, priča najčešće ide onamo gde nas pero vuče, a ono najčešće vuče na onu stranu gde je život, a verujte mi najteže je izmisliti život.

Stevo Valjić baš raspoložen za dobru rakiju u Subotici

A da je zima i minus deset ili petnaest kukao bih da me ubija ‘ladnoća. Malopre sam stavio na led sladoled, a mogao sam još jutros da umutim ali… Zbog ove vrućine slabo spavam a san mi je ionako lagan, jbg. ventilator radi dan i noć, no kod mene u gajbi 28 stepeni, čak mogu reći u hladu. Polako se navikavam na ovaj COM. Ime je ostalo isto, iako sam sada imao bogomdanu priliku da izaberem neko normalno ime. HAMZJAKL! Svojevremeno sam radio s jednim tipom iz Bosne, iz Kaknja. Svirao je bubnjeve, u Grupi Voz iz Subotice. SLINGERLEND, plavi, prvi takvi u Subotici, sa puno timpana i… čovek je znao da svira bubnjeve. Zvao se Ića (tako smo ga mi zvali) i oni koji ga se sećaju slažu se sa mnom da je čovek bio jako dobar bubnjar.

Dakle, šljakali smo zajedno u jednoj školi, a kadgod bi se videli (ma svaki dan bre) njegova uzrečica je bila: Hamzjakl, je si sponzlio? Pojma nemam šta to znači, ali ovaj sajt nosi to ime: HAMZJAKL!
Danas sam hteo postaviti Odlomak Odlomka VIII, ali mrzi me da radim, a koga ne mrzi po ovoj vrućini. Imam i dve zgodne pričice, jedna je o kuvanju ali ne bih hteo da kradem od mojih prijateljica koje imaju sjajne stranice na Internetu, medjutim ja sam čitao o ovome a i podosta slušao a reč je o Kamen čorbi, u mojoj interpretaciji. Druga je o pivu (a o čemu drugom po ovoj vrućini?), a dogadja se u kafani AS(LANI), već sam pisao o toj kafani, oni koji su čitali valjda se sećaju. No da ne odam o čemu se radi, možda samo toliko – reč je o ukusu piva, a ukusi su različiti, je l’ da?

Stevo Valjić 100 stepeni Subotica

Dakle, ovako izgleda moj novistari blog, za sada. Zahvaljujem se onoj devojci koja je istovremeno i majka četvoro dece i supruga padobranca a i sama padobranac, ili …branka bre! Zašto? Zato što je sve sama uradila, dok sam ja stavio noge na sto i pijuckao ‘ladno pivo. Šta da se radi kada sam neznalica i lenjivac veliki – ne razumem se ja u ‘vake stvari i uvek moram nekoga da zamolim za pomoć. Fala onom što u nebesima obitava, poznajem dobre ljude koji su spremni pomoći i… pomažu, blagosiljao ih Onaj što sam ga malopre spomenuo.

Zašto novi izgled i adresa www.hamzjakl.com Kupljen je Hosting za onaj drugi blog na kojem pišem i jedan sam od osnivača tog bloga koji je pre desetak dana napunio punu godinu i polako je trebalo da odbaci pelene. Medjutim, nije sve med i mleko u našem buretu, dogovor je bio pogrešan ili nemoguć (svejedno) tako da je novi Hosting stigao do Hamzjakla. Inače, što se onog drugog bloga tiče, cenjeni kolega i ja (mi pišemo tekstove) ne komuniciramo po šest sedam meseci, ali poput pravih profesionalaca svaki dan se pojavi novi tekst o gradu gde živimo. Čini mi se da nekim ljudima u gradu nije odgovaralo da se „proširimo“.
Šta je tu je, ja guram dalje i nadam se da ću u sledećih stopedeset godina uspevati tu i tamo da ostavljam dobre tekstove koje će neko i da pročita.

Stevo Valjić petnaestog u mesecu tekućem Subotica