Napisao stevo | u kategoriji stari tekstovi | dana 11-06-2009
JUTARNJA GIMNASTIKA
(zapadni krajičak odlomka)
„Zar ne misliš da je suviše rano za piće?“, kaže Tako, i merka me od glave do pete. Pogledam na sat: pet do sedam. Napolju je dan, verovatno oblačan. Ovako sedeći na ivici kreveta, kroz prozor vidim samo delić vojvodjanskog neba. Ta kriška je olovnosiva, ili se možda varam jer je to boja zavese koja se proteklih meseci navukla dima u količini neverovatnoj za nepušača. Stvarno, koliko ja popušim za dan i noć? Dve ili tri kutije; Malo! Najčešće preko tri. Recimo da spavam šest sati. Sigurno ne više. Osamnaest sam budan. U proseku svakih petnaest minuta palim cigaretu. Četiri na sat. To su sedamdeset i dve cigarete za osamnaest sati. Minimalno. Koja zavesa ne bi posivela? Svaka! Ako bih sada ovu zavesu skinuo sa prozora i bacio je u pustinju, karavani bi prolazili mimo nje kao pored minijaturne dine. „Meni dan počinje kad se probudim, a završava se kad zaspim. Moj dan je počeo pre više od sat vremena i… znaš šta, ima kad ne spavam dva ili tri dana. Koliko ne spavam toliko mi traje dan. Nema tu kasno ili rano. Uostalom, poslednjih meseci prestao sam misliti o tome da li je dan ili noć. Razumeš?“ Tako klima glavom. Ustajem i stanem pred prozor. Napolju nema žive duše. Prozor gleda na garaže i krovove susednih kuća. Izmedju je ulica. Otvaram levo krilo prozora. Ošine me svež vazduh. U stvari, dobijam poštenu šamarčinu i zavrti mi se u glavi. Sedam na ivicu kreveta. „Samo malo da provetrim.“, kažem prebacujući pokrivač preko ramena. „Ako ti ne smeta.“ „Ne smeta mi“, reče Tako, i opet dune u muštiklu. Pikavac pada na tepih. Ugašen je. Na kraju nestane, ne vidim ga. Moraću da ga pitam, pomislim, kako uspeva ugasiti cigaretu a da ja ne primetim. Takodje i upaliti. „Zar ti ne predstavlja problem što ovaj razgovor stavljaš izmedju znake navoda?“, upita Tako. „Kako to misliš?“ „Mislim da je problematično za čitanje. Nije baš pregledno. Stavi ti lepo ispred svojih i mojih reči i rečenica crticu. Veruj mi, biće jasnije.“ „Ne mogu.“ „Zašto ne možeš?“ „Zato što na pisaćoj mašini tipka za crticu ne radi.“ „Ali onda kada treba da bude novi red, novi pasus…“
„Evo, već je novi red. Ali, ovo još nije roman, tek žvrljotine, sakupljanje materijala.“
„Da, ali o tom potom. Vidiš da je ovako odmah sve jasnije, preglednije.“
„ U pravu si.“
Počeo je da mi popuje. Sada će polako da predje na književne teme. Ali prvo će verovatno prosejavati mudrosti o nepušačima, iako je i on pušač. Palamudiće o onima koji ne piju i zbog toga jamačno žive duže no ostatak sveta. Siguran sam da će spomenuti i Sofiju. Kao šta će ona meni, samo me nervira i da zbog nje ne mogu na miru da pišem (što je istina), a već je zaista vreme da napišem taj prokleti roman. Reći će mi, siguran sam da će mi reći da sam ja jedini u ovom gradu koji još nije napisao svoj roman, koji nema svoju knjigu. Ali, prvo će o pušenju i piću. Potom će pokušati da me ubedi da šutnem Sofiju, kao da je to lako; kao da je to jednostavna rabota, prosta površinska operacija koja se izvodi bez skalpela i anestezije, abraka-dabra, rakadab-abra, dabraka-arba, najobičniji trik s kartama ili novčićem za sreću, kao da je šutnuti žensku obična igra rečima, frazama, izrekama. Reći će mi da zaslužujem bolju žensku osobu, manje ludu i ne ovako debelu. Recimo, unikatnu lepoticu, vitku i dugonogu, originalnu plavušu obdarenu gustom inteligencijom, dobrim ukusom i belim zubićima, sa zlatnim mindjušama u ušima i gvozdenom alkom u nozdrvama. Sve nabrojeno mogao bih imati, samo trebam sebe dovesti u red; da se okupam i ošišam, da malčice skratim bradu koja je uvek neuredna i možda je došlo vreme da je obrijem, ako imam para da popravim zube… Koje zube?, pomisliću ja. Zube koji su mi poispadali? Reći će mi da dam da mi se napravi proteza. Za cenu gornjih i donjih zuba mogu da kupim puno gajbi piva i nekoliko boca vinjaka. Onda će me još žešće napasti. Reći će mi da ne radim ništa i da samo spavam i pijem. Izležavam se po čitave dane, nedelje, čak mesece i da ga uopšte neće čuditi ako godinu dana budem ležao u krevetu i ustajati samo na kratko vreme da bih skoknuo do samousluge po vinjak i desetak boca piva. A ja ću mu reći da nije istina i da operiše običnim insinuacijama, namerno mi zadaje niske udarce i da zbog toga počinje da me boli bešika. Svakako nije istina da ništa ne radim. Dirinčim po desetak, petnaest sati na dan. Dnevno odradim ko niko drugi. Pročitao sam brdo knjiga, ove godine sam pročitao dva brda knjiga. A šta je to na pisaćem stolu – upiraću prstima – da li su to obični papiri, ili nešto drugo, treće, peto, jedanaesto, dvadeset sedmo ili stoto? Sve te listove sam ja lično ispisao, napunio ih slovima, rečima i rečenicama. Neke sam pedeset puta prepisivao, doradjivao, izbacivao, dopisivao, skraćivao ili produžavao. Na neke tekstove sam posve zaboravio, verovatno nisu bili interesantni. U trenucima nadahnuća besomučno sam hvatao zabeleške za nove priče, pripovetke i moguće romane u nastavcima. Skicirao raznorazne moguće i nemoguće situacije, smišljao zaplete koje kasnije ne bih uspevao razrešiti; ponekad bih danima razradjivao dijalog izmedju dve nepostojeće osobe, smišljao varijacije na temu samoubistva, mozgao o bezbrojnim načinima na koje čovek može sam sebi oduzeti život; odlazio u predgradja i u zabačenim ulicama tražio čudne zgrade i pokušavao ih što vernije opisati, tragao sam za nesvakidašnjim facama i upuštao se u dugačke razgovore sa običnim ljudima, šetao se po šumama i pokušavao odgonetnuti imena biljaka što rastu ispod meni nepoznatog drveća; pravio sam i beskrajne liste imena i prezimena koja bih ispisivao iz dnevnih novina sa stranica gde se objavljuju nekrolozi i delio ta imena na muška i ženska; s vremena na vreme obišao bih sva groblja u gradu i tragao za čudnim, nesvakodnevnim imenima na izbledelim epitafima.
Osećam hladnoću u sobi. Nije baš da je jako hladno iako mi drhte kolena. Ispijem dobar gutljaj vinjaka i gledam u facu koja gleda negde iza mene. Ko zna šta bi mi još rekao, šta bi mi sve predbacivao a ja se ono trudim, radim… radim i više no što je normalno. I sve bi ovo on, Tako, književni kritičar koji je u prolazu navratio kod mene i sada zadimljuje vazduh i zavesu svojim cigaretama bez filtera, koje niti pali niti gasi, ali se i te kako dime, dakle on bi ovaj ogroman posao da nipodaštava, podcenjuje, on bi da predje preko svega, onako ‘ladno kao što je ‘ladno u novembru i januaru u nekoj zimskoj zemlji, on bi da predje preko svega kao da se ništa nije dogodilo, ili u najmanju ruku da sve posmatra s visine od dva i po metra, podsmešljivo i sa iskrom zlobe u krajičku levog oka, u zapadnom krajičku odlomka plavog neba vojvodjanskog usred jutarnje gimnastike, možda baš cerekajući se sa rezbarenom muštiklom medju polustisnutim zubima. E moj, Tako! Neće moći tako!
nastaviće se
Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica
