Hamzjakl

Ovo što sada sledi treba da bude nastavak „Odlomak iz Jutarnje Gimnastike“ koji sam postavio na blog 31 maja. Dakle, sada već imam tetkst koji ide pre onog koji se nalazi na blogu od 31 maja, a sada sledi ono što sledi posle onog teksta. U stvari, sad sam zbunio i samoga sebe. No, možda će ovaj deo biti dosadan iako još ni ja nisam potpuno siguran u to jer se radi o imaginarnom razgovoru sa književnim kritičarem koji je takodje ličnost prizvana pomoću mašte glavnog lika. Pa onda ‘ajde šibamo:

JUTARNJA GIMNASTIKA

(istočni krajičak odlomka)

Jednom sam pročitao kritiku poznatog kritičara o knjizi popularnog pisca koji je pokupio najveću književnu nagradu koja još egzistira u ovoj zemlji. U tekstu na jednoj šlajfni izbrojao sam četrdeset i sedam reči na kojima se lomi jezik, ispadaju zdravi zubi, oseća se nedostatak svežeg vazduha i zdravog razuma, preka potreba da se mašimo debelih rečnika i enciklopedija, verujem, kadra je da nas natera na samoubistvo sa debelim predumišljajem! Na jednoj šlajfni dakle, na jednom listu formata A-4. u tridesetak redaka sa duplim proredom, sa šezdeset slovnih znakova u jednom redu – četrdeset i sedam svemirskih reči prljaju list papira. Treba mi bedeker vanzemaljca da bih mogao pratiti ovog poznatog kritičara koji umuje o tudjim pisanijama, a pri tom kao da se nalazi na proputovanju izmedju udaljenih planeta. Naš (Srpski) jezik je izgleda siromašan da bi se moglo posrati po bilo kojem romanu. Američki kritičar odlazi u Tanganjiku da pokupi po ulicama stotinak reči kojima će iskazati svoje stručno mišljenje o romanu koji je napisan u Ameriki. Ma idji bre! Naš kritičar je u potrazi za pogodnim rečima napustio mlečni put, skoknuo do susednih galaksija i nakon svega pročitao neku knjigu a potom seo i napisao kritiku. Kao da ga sada vidim. Evo, ne moram ni oči zatvoriti. Dovoljna je puka mašta (koja njima nedostaje). Vidim ga, književnog kritičara, kako se pomalja iz dima. Ne, ne! Grešim! Čini mi se da je izlebdio iz mojih usta zajedno sa smrdljivim zadahom. Prethodno je pokušao napraviti dar-mar u mojoj glavi. Nije mu uspelo. Ja sam najtrezveniji kada sam pijan i, uostalom, još nisam napisao svoj prvi roman. Gledam ga. Evo, sada obleće sobu u visini pisaćeg stola. Onda nestaje iza mojih ledja. Okrenem se. Nema mu ni traga. Samo hladan zid. Gde je nestao? Da se nije uvukao u bocu i brčka se u tekućini koja omamljuje? Ne, nije u boci. Iznenada ponovo ga ugledam. Eno ga preko, sedi spram mene, zavaljen u fotelju i, čini mi se, ljubomorno gleda u bocu vinjaka koju držim u levoj ruci, a desnom se češem o bradu. Sad bih mogao da mu kažem da je pijanica, u stvari – propala pijanica i propalo vrtipero. Ali, ne kažem ništa, jer primećujem na stolu, pored njegovog lakta, neke debele knjižurine. Ona najdeblja ima naslov: „Kako napisati kritiku na roman uz pomoć sto nerazumljivih reči koje ne znače ama baš ništa“. Ipak, predomislim se. Treba nešto da ga priupitam, neko bezvezno pitanje. I onda ga pitam: „Je li bre, svinjo kritičarska! Šta ti tražiš u mom stanu?“ On ćuti. I dalje gleda u bocu. Ja privijam vinjak uz grudi. „ Je si li čuo, svinjo!“, ponovim vičući. „Šta ti tražiš u mom stanu, u mojoj tvrdjavi?“ Ništa posebno“, kaže on. „Eto, navratio sam… onako, tek da te vidim.“ Pripaljujem cigaretu i duvam dim prema njemu. „Da me vidiš?“, rekoh izmedju dva dima i tri gutljaja iz boce. „Veliš, ono… da me vidiš?“ On klima glavom. „Zašto onda buljiš u moje piće?“ Ćuti. Smeška se. „Ne dam ti ni gutljaja…“, rekoh čkiljeći na jedno oko. „Ja ne pijem alkohol“, kaže i dalje se smeškajući. „Ti si ko onaj moj prijatelj… koji ne pije, ne puši, ne jede, ne kupa se, ne diše… Taj ni ne jebe!“ Tip se cereka. Odnekud mi je poznat, ali ne znam odakle. Možda sam pročitao neku njegovu kritiku, no ne mogu da se setim njegovog imena. „Je li, a… kako se ti zoveš?“ Sad se više ne cereka. Vadi kutiju. Crvena „Drina“ bez filtera. Pripaljuje. „Ahhhhaaaaaa… vidi, vidi! Propušio si!“ Klima glavom. Onda kaže: „Zovem se Tako i Tako.“ Sad, pomislim, ili sam ponovo pijan, ili se nisam ni otreznio, a možda ga nisam dobro razumeo? Nije isključeno da je u pitanju nešto četvrto. „Veliš, zoveš se Tako i Tako. A koje Tako je tvoje ime, a koje prezime?“ Tako odnekud izvadi muštiklu. Drvenu, rezbarenu. U metalnu alku udene cigaretu. Strpljivo čekam njegov odgovor. „Tako mi je ime, a Tako prezime.“ Klimam glavom, iako mi ništa nije jasno. „Marš bre!“, kažem tiho u sebi i pomislim da me zafrkava, premda za tako nešto ne pronalazim razumno objašnjenje. „Dakle, ako kažem Tako, prozvao sam te imenom.“ Sada on klima glavom. „Ahhhaaaa! Jasno mi je“, kažem. „Tako je ime, a Tako prezime.“

Otkad se našao spram mene, prvi put se glasno nasmejao. Njegov glas je ugodan, što me iznenadjuje. Nije mi jasno odakle jednom književnom kritičaru ugodan glas. Njihova usta služe samo da bi preko vrha olovke pljuvali po svemu što je napisano, štampano i pušteno u prodaju. „Ahhhaaaa, ahhhaaaa… Nekomplicirano da svako može razumeti. Ali, reci mi, Tako… kako znaš da te oslovljavam po imenu ili prezimenu?“ Njegov osmeh postaje širi; pokazuje svoje zube. Moram priznati da ima lepe zube. Medjutim, za mene i krezub čovek ima nisku bisera u ustima. Moji zubi su poispadali. „Jednostavno“, kaže on, i prebacuje jednu preko kolena druge noge. „Ako kažeš Tako, onda znam da me zoveš po imenu. Ali, ako kažeš Tako, tada, naravno, znam da si me oslovio prezimenom.“

Podižem bocu. Merkam količinu zlatnog napitka koja se, usred drhtanja moje ruke, talasa u izduženoj staklenoj posudi. Pomislim da ni vinjak više nije kao što je nekad bio. A kakvog je ukusa nekad davno, pre mnogo, mnogo godina bio vinjak, onaj s etiketom koja se pamti? Ne znam. Mora da je to bilo jako, jako davno. No, moram priznati da je i dalje dobar, iako je nekoć bio bolji. Svojevremeno sam pušio dobre cigarete, ako se za cigarete uopšte može reći da su dobre. Negde sam pročitao, u nekim požutelim novinama, ili časopisu, a možda baš u nekoj medicinskoj kupusari gde je pisalo da se od pušenja, od pušenja cigareta, gotovo sigurno, a možda i sto deset posto, dobija rak, oboljeva se, da tako kažem. A ja naivac mislio da je gledanje TV dnevnika u udarnom terminu čist suicid, kilogram delotvornog otrova koji poboljšava vid i sluh, uobličava mišljenje, moje mišljenje, i na kraju sasvim samostalno uzvikujem parole: Živeo Taj i Taj! Onaj drugi umro zasluženom smrću! Dole otrov! Dole svi otrovi koji se daju mimo televizije i dnevne štampe! Dajte nam meda, zamažite nam oči! Hoćemo da gledamo slatko sa otrovom! U ruci držim transparent na kojem je masnim nevidljivim mastilom ispisano: „…………………………………………………………………………………………………………..!“
Valjam se sa masom koja peva, uzvikuje, urliče, riče, mijauče i kevči. Oh, ah! Svršavam! Kakvo olakšanje. Srećan sam, presrećan. Ne osećam tlo pod nogama. Pa, ljudi! Zar ja to letim? Zar sam postao leteća ovca? Ili leti zemlja pod mojim nogama i zbog toga umišljam da letim? Onda u magnovenju, u jednom deliću delića trenutka, postajem svestan da stiskam bocu s etiketom koja se pamti. Ispijam dva, tri, četiri, pet gutljaja. Sjajno piće ovaj vinjak, pomislim gledajući u spodobu spram mene. Tako! Lepo ime. Jako lepo ime. „Pa dobro“, kažem spuštajući bocu. „U redu je. Zoveš se Tako Tako. To su ti ime i prezime. Ti si kritičar, književni kritičar.“ Tako klimne glavom. Onda dune u muštiklu. Opušak pada na tepih. Ali nema žara, nema dima nema ni vatre. Opušak se ugasio, a… možda nije ni gereo? „I baš si se sada odlučio da me posetiš. Baš mene! Baš mene iako u ovom gradu imaš mali milion takozvanih pisaca koji su napisali svoje romane, pronašli sponzore i lepo ih štampali premda ih niko ne kupuje niti čita.“ Tako odmahuje glavom. Ćuti. „Došao si mene da vozaš, je li? Ti koji imaš u malom prstu teoriju književnosti, ili, bolje da kažem – većma sve književne teorije. Došao si da mi popuješ. Te ovo ne valja, pa ovo ili ono se ne radi ovako no onako i onako. Stigao si u moj skromni dom i sada ćeš mi održati predavanje kako se piše knjiga, kako se sastavlja roman.“ Tako i dalje ćuti. Sve mi se čini da s razlogom ćuti. Da ne kažem mudro ćuti. Pa dobro, zašto je onda došao? I zbog čega? Zašto ćuti? Ako ja odem kod nekog mog drugara, onda ima da pričam. Ima da pričam i onda ako on nije moj drugar, možda samo poznanik, ili meni posve nepoznat čovek. Žena? Da! Može i žena. Zašto da ne? Ima i s njom da pričam. I uopšte nije važno da li ću je šarmirati svojim spikanjem. Pa šta onda ako ona pomisli da je to muška retorika? Muški šovinizam sa bradom i brkovima, sa neopranom kosom, patinastim smradom koji se klanja pri pomenu kade u kupatilu što se skrio velom svežeg zaborava, da ne kažem da je u pitanju možda namerno izbegavanje sanitarnog čvora. Sa predebelim predumišljajem, lukavo smišljenim planom prepunim lucidnih, no prikriveno suptilnih detalja da se namerno, na duže vreme, čak neodredjeno vreme izbegava kupanje subotom uveče. Naravno da ću sa svakim da razgovaram, ako se ukaže prilika. Naročito ako sam u poseti. Neka me ponude kafom, možda neću odbiti, ali neka me ne nude pićem u čašici a da sklanjaju bocu sa stola. To ni moj pokojni otac nije voleo. Razgovaraću. Proćaskaćemo, nego šta! Ali ne volim kada neko nepozvan sedi u mom malom domu i ne želi razgovor. „Dakle, veliš… došao si onako… da me vidiš, da me obidješ. Eto, video si me, dobro sam, ništa mi ne fali.“ On, Tako, i dalje ćuti. Pravi se kao da nije prisutan. „Rekoh ti da sam dobro, zaista sam dobro. Sada možeš da ideš. Dovidjento!“ U njegovoj ruci ponovo sevnu muštikla sa cigaretom. Uopšte nisam primetio kad je zapalio crvenu „Drinu“ bez filtera. Sada duva kolutove prema meni. Zatvorim na trenutak svoje oči. Vidim sebe u oblaku dima. Ogrnut sam belim haljama od dima. Iznad mene lebdi aura od magle. Otvaram oči i vidim oblutke. Kako mi se približavaju postaju sve veći. Jedan se spušta na moju glavu. Vidim kako mi tone pred očima. Steže mi vrat. Dišem teško. Počinjem da kašljem i pokušavam rukom rasterati oblutak dima. Onda povučem iz boce.

nastaviće se

Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

Random Posts

• PRIČANJE PRIČE
• DODO PERE RUKE
• UTORAK
• SCIENTICE FICE