Napisao stevo | u kategoriji stari tekstovi | dana 14-06-2009
JUTARNJA GIMNASTIKA
(severni krajičak odlomka)
E bogami, neće moći tako kako Tako misli! Ne dozvoljavam da jedan književni kritičar pljuje po mojim mukama.
„Mislim da si pun predrasuda o meni“ reče Tako.
Moram da smislim neko redovno ime za njega.
„Svi ste vi isti“ rekoh ne gledajući u njega. „Svi vi, književni kritičari, pljujete po pisanijama vaših savremenika. Rečnik vam je prepun stranih, nerazumljivih reči i izraza.“
„Ako se ne varam, do sada nisam izgovorio ni jednu stranu reč.“
Zatvaram prozor i uključim kalorifer. Isprva zuji. Nakon minut-dva, čim se metalni okvir zagrejao, zujanje prestaje. Čuje se tihi šum motora. Na licu osećam topli vazduh.
„Čudim se kako nisi. Možda se pretvaraš, ili želiš da me prevariš, loviš trenutak kada će moja pažnja popustiti. Svi ste vi prefrigani. Rukovodite se čistom teorijom, a praksa je ono što se dogadja ovde, u ovoj sobi. Sve što je izvan ove prostorije, sve što se zbiva napolju na periferiji je dogadjanja, čak bi se usudio reći da se to vani i ne dogadja, ne živi, ne diše, ne pulsira, nema ga nigde, moglo bi se reći da i nije mrtvilo; rekao bih – izvan ove sobe potop.“
Gledam u njega. Uozbiljio se. Njegove usne su postale jedva vidljiva tanka linija. Bilo bi dobro da znam o čemu sada misli, o čemu razmišlja. Voleo bih da znam o čemu misli, no nikako nisam za to da izmaštam njegove misli. Ako bih sada trebao izmisliti njegove misli siguran sam da ne bi bile lepe, plemenite i korisne. Izmislio bih prljave misli za njega. Nedokazana vrtipera nemaju lepe misli. Oni mogu sjebati jednog pesnika ili pisca malim prstom koji je nabijen teorijom. Oni u svojim kratkim kritikama dokazuju da u noktu bilo kojeg nožnog prsta imaju više no što jedan pesnik ima u svom pratalentu. I kako sad, molim lepo, molim i prosim najlepšom lepotom, jedan kritičar može da ima maštu? Nikako! Mašta ne pada s neba. Mašta se ne stiče ili krade, niti se kupuje. Naravno da oni znaju da se mašta radja zajedno sa čovekom. Šta je to što možeš razvijati ako si rodjen bez mašte? Mišiće? Snagu koja premešta hrpu kamenja sa ovog na ono mesto, ili prosto diže tegove u teretani i leva mu je ruka razbacanija od desne jer se nije pridržavao pisanih i nepisanih pravila naduvavanja bicepsa i tricepsa i na koncu liči na kvadrocepsa; neki to nazivaju teatrologijom podizanja tegova u vis i nadole.
„Zašto ovoliko nepoverenja prema meni“ reče Tako, i ponovo me pogleda kao da gleda pored mene, a ja opet kao da osećam njegov pogled na temenu.
„Da li sam rekao nešto loše o tebi ili literaturi koju pišeš?
„Nisi! Još nisi, ali…“
„Nema nikakvog ali! Prizemlji svoju maštu. Stvaraš iskrivljenu sliku o meni, o nama.“
Priprema mi zamku, znam to, osećam. Navlači tanak beli led na književne kritičare i čeka da stanem na tu nevidljivu skramu i da napokon propadnem u prljavštinu tzv kritičke reči.
„Krivu sliku o sebi projektujete vi, kritičari. Smatrate da ste sveznalice a, u stvari, niste u stanju da sklepate najobičniji stih o poljskom cvetu. Ako bi se čitaoci rukovodili vašim sranjem, svekolike knjige ovoga sveta gorele bi na vašoj lomači. Bio bi to vaš mali Rajh u carstvu Rušitelja. Vi ste poput požara koji je progutao Aleksandrijsku biblioteku, a plameni jezici vaši i dan danas ližu zidine pisane reči. Znate gde je pisac pogrešio, a sami ste kao šaka pustinjskog peska. I nema vetra koji bi vas oduvao. A i kako bi vetar mogao oduvati suštu suvoparnost?“
Tako ćuti. Deluje mi kao da ga ova tema ne interesuje. Gleda u slike na zidu. Možda preko tih slika želi prodreti u mene, ili izvući ishitreni zaključak o mom ukusu. A možda je samo stavio na lice obrazinu znalca slikarskih veština i sada glumi preda mnom osobu čija su interesovanja šira od lastiša u ženskim gaćicama.
„Slušaj“ rekoh šireći ruke. „Prihvatio sam tvoj savet za novi red, novi pasus. Ali tvoje ime mi i nadalje predstavlja problem. Ime, Tako, prepreka je koju s teškoćom preskačem. Pošto znaš da u trenu nestaneš, takodje i da se pojaviš kao madjioničar sa onim štapićem u desnoj ruci, nazvaću te Nestašević. To ti je prezime, tvoje ime me ne interesuje, samo prezime. I onda mogu reći, Nestašević je rekao to i to, Nestašević je učinio nagli pokret u stranu, valjda nesvesno, kao pokret refleksije na moj odabir reči u opisivanju njegovog fizičkog izgleda. Daću opis koji samo delimično odgovara tvom izgledu. Recimo: Nestašević ima okruglo dečačko lice. Njegov nos je prćast a obrazi posuti pegicama boje crvenila na licu devojčice koja se srami dok gleda u dečka koji hoda drugom stranom ulice; mogu dalje reći da Nestašević u ustima ima sitne, ali zdrave zube i da dodam da nisam preterano ljubomoran kada zagrize crvljivu jabuku. Ako prihvatiš ime Nestašević, prezime Nestašević, onda ću moći da te opišem kao sitnog čovečuljka, malo pogrbljenog. Na krivim nogama hodaš pognute glave, kao da tražiš kovanu sitninu što ih, s povratka iz kupovine, gube domaćice natovarene kesama krompira i cegerima s pivom za muževe koji se izležavaju u subotnjim prepodnevima pred ugašenim televizorima sanjajući razvedene žene što im masiraju kobajagi umorna ledja. Ako se slažeš da te zovem Nestašević, dodaću ti neke nesvakidašnje crtice koje će te odvajati od ostalih ljudi. Bićeš veoma neugledan lik, no nenametljiv i neprimetljiv. Ma i da stojiš nasred najvećeg trga u gradu, bićeš jednostavno nevidljiv za ljude koji će prolaziti mimo tebe. Niko te neće primećivati, jer se ti oblačiš skromno, na sebi imaš svakodnevnu, običnu odeću: sivozelenu vetrovku iz koje viri proćelava glava nalik na izduvanu plastičnu loptu; ispod peševa vetrovke klecaju noge u iznošenim farmericama, boja tvojih cipela je teško odredljiva: popucalu kožu pokriva prašina sa prigradskih ulica. Na trgu stoji osoba koja uživa ugled u svojim očima, a neugled u književnim krugovima, iako bi ti radije da si strah i trepet koji te krugove nabija na oštricu svoje olovke. Šta kažeš? Lepo ime – Nestašević! Prezime Nestašević!“
Nestašević se smeška. Čini mi se da je isuviše siguran u sebe. Smeška se ne gledajući u mene. Pa dobro, pomislim. Šta, u stvari, zapravo, naime itd. itd. želi od mene ovaj čovek?
„Čini mi se da gubiš dah, samopouzdanje“ reče Nestašević.
Odnikuda se iznova stvori muštikla sa cigaretom koja se dimi. Pravi dramatičnu pauzu. Stavlja muštiklu medju zube i premešta je iz jednog u drugi ugao ustiju. Pućka. Kao da ima lulu u ustima. Onda nastavlja.
„Zar tebi romani sa dugačkim, dosadnim a monotonim dijalozima nisu neinteresantni?“
Tu sam te čekao, pomislim. Najzad! Najzad otvara svoje karte. Lukavi prelaz sa običnih na neobične stvari. Želi da me prevede preko reke u gumenim čizmama bez sara. Hoće da kažem neku glupost, onako neoprezno, da se izletim ko što izleće tanjir kroz otvoren prozor kuhinje gde stoji besna supruga koja se isprva na pijanog muža baca drvljem i kamenjem i ubrzo hita ka ormanu za posudje; lete lonci i šerpe, tanjiri s ostacima jučerašnje sasušene hrane, oma će hitnuti debelu dasku za lupanje skupog govedjeg mesa…
“Neoprezan si“ reče Nestašević. „Gubiš nit u bujici reči. Znam da u sebi misliš da sve to možeš precrtati, izbrisati. Znam da veruješ u svoj talenat. Ali, nadarenost je samo zrnce peska na dnu akvarijuma sa zlatnim ribicama. Zar nisi dovoljno naučio iz grešaka tvojih kolega po peru, iako ih ne priznaješ, jer znaš da im nisi ravan. Njihova linija je daleko ispod tvoje linije.“
Ovo već smatram žestokom provokacijom. Očekuje da ću otvoreno reći da su moji poznanici napisali romane koje smatram sranjem. Očekuje da ocrnim ove ljude koje širi krug čitalaca ne poznaje jer deluju u lokalu i kad je već tako moje pljuvanje po njima neće izlaziti izvan ćitalačkog okvira ovog grada. Ima da jezik držim za zubima. Ima da držim jezik za ovaj jedan jedini zub koji mi je preostao i koji se klima poput eksera u zidu od nabijanice. Neću reći ništa o tim romanima, premda smatram te škrabotine kakavim gomilicama što su ih istisnule dvonedeljne bebe u pelene za jednokratnu upotrebu. Znam da Nestašević očekuje od mene da kažem za „Neizdržljive sise koje se drže“ da su sranje. I jesu sranje, iako se ne radi o romanu nego o poeziji. Ne nameravam išta reći na tu knjižicu koja je pisana s pretenzijama da bude poezija. Ako kažem da je to poezija visiću na prvoj grani prvog drveta u gustoj šumi skribomana. A Nestašević to jedva čeka. Čeka da ocrnim literaturu u kojoj je pijančenje sám sebi svrha. Gde je pijančenje modus vivendi pomoću kojeg se u nedostatku slova od kojih se stvaraju reči i rečenice ispunjava stranica beskrajno belog papira. Ne! Nikako, Nestaševiću! To je tvoj posao. Tvoj je posao, Nestaševiću, samo tvoj posao da kažeš da „Zamak“ nije tema za publicistu, dvorac nije novinarska tema što u nedostatku, u oseci ramaneskne ponude kidiše na nagradu koja je danas izgubila i prestiž i ugled. Na tebi je, Nestaševiću da kažeš da je beletristika u prvom redu lepa reč; da je koren reči „bella“ u lepoti, a ne u htenju da se nešto pošto poto uradi, bez obzira na krajnji rezultat, ili rezultate. Zašto bih ja trebao sve ovo da uradim umesto tebe? Ti si kritičar, književni kritičar. Nije moje da analiziram stranice u tim knjigama i da se pozivam na Frojda i ostale besmrtnike. Zašto bih ja citirao Bergsonovu napomenu o „formi koja hoće da nadmaši sadržaj“ kada je to tvoj, i samo tvoj posao. Posao koji ti stavlja lebac u usta. Dovoljno je da u svojoj kritici spomeneš Frojda, Kanta i Tvrdokurova; zaradio si platu! Frojd je rekao to, Kant je pre Frojda već rekao nešto u vezi s tim, na kraju je Tvrdokurov samo zaokružio. Jakako! Tvrdokurov ne postoji, nije ni postojao, izmišljen je, ali on je zaokružio ono što je rečeno. A šta je rečeno? Ma koga je bre briga šta je rečeno. To je rekao Frojd, i tačka! Usraću se čim neko spomene Frojda, svi mi napunimo gaće kada nešto čujemo od Frojda. Na koncu končeva (na kurcu kurčeva), šta sve Kant i Frojd nisu stigli reći, no tu je Tvrdokurov koji će jasno i glasno tvrditi da je Maxim Pizdić iz Rume, a ona stvar mu je od gume! Ajde, Nestaševiću, recimo to, ajde da to i napišemo. Ništa bez pisanog dokaza. Neka proveravaju ljudi. Nećemo sad o tome kako će proveravati. Jednostavno: Frojd je rekao nešto, treba da poverujemo, premda uopšte nije sigurno da je on to zaista i rekao. Ljudi su naivna stvorenja. Tvrdokurov je zvučno ime, lako se pamti. Tvrdokurov je takodje nešto rekao. Zašto ljudi ne bi poverovali. Jer ljudi su zaista naivna stvorenja, ljudi veruju, naročito ako je posredi zvučno ime, kao da im je poznato, kao da su negde čuli to ime. Tvrdokurov iz „ju-es-es-er“, Picoko Jama sa istoka, tamo gde izlazi Sunce. Ko kaže da ljudi neće poverovati! Nebeski Ovčar gleda na svoje stado. I ko je sad tu bik koji sedi? Na mudama!
„Linija? Gde se, po tebi, nalazi moja linija?“
„Svako sam sebi crta liniju“ reče Nestašević, i ostade živ.
„Pre samo nekoliko trenutaka rekao si da je moja linija daleko iznad linije ostalih.“
„Naravno! Zato sam književni kritičar.“
Imam prijatelja, bibliotekara, koji takodje spominje liniju. A to je linija koju je povukao neko drugi. Povukao ostatku sveta koji sad kreće u besomučnu jurnjavu da premaši tu liniju, ili makar da joj se približi. Ja priznajem samo jednu liniju, onu životnu. Linija života se uvek završava smrću. Jebote, vidi šta sam vam ostavio: tri pesme i zakasneli osvrt na svenulo cveće u vazi kod komšinice preko puta. Dakle, linija koja se završava smrću i baš je svejedno kako ta linija krivuda, izbegava zamke, probija se kroz maglu, pliva otvorenih očiju u prljavoj vodi i na kraju upadne u veliku rupu za koju svi znamo da je tu, ali nikako ne možemo da je izbegnemo. Ta linija je povučena silom onog Svevišnjeg. Sve ostale linije su smišljene da zavedu čoveka i ubede ga da su te linije grančice koje plivaju po besnim talasima opstanka. Saznanje da je ta iluzija analogna balvanu na kojem sedimo i mirno plovimo ka velikoj rupčagi na čijoj ćemo ivici postati svedocima veličanstvenog vodopada koji se urušava u samoga sebe ništa ne menja.
„Znaš, Nestaševiću“ rekoh gledajući u bocu u kojoj se količina vinjaka opasno smanjila, „ne znam da crtam linije. Niti imam nameru da naučim kako se crtaju te famozne linije.“
„Stvar je u shvatanju“ kaže Nestašević.
Mrska mi je ova filozofska rasprava. Ono što stvara nemir u meni…
nastavlja se
Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica
