Napisao stevo | u kategoriji stari tekstovi | dana 07-06-2009
Ovo je drugi nastavak uvoda u celu priču. Ako budem imao malo sreće (i više vremena i volje da ovo izguram recimo do kraja meseca) možda ću stvarno moći postaviti sve odlomke na blog, čak mislim da je i dobro što su ovako pomešane, izmešane… I moraću malo poraditi na zapletima. Na žalost ne mogu da nadjem izvornu verziju, a u ovoj koju imam trećina je za bacanje, i još sam bio skroman kada sam ovo izrekao. Medjutim, verujem u svoje pamćenje iako već dugo vremena ne pišem dugačke stvari. No, nema veze, nastavljam:
JUTARNJA GIMNASTIKA
(drugi krajičak iz odlomka)
Sofija? Ume ona da popije mnogo više od jedne čašice. Ume ona da bude prava pijandura! Pijana, prljava kurva koja nikako da se skine s mog vrata. Moja velika ljubav i moja još veća glupost, promašaj za pamćenje. Prokleta luda kurva, tj ona, i ja – poluludi pisac. Ja polulud?, pomislim izmedju dva dima i gutljaja vinjaka. Ja nisam polulud već ludak i po, dva ludaka u jednom! „Ako te inspiriše,“ reče mi svojevremeno moj prijatelj pesnik u penziji, a sada već mrtav i sahranjen pored onih koje za života nije mogao podnositi niti smisliti, „onda je koristi, čoveče!“ O da, treba mi muza, potrošni materijal. Ja sam je koristio i još koristim na način koji mi sad malo odgovara, pa potom uopšte ne odgovara. Više, mnogo više mi ne odgovara no što mi leži. I sada kažem sebi: jebote Bela, ovo su devedesete, treba uživati idiotu jedan! O da, u krevetu leži. Krevet služi za dve korisne stvari u životu: da se u njemu spava i da se na njemu tuca, da čovek isprazni veliko skladište svoje prljave mašte. Moja i njena, Sofijina mašta, kada se izmešaju, ujedine se, nalik je trulom nakrivljenom drvetu u dvorištu ludnice: preti da padne da dvospratnicu i ugrozi ono malo pameti u glavama stanara te zgrade. Ponekad mi se čini da je Sofija nezasita kučka koja ulazi na sporedna vrata u kasarnu, za sobom ostavlja ršum i poluzadovoljna išeta se kroz glavnu kapiju i polazi u drugu kasarnu gde posle očajničke no neravnopravne borbe trijumfalno ostavlja za sobom poraženu vojsku koja zasigurno zna da ne samo da je izgubila bitku već i rat. Nakon što bi sredila odvažne borce u dve kasarne (treća se nalazi na drugom kraju grada), i pošto ja stanujem usput, navratila bi na partiju dobre jebačine. Sveža i orna bacila bi se na mene i rasturila ko što seljak rastura kravlju balegu na livadi. „U krevetu si dobar, ali si sranje od čoveka!“ Ovu rečenicu sam sigurno čuo dvesta pedeset i sedam puta. Katkad bi, da me pecne, još dodala: „Znaš… ako dobro razmislim… i nisi baš toliko dobar. Ima i boljih od tebe.“ Jašta da ima boljih od mene. Ima ih mali milion, ali ona se ipak zakačila za mene, penje se na moju grbaču, a ja na njenu. Pitam se po ko zna koji put što je to što me jednostavno vezuje za nju, oduzima mi zdravu pamet i poput oštre britve koja striže dlake sa muške obrazine sve više istanjuje već ionako izlizanu koru na mojim nervnim strunama. Mora biti da je to krevet, ili njeno medjunožje, ta dlakava provalija u koju naglavačke skačem i nestajem u prijatnoj tami, ma uživancija; a možda me privlači njeno lepuškasto lice nalik na lutku iz devojačkih snova, nije isključeno da me privlače njene godine? Nikada nisam razmišljao o ovim stvarima. Verovatno ne volim razmišljati o ovim stvarima. Osam godina je starija od mene. Ja sam težak osamdeset i pet kilograma, ona devedeset i sedam. Brdo mesa. Uz to i nimfomanka. Koja nimfomanka bre! Dve, tri nimfomanke u jednoj osobi. Ona nije haubica, nije ni teška artiljerija. Ona je višecevni bacač, čak bih rekao pola tuceta višecevnih bacača što bljuju vatru i oru sve muškarce koji se nadju pred njima, na bojištu gde se gube veličanstvene bitke. Inače, zaista ima lepo lice; nalik je faci Liz Tejlor. Nekad, ne tako davno, bila je mačka i po. Sada je, brate, predebela. Ona tvrdi da je to na nervnoj bazi. A ja kažem da je prenervozna. Previše luda, otkačena skroz. Ali u krevetu je dobra. Dobra je i u fotelji, na podu, na hladnom kamenom podu kupatila sa kadom za sedenje, na ormanu i na pisaćem stolu dok raskrečenih nogu sedi, pored pisaće mašine, na mojim nedovršenim pripovetkama i na tri nedovršena romana i doživljavajući orgazam za orgazmom rafalno udara u tipku sa tačkom sve dok valjak na mašini ne stigne do šezdesetog slovnog znaka i metalno zvonce najavi kucaču da povuče ručicu za novi red. Da, moram priznati da je dobra u krevetu. Dobra je i u nekim drugim stvarima. Na primer, dobra je pušačica. Veoma dobra. Ponekad me pita: „Kada će da padne jedan dobar liz?“ A ja joj kažem nemoj sada, nemam vremena, sutra bre! Ali stvarno je dobra. Pitam se koja nije dobra i pomislim da žene ipak nisu iste, premda su nalik jedna drugoj, naravno ne u fizičkom izgledu. Njihova psiha dočarava pred mene otvorena vrata frižidera gde u pregratku za jaja vidim dvanaest rupa iste veličine a, ipak, u njih staju jaja do sasvim izvesnih i odredjenih dimenzija. Znam da nije svaka žena spremna na ovu rabotu. Ali ona, Sofija, više ne može bez toga. Postala je zavisna. To joj dodje više no bilo koja opojna droga. Muškarcu, ma koliko ovo zvučalo neobjektivno ili čak prepotentno, potrebno je strpljenje do neba i nazad. Jeste da je muškarcu lepo, ali kojem poslastičaru nisu dosadili kolači? Pokatkad, dok bi Sofija ležala medju mojim nogama a ja gledao preko njene kose koja se spuštala na moj stomak i video kako joj se poigravaju masni guzovi, hteo bih da uzviknem: „Opet ti je u ustima!“ No, njeni guzovi koji su drhtali kao površina pihtije od svinjskih papaka odvraćale bi me od te namere. Ne znam u čemu bih više uživao:u cvokotanju njenog masnog dupeta, ili u onome što mi je radila ustima, A i ne bih da joj uzmem omiljenu igračku. Inače je prava napast. Ne pamtim koliko puta mi je pretila da će me ubiti, iseckati na komade, prerezati mi grkljan dok budem spavao i sanjao njene guzove, zabiti nož u srce, ili onako podmuklo u ledja dok budem sipao piće. Imaginarna je brojka njenih pretnji. Odavno sam prestao da ih brojim. Pre sam je šamarao. Danas to više ne činim, jer tada poludi, pretvori se u stampedo od sto kila i ganja me velikim pekarskim nožem za sečenje hleba. Šta bi tek bilo da ima mesarski nož? Ta jurnjava zna potrajati satima. Puno puta sam se pitao odakle joj tolika snaga i istrajnost, rekao bih strpljenje jednog ludaka koje dovodi do ivice nervnog sloma i izbezumljuje me, jer ona je tada već premašila kapacitet loše opremljene bolničke ludnice, a kidiše neumorno na mene zakrvavljenih očiju, napeta kao žica na akustičnoj gitari, a čemu se najviše iščudjavam – brza je kao šumska zver što se nakostrešila iza osmog stabla ne tako guste šume čekajući prvu nejaku žrtvu koja će naići probijajući se kroz rastinje neodredjene boje. A ona je, kako sama kaže, krhka ženica, razvedena no majka dvoje male dečice. Reklo bi se andjelak koji lebdi na kišonosnom oblaku iz kojeg sevaju munje. Krhka ženica sto manje tri. Krasota od kečera, ženskog! Dodje mi da naiskap ispijem litru vinjaka čim se setim kako sam je upoznao. U stvari, znam je od malih nogu. Bila je prijateljica mojih sestara od tetke. Tetke sa očeve strane.. Posle toga dugo je nisam video. A eto, već je osma godina kako se jedemo. Kada se razvela bila je još zgodna. Nije imala više od pedeset i pet kilograma. Izmerio bih je zajedno sa krevetom, pomišljao bih kadgod sam je sretao dok se šetala s klincima. Tek bi smo se pozdravili, i ništa više. Naravno, uvek stiže dan koji je Dan prvi, nulta sekunda u popodnevnim satima. „Navrati na kafu.“ reče mi jednom takvom prilikom kurvanjski se smešeći. Više nije bila pedeset i kusur kilograma vitka, no ipak zgodna i jebozovna. Navratio sam jedan, dva puta, više puta, mnogo, mnogo puta. Jedared od tih mnogo puta prosto me je silovala; bacila se na mene kao što bacaju smeće u kontejner i dok je tako ležala na meni mislio sam da ću se ugušiti. Ali koji muškarac bi bio lud da se opire, da se pretvara da eto baš sada, ovog trenutka, nije raspoložen za seks, makar onoliko koliko da se kaže – reda radi. Tako smo se spandjali. Mora biti da sam obdaren skrivenim slepilom kada sam sebi dozvolio da upadnem u takva govna. Ali tada, u to vreme mislio sam što da ne! Besplatno tucanje u svim količinama, u bilo koje vreme, bez vezivanja za odredjenu osobu, bez ikakvih obaveza. No, pomislim da je uvek lako smisliti nešto… nešto kao kupac ne plaća prodavcu, besplatna roba! Glupava muška logika koja se rukovodi s time da razvedena žena više ne može bez da je neko ili neki gnječe u krevetu. Ali pre ili kasnije sve stiže na naplatu. U svakom s
lučaju, početak je bila pesma, za mene, za nju ne znam, nisam siguran, nikada nisam ni bio siguran, verujem da nikada neću ni biti siguran, neću ni primirisati toj takozvanoj sigurnosti. No, bila je to pesma nad pesmama koja se postepeno pretvorila u zaglušujuću ariju, u pesmu koja para uši! U početku sam navraćao kod nje kadgod sam hteo, bacao se medju njene noge i… rasturila bi me ko falsifikator lažne novčanice na buvljaku. Nakon nekoliko meseci postalo mi je naporno. Jednom smo za dvadeset i četiri sata imali dvadeset i osam puta snošaj. Da ispričam nekom od svojih frendova ne bi mi verovali. Ne bih ni ja. Evo, i sad mi se čini da sam to uobrazio. Svejedno. Činjenica da sam bio jedan od aktera u tom podvigu ne menja ništa. Posle sam danima s mukom mokrio. Ali bilo je lepo i ugodno, u prvih nekoliko meseci. Nastavak je ludnica. Ako se nadju dva ludaka rezultat je uvek ludnica. Stalno se pitam kako je moguće ne osloboditi se osobe koja ti nije po volji. Pitanje na koje ima puno odgovora, ali pre će biti da nema pravog, ispravnog odgovora.
Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica
