Hamzjakl

Valjda sam uspeo skalameriti nešto što bi možda ličilo na početak Jutarnje Gimnastike, koji je naravno samo radni naslov. Mrzi me sada da čitam ona tri odlomka što sam ih do sada postavio na blog, zato i ne znam da li sam spominjao naslov Vojvodjansko Plavo?, i jasno je da ovaj naslov veze nema sa „Vizantijsko Plavo“, medjutim kako su pre desetak dana ribe pocrkale u Palićkom jezeru, ovo nebo nad mojom glavom nimalo ne liči na plavo. No dobro, tako je kako je. Ovaj odlomak koji bi u stvari trebalo da bude početak čitave priče, napisan je na devet onih papirnatih stranica tako da ću podeliti u dva dela jer me mrzi ovo ukucavanje u komp, a i ova tastatura me nervira jer se slova na dirkama ili tipkama, kako god se kome svidja, izližu ko djonovi jeftinih cipela: godišnje kupim 4 (četiri) tastature i sve ih bacim jer ne valjaju ništa i bez obzira što znam napamet gde je koje slovo onaj faličan vizuelni efekat me dotuče i počnem grešiti ko klinac koji je pobegao sa časova azbuke/abecede (kako kome je li) i kad ga nešto pitaju u vezi slova on je bambav ko što bambavi umeju biti neznalice nepismene.
Dakle, ovaj početak je ispred onog dela koji sam postavio 31 maja ove godine.

JUTARNJA GIMNASTIKA

(krajičak iz odlomka)

Iznenada sam se probudio. U sobi je mrak. Dakle, još nije svanulo.. Desnom šakom prodjem kroz kosu. Mokra je. Onda pogledam prema prozoru. Na zavesi se poigravaju senke požutelih listova na krošnji ko zna kada zasadjenog drveta pod prozorom na metar-dva od ulične svetiljke. Skrenem pogled na plafon. Na njemu su izdužene senke nalik iskrzanim trakama oko vitkog struka trbušne plesačice. Sklopim kapke na očima i pokušavam odrediti položaj u kojem se nalazi moj krevet u odnosu na ostali nameštaj. To što znam da je prozor zdesna od kreveta nije mi ni od kakve pomoći, jer ne uspevam da se setim gde su vrata kroz koja se izlazi u pretsoblje, ili… Možda se uopšte ne nalazim u svojoj sobi?, pomislim otvarajući oči. Kapci su još teški, ali uprkos tome zurim u mrak i, naravno, ništa ne vidim. U stvari, kao da u daljini nazirem obrise nekakve planine, bolje reći više osećam no što nazirem. Ili je baš obrnuto? Pomislim da nešto nije u redu sa mojom percepcijom. Pokušavam pomeriti svoje noge. Ne ide. Gde su mi noge? Ne osećam ih! Opet zatvaram oči. Sada istovremeno osećam i „vidim“ obrise planine. Iza zaobljenog vrha iznenada ugledam slabašnu svetlost. Kao da negde daleko iza planine puca zora, ili je tek naprsla i mutna mlečnobela svetlost stvara auru oko vrha. Čini mi se kao da ležim napolju, u ravnici koja se prostire sve do daleke planine, ali umesto nebeskog svoda posutog zvezdama iznad moje glave je plafon na kojem lelujaju trake. Kao da imam samo glavu i ruke. Možda sanjam? Mora da je ovo san, jedan od mnogih čudnih što ih u poslednje vreme snivam. Prstima leve ruke dodirnem zid i osećam hladnoću koja prostruji kroz lakat, na trenutak zastane u ramenu, potom se proširi po vratu i na kraju dodirne znojavo čelo. Onda pogledam u ručni sat na zglobu desne ruke. Mnogi su se čudili zašto nosim sat na desnoj ruci. Iz navike, odvraćao bih nemarno. Priznajem… nikad nisam razmišljao o tome zašto nosim sat na desnoj a ne na levoj ruci. Dve tanke linije svetle u mraku. Pokazuju pet i trideset. E sad jebiga, uveče ili ujutru? Ako se dobro sećam jesen je. Sedmi ili osmi dan u mesecu novembru. Ne znam. Nisam siguran. Zapravo, znam da dolazi zima. Mrak pada brže no inače. Zora stiže sa zakašnjenjem, ili baš na vreme. Da li sada spavam, tj. sanjam, ili sam budan? Da li moj sat pokazuje sedamnaest sati i trideset minuta, dakle večernje sate, ili pet i trideset, vreme na isteku prve četvrtine dana koji je već otpočeo, no tek se radja? Treba da upalim svetlo. Ali za tako nešto valja ustati iz kreveta. Kako? Nisam siguran ni u to da zaista ležim u krevetu, možda na zemlji ili pesku, bez obzira što vidim plafon i što sam napipao hladan zid. A prozor? Da li je to zbilja prozor na mojoj sobi? Možda je optička varka, ili san, ne toliko nestvaran koliko ubedljiv. Dakle, treba ustati i upaliti svetlo. Ali kako? Prekidač? Usta su mi suva. Strahovito sam žedan. Umesto planine radije bih da gledam u vodopad. Boli me glava, ili imam glavobolju? Pitam se da li isto znači kada čovek kaže da ga boli glava, ili pak da ima glavobolju? Nisam u stanju tačno odrediti šta osećam. U svakom slučaju, nameće mi se zaključak da glavu zato i osećam jer me boli. Ruke me ne bole ali ih osećam. One su u redu. Medjutim, šta je sa ostalim delovima mog tela? Ako i uspem ustati kako ću naći prekidač? Na kojem zidu se nalazi prekidač? I da li ova prostorija u kojoj ležim uopšte ima zidove, ili samo jedan zid koji se nalazi s moje leve strane? Zid koji je hladan. Pomislim da je najbolji način da se uverim da zaista ležim u krevetu pokušaj da napipam svoje grugi, stomak, da pokušam dodirnuti butine. Da, to je najsigurniji način. Gurnem ruke pod pokrivač. Pokušavam napipati grudi i stomak. Pod prstima osećam nešto vlažno, lepljivo. Medjutim, na mestu gde bi mi trebale biti grudi i stomak ne osećam dodir svojih prstiju. Ali osećam krupne graške znoja što cure sa čela u oči, slivaju se niz obraze i skupljaju se u uglu usana. Prisetim se „Talasa morske soli“ i nasmejem se u sebi. To je samo naslov jedne priče koju sam davno napisao. Jednostavno, morao sam iz sebe iscediti tu priču, premda ni sada ne znam zašto. Gurnem ruke dublje pod pokrivač i napipam neko uzvišenje. Da to nije podnožje planine. Onda ugledam kako se nešto miče, pomera se na vrhu planine. Pomislim da sam previše čitao Kastanedu i sada mi se pričinjavaju svakojake gluposti koje nikakve veze nemaju sa svakodnevnim životom. Pada mi na pamet i jedna druga priča u kojoj glavnog junaka, ugnezdivši se na njegovom levom ramenu, prati ptica nepoznatog porekla. Ta ptica je bila vidljiva samo za glavnog junaka i svi su se čudili s kim to čovek glasno razgovara te ga smatrali za ludaka. Naravno, čovek uopšte nije bio lud, možda malo čudan, s vremena na vreme otkačen, ali uglavnom sasvim nalik ostalim ljudima. Nevidljiva ptica nepoznatog porekla bila je njegova pratilja sve do smrti, no u grob ga nije odpratila već odletela da se ugnezdi na levom ramenu nekog drugog čoveka, čudaka. E sad, da li sam ja lud ili mrtav; možda i jedno i drugo. U svakom slučaju, bez obzira da li sam ludi mrtvac, ili živi ludak, do sada nisam primetio da je neka nevidljiva ptica nepoznatog porekla svila gnezdo na mom levom ramenu. Ako nisam mrtav, rado bih da poživim još koju godinu. Gluposti! Sad… ili sanjam, ili sam budan i na pamet mi padaju koještarije. U medjuvremenu, to nešto na vrhu planine se naglo povećavalo i odmah se smanjivalo, učinilo mi se, u pravilnim intervalima. Sada dišem ubrzanije; znoj se preliva preko usana, curi niz bradu i, golicajući me usput, spušta na vrat. Iznenada postajem svestan da rukama udaram svoja kolena, bolje rečeno više sam pomislio no bio svestan toga. Čini mi se da sam se sada već sasvim razbudio. Ponovo pomislim da sam verovatno sanjao nešto loše, iako se ne mogu setiti sna. Obema rukama držim kolena, premda ih osećam samo dodirom svojih dlanova. Počinjem masirati butine. Noge su mi utrnule, kao i stomak i grudi. Sada masiram rebra, s obe strane. Utrnulost polagano popušta. Osećam donje udove. Krvotok u venama se ubrzava, i srce lupa brže. Ispružim noge. Planina je nestala. Aura oko njenog vrha je zapravo bila odsjaj slabašnog svetla s TV ekrana koji se nalazi na ormanu. Postepeno nazirem obrise ostalog nameštaja: pisaći sto je pretrpan papirima oko pisaće mašine; ispred stola je stolica, a pored nje fotelja i još jedan sto, orman za knjige je pored prozora spram kojeg je zid sa puno slika ispod kojih se nalazi niski stolić okružen tabureima, na stoliću poluprazna boca vinjaka i dve prazne čaše; dovoljno jasno vidim etiketu na boci da bih je prepoznao, a sa čaša se odbija tračak svetla koji se probija kroz zavesu na prozoru. Sednem na ivicu kreveta i tražim cigarete. Pošto ih ne nalazim ustajem i palim svetlo. Iz fijoke pisaćeg stola vadim novu kutiju i dok je otvaram i pripaljujem pomislim u sebi da čim se čovek razbudi odmah se seća svega. Vraćam se na krevet. Grlo mi je suvo. U želucu mučnina. Ponovo ustajem i idem do stolića sa pićem. Sednem na tabure i sipam malo vinjaka u čašu. Klin se izbija malim ekserom, pomislim i ispijem na eks. Ponovo sipam i vraćam se na ivicu kreveta. Da, da, čim sam osetio svoje noge, kolena i ostale delove tela smesta sam se setio gde je prekidač za svetlo. Setim se i prethodne večeri. Setim se i prve boce vinjaka. Bacim pogled pod stolić gde na tepihu leži prazna boca. Popio sam litru i po! Skoro… A koliko je popila Sofija. Možda čašicu ili dve, iako ume i više od toga.
nastaviće se
Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

Random Posts

• VALJIĆEV KRUG
• TANGA NJIK
• INTERLUDIJ II
• DODO NA KVADRAT