Hamzjakl

Oblaci oštro promiču nebom koje se vidi kroz prozor. Bez zavese soba je gotovo prazna. Sto i dve stolice, ofucani ormar sa odvaljenim vratima… U uglu stoji poluprazna korpa sa jabukama, stoji u tom prašnjavom uglu, ta pletena korpa sa nezrelim jabukama, koje smo ubrali pre nekoliko godina sa čvrstom namerom da ih pažljivo čuvamo i negujemo dok ne sazru, dok ne prime jarkocrvenu boju sunca, što se utapa u nepreglednu ravnicu koja se u to vreme prostirala pred nama. Ravnicu koja vazda skriva svoju dužinu i širinu, ne dajući nam ni malo izgleda da je za života sagledamo.
Ravnica je velika misterija koja je zapisana u oblacima. Njene tajne su skrivene u zabitim uglovima negde na periferiji gde zemljište postaje valovito i postepeno prelazi u brda, a na koncu prerasta u planine, koje vrhovima svojim iščitavaju oblake.
Ravnica je biblioteka. Ima dvesta hiljada knjiga, dakle pravo bogatstvo koje je zbog reke vremena, čija su nedra varljiva, nedostupno spoznavanju i razumevanju običnog smrtnika, poput mene. Vekovima taložena mudrost ravnice mi tako najčešće izmiče.

Sedimo jedno naspram drugog za stolom bez stolnjaka. Na tom stolu odvajkada ni hleba ni soli. Mesta ima samo za čašu ustajale vode. Vazduh u sobi je memljiv i vlažan. Nikada nisam razmišljao o provetravanju. Čovek se vremenom navikne na vazduh koji udiše u svom domu, ne razmišlja mnogo o ostalim osobama sa kojima ga deli.
„Znaš da volim mladu zimu“, rekoh joj izmedju dva dima jeftine cigarete, i pritom pomislih da je njena mržnja pozna. Ona ćuti. Kosa joj pada na uska drhtava ramena, dok bradom pritiska svoje grudi koje se nadimaju i spuštaju u nejednakim razmacima zbog ubrzanog disanja. Ne vidim joj lice, ali znam da se bori sa suzama. Iznad stola visi pregorela sijalica u boji. Oko nas neravni zidovi požuteli od dima, žedni svežeg belog kreča. Brodski pod škripi pod teškim koracima jučerašnjeg dana kada je pala odluka koja je pažljivo odmeravana, dugo u njoj sazrevala. A kada je najzad poslednja cigla uzidana u gradjevinu koja nas je razdvojila, ona je zapisala u oblake:
„Bila sam ti stomak, glava, ruka i noga. Sada se vraćam svome telu.“
Žena je knjiga koju devet puta čitaš, a ni deseti put je ne pročitaš. I onda čuješ kako neko kaže:
„Takav je život.“
Život je pišanje uz vetar koji te uvek oduva. Život je plivanje niz vodopad koji se stropoštava sa visine od hiljadu metara i negde na sredomedji ubrzava, a kad udari o kameno dno, glava se razbija ko boca ispuštena sa desetog sprata spavaonice u predgradju velegrada.
„Plačeš?“, ispade mi mrska reč iz usta, tek toliko da zaplašim tišinu koja me sve više obavija i čini me nespokojnim. Ona podigne glavu, ja se trgoh i u trenu potonuh u daljini njenog pogleda.
„Ne znam šta ću posle tebe“, rekoh joj ne uspevajući da odagnam strah. Ona slegne ramenima i jedva primetno klimne glavom, kao da hoće reći:
„Znam.“
Ali ništa ne reče.
„Nisam naučio da čitam oblake“, nastavih hrapavim glasom. „Prebrzo promiču nebom.“
„Treba ih osetiti.“, reče mi i opet spusti bradu na grudi.
„Osetiti?“
„Da, osetiti.“ prošapta, ne digavši glavu.
Potom je zaćutala. Minuti se otežu, od zida do zida. Bliska izvesnost zmiji se oko poslednjeg trenutka i polako mi steže vrat, orošava naborano čelo, ispija mi poslednju kap pljuvačke iz grla.
„Treba da se postane planina.“, nastavi tiho i polagano razvlačeći svaku reč.
Njen glas titra izmedju tavanice i drvenog poda.
„Da osetiš njen vrh odakle puca divan pogled na ravnicu, odakle se da videti plodna zemlja i mrtvo sivilo što ti daje šansu da biraš. Treba da osetiš planinski vrh koji probada nebo i čita ono što je zapisano u oblacima.“
Imao sam godine biranja za sobom. Jeza mi krenu od vrha glave, prostruji telom, napusti me na petama i protrese sve četiri noge drvene stolice.
„A šta je zapisano u oblacima?“, upitah.
Ćutala je. Imao sam godine biranja za sobom i izabrao sam. U petama osetih jezu koja me potom protrese i napusti kroz vlasi kose.
„Ako jednom dosegneš vrh, možda ćeš smoći toliko snage da pročitaš oblake…“
Večnost je ništavna u poredjenju sa zbiljom koja se sada valja preda mnom, noseći na ledjima riblju kost koja je taman po meri ljigavog tunela odakle treba da pokulja mnoštvo reči, koje bi, kad bi kojim slučajem napustile moja usta, izgubile svoje značenje, postale neartikulisani zvuci što se slivaju u očajnički vrisak.
U sobi zavlada polumrak, napolju poče duvati vetar: nosio je oblake s jednog na drugi kraj neba. Ona ustade. Na trenutak je nepomična, onda krene prema vratima i izadje iz sobe. Krenuh za njom i zastadoh u malenom dvorištu malene kuće. Tada mi svet pade na glavu. Svet je loptica kojom se igraju velika deca, tamo negde gore.
Stojim na kapiji koja gleda na vlažnu ulicu. Teskobni tesnac jutra. Vreme klizavo, osvetljenje mračno. Ona se udaljava laganim ali čvrstim koracima. Na kraju postaje izdužena linija, pa tačka i prazan list papira. Pogledam u nebo. Na tren su oblaci zastali, pomirljivo me pogledali i nastavili svoj put, sa jednog na drugi kraj neba.
Sutra stiže senilno jutro.
Stevo Valjić jednom u Subotici

Random Posts

• SMISLIO SAM
• PUNOM PAROM
• DNEVNO BDENJE
• HRANA