Hamzjakl

JUTARNJA GIMNASTIKA

(odlomak)

Ono što stvara nemir u meni, to je vinjak koji polagano isparava iz boce. Isparava, jer na boci ne primećujem ništa neobično. Zadržala je svoj prvobitni oblik. Sa etiketom koja se pamti. Ali nivo tekućine se smanjio, preselio se u moj stomak, pa u glavu. Opet sam pijan. Sutra će mi ponovo faliti dva-tri sata iz pamćenja. Svejedno. Sada ću se obući i otići kod Sofije. Baciću se medju njene noge, naglavačke skočiti u tu njenu veliku, amorfnu provaliju. Izmasiraću blede, drhtave obraze na njenom dupetu, izgnječiću njene mlekare od dvaju sisa na kojima je smežurana koža pouzdani znak da je u poodmaklim godinama, da ne kažem pri izmaku lepih i kratkotrajnih sredovečnih godina kada klimaks udara u vrh bradavica, stidne dlačice otpadaju od prenapregnutosti, kada su ljubavni sokovi gotovo presahli, a očajnički trzajevi da se uzme još malo, samo još malo, nalik su vrhu pecaroškog štapa čiji je vlasnik skoknuo do prvog žbuna da se izmokri. Sofija, moja jadna sofija! Šta bi ti bez mene? Šta bi radila da mene nema? Nikom ne bi bila potrebna. Ni zrikavi mačor te ne bi udostojio pogleda. Spala bi na tanku, poludogorelu sveću, na ispražnjenu plehanu dozu dezodoransa s mirisom uvenule ruže, na krastavac iz uvoza koji se plaća devizama. Spala bi na svoje kratke debele prste i morala bi odseći nokte lakirane kurvanjsko crvenom bojom. Da mene nema, Sofijo moja jedina, koga bi onda ganjala kuhinjskim nožem po stanu na jedanaestom spratu? Ljubavi moja, Sofijo svetla, da me kojim slučajem nema s kim bi ležala na golom podu i s ludačkim pogledom uprtim u plafon pripovedala o svojim prividjenjima? O Sofijo, pizdo jedna, kome ćeš pričati kada mene više ne bude bilo medju živima, kada budem riknuo, kada postanem prašina izmešana sa peskom koji ulazi u otvore na kaputima, upada u cipele i zimske čizme, grize oči i lepi se za dlačice u nozdrvama, zrnce peska s prilepkom prašine koje na volšeban način stiže medju tvoje noge i striže kožu sa butina i lomi preostale kovrdže na tvom bregu gde su vojske gubile bitke i krstaške ratove, na bregu gde su slonovi u stampedu lomili noge i ostavljali skupocene kljove, na bregu gde su dileri gubili bogatstva i pola života na kupljenim deonicama firme sa sjajnom fasadom a iznutra ruševinom. O Sofijo, kurvo neponovljiva, majka svih maloumnika i postmodernih ludaka, o zaštitnice ludnice, kraljice svih kurvi koje se daju za siću, o Sofijo, kurvo prokleta, ti koja, poput književnih kritičara, imaš sve u malom prstu, pitam se sneno, ucveljeno kao udovac ubijene udovice pauka – zašto nisi postala spisateljica, književnica, ženski pisac sa muškim poimanjem? Kako bi tek ti umela opisati dvonedeljne bebe koje osakaćene, bez ruku i nogu, povadjenih očiju mile po belom plafonu tvoje sobe ostavljajući za sobom krivudave linije sveže krvi, dok bi ti svršavala s pivskom bocom medju nogama. Sofijo, o ljubavi, o pizdo nad pizdama, zašto nisi postala vrtiperka, ženski književnik kome bih poklonio kucaću mašinu da ispisuje stranice s crnim florom u zapećku, stranice romana koje imaju boju one druge, nevidljive strane Meseca. Ti, kurvo voljena, jedino bi ti uspela smisliti zaplet besomučnog trčkaranja po medjunarodnom putu sa četiri trake koji preseca centar grada, trčkaranje po najvećoj gužvi, uveče u sedam pod punim osvetljenjem, a policije, kao u inat i kao i uvek nigde! Rasplet bi smislila veličanstven. Hapy and na kraju: svi automobili siti, i umobolnik čitav: lud skroz: stopostotni srećnik u ludaćkoj košulji. Koje bi sve književne nagrade pokupila! Sofijo, kurvo ljubljena, bio bih ponosan na tebe kao Strindberg na junaka u svojoj drami. Šta bi ti bez mene Sofijo, šta bi kad me ne bi bilo? Ali me ima! Žilavo sam živ i otporan na deset ludaka koji su poput tebe: razapeta si izmedju ludnice i smrti. Zar biti lud nije isto što i biti mrtav? Neću kod tebe Sofijo! Neću, jer si luda kao deset ludnica! Evo, mogu da zatvorim oči i da te vidim u tvojoj sobi bez nameštaja. Čini mi se da si tek na pola puta do totalnog ludila. Stan je skroman. Zidovi goli, ali sveže okrečeni. Ipak je najvažnije da se, premda negde visoko, ima krov nad glavom. Na jedanaestom spratu prozor bez zavese. Vide se svetla grada, no ti ne gledaš kroz prozor koji je odškrinut u vertikali. Ali čuješ muziku sa hotelske terase. Dole, na ulici sa četiri trake gde umobolnik vežba slalom, saobraćaj je gust kao testo koje mesi buregdžija na uglu. Pretpostavljam da je trg u centru prepun šetača. Oko velike žardinjere, na rubu popločanim brodskim podom, sede penzioneri i, još ne znajući da je njihova „životna naknada“ pojam iz nekih prošlih, boljih vremena, pasu svoje oči na mladim curama. Toplo je u mesecu julu; oko Zelene fontane nema mesta za sedenje, mesta nema ni na okolnim klupama. Možda je desetak minuta iza devet uveče. Bista Danila Kiša, i bronzana poprsja nekolicine poznatih sugradjana, naših pokojnih, dremuckaju u toploj večeri. Dva Atlasa, dva bradata Titana ispod balkona Gradske biblioteke smrknuto gledaju na vrevu. U Yu Festu, u pozorištu i ispred, nema slobodnog stola. Prekobrojne je novi upravnik bacio na lomaču i sada iza svakog stabla gori vatra; u ovoj prašnjavoj selendri se nešto dogadja: zbiva se po cenu gaženja malobrojnih relikvija koje po svetskim merilima cene i ljubomorno čuvaju, no… gde se to u tom istom svetu bilo šta deli besplatno?, možda u knjigama i, slutim, u TV dnevnicima. Izmedju korintskih stubova trešti muzika iz zvučnika. Negde podalje, u mraku, sa katedrale dopire zvuk zvona. Popovima, kao i uvek, kasni sat. Na tornju Gradske kuće, kao uvek, sat žuri, ili je opet stao. Ispred dragstora je gužva, iako se piće može kupiti od mraka do jutra, a posle su ionako sve prodavnice otvorene. Najpoznatija knjižara u gradu je zatvorena i priča je za sebe i za neke povlašćene koji su uzeli stvar u svoje ruke, ne da zavedu red – no da budu iznad reda, što se u selendrama podrazumeva. Knjižara radi do sedam, a posle ko naidje, neko poznat ili manje znan, u zavisnosti od afiniteta, a oni su širokog spektra. Uglavnom, u knjižari piva uvek ima, nadje se i nešto rakije, vinjak ili konjak, viski je za probrane. Možda neko od toga i ima koristi, neko baš i nema, a nije isključeno da ima takvih koji su nezainteresovani. I sasvim je na mestu da se vode razgovori; priča teče, najčešće bez sredine i kraja, a ipak tajanstvena, za neupućene zamršeno rekla-kazala; kuju se veliki planovi za sutra koje redovito kasni po dvadeset i četiri sata. Medjutim, ako ne sutra, onda prekosutra ide sve iz početka, za naivne – naravno . Deviza „samo da ne bude kraja“ teče kao potočić što izvire na drugom kraju sveta. Ako već ne može bolje, pa … da se ne kvari. Neću, gospodo, neću da vam kvarim svetle večeri sa tajanstvenim svećama.

Nešto podalje, desetak minuta laganog hoda, institucija u palati; ko zna ko je danas dežuran u Likovnom susretu? Kitnjasta zgrada u secesiji je najčešće u mraku, nema se para ni sluha za osvetljenje fasade kojom bi i Pešta, čak i jedna Wiena ponosile. Možda je tako u redu. Mrak je najbolje osvetljenje da se znamenitosti kupaju u svetlu dnevne i dvodnevne politike. Preko puta palate koja ne zaslužuje da je se spomene u kontekstu novčanih sredstava za „prepucavanje“ stoletne politike, u parku, ispred železničke stanice, a to je lična karta grada za one koji ovamo dolaze ili samo prolaze, sijalice od imaginarnih wati u dva kandelabra razdvajaju mrak od mraka. Tu je smešteno poprsje jednog besmrtnika koji se krije u tami. Na koliko li je glava „radio“ maestro Meštrović? Ne znam, nisam ih brojao. Ne verujem da je on sam tako nešto pokušao. Na stepenicama, koje vode ka stanici, ispružio se odbačeni prezervativ… iskorišćen! Kezi se, tamo, kao opomena bolestima što nas u budućnosti očekuju, ili se već nalaze medju nama, u vazduhu koji je suv i prašnjav. Uprkos tome, tamo gore kod tebe, povetarac ulazi u sobu praznu na sve četiri strane sveta. Upalila si isto toliko sveća. Ne znam zašto četiri? Za Boga, za djavola za muškarca i ženu? A gde su deca? Dala si im nešto para za bioskop i sladoled. I ne moraju da žure kući. Lucidno. Čak bi se moglo reći normalno, svakodnevno, obično, očekivano, priželjkivano, pažljivo isplanirano; za prve susede koji uglavnom gledaju svoja posla i film koji se daje na televiziji sasvim nevažno.

Stojiš na sredini sobe. Ogrnuta si providnim haljama. U stvari, ako se napregnem, kao da vidim da ti s ramena vise pocepane zavese koje više ne koristiš. Setim se, nehotice, noći kada si ih pocepala. Ne znam da li si imala histerični napad, ili napad histerije? Čini mi se da u tvom slučaju to nije isto, iako su razlike male, ali iznijansirane. Ovi tvoji napadi meni su već postali bezlični, beskrvni, dosadni kao hit dana na lokalnoj radio stanici koji svakog sata ponavlja istu pesmu. A možda ti se, onako, iz čista mira ćefnulo pa si priredila ludo-dramu za jednog gledaoca. Žalim Strindberga, a još više Dostojevskog što te nisu stigli upoznati. No, teši me saznanje da će te ipak sresti dok te pomoćnici djavla budu pretresali u predvorju pakla. Premda mi se čini da su ljudi kova Dostojevskog i Strindberga zaslužili raj, imaju moju podršku; razumem ljude: ni na onom svetu ne mogu bez likova kojima ti služiš kao prototip. Ovako, sada, ovog trenutka, mogu da te vidim u svojoj mašti i predstavim kao andjela što lebdi u sobi. Ali ti znaš da moja mašta može biti poput dvoseklog mača: oštrica na obe strane, čak je i sedefasta drška opasna. No, neću zamahivati. Neću da seckam sliku koja je pradetalj iz kojeg nastaje film.
Na tri zida leluja se tvoja debela senka. Kroz prozore najviših spratova susednih zgrada mirni stanari gledaju obrise teške sto kilograma. Zašto nisi spustila roletne? Znam, voliš besplatne predstave. Ako mi se ukaže prilika kandidovaću te za Oskara što ga dodeljuje Akademija probranih ludaka. Ulazim u tvoj stan. Pretsoblje, koje služi kao kuhinja, mračno je poput onog mesta gde bih s vremena na vreme rado da te vidim. Tiho se ušunjam u sobu i, oslonivši se ledjima o zid, sednem tik uz dovratak. U uglu, s moje desne strane, tvoj pribor za motanje cigareta: Rizla, papiri Montana i duvan Tabana u pakovanju od 40 grama. Blagi povetarac koji se stvorio pri zatvaranju vrata zanjiše plamičke na svećama. Na dva poprečna zida pijano igraju tvoje senke, premda nepomično stojiš raširenih nogu i ruku. Bosa si; neočešljani i neoprani pramenovi kose spuštaju se na tvoja ramena. Treća senka pada tačno preko mene i pritiska me za zid. Tvoje oči iskre kao prskalice u ruci deteta na Božićno veče. Onda zbaciš sa sebe halje koje lenjo padaju na tvoje ispucale pete. Pred mojim očima talasa devedeset i sedam kilograma mesa. Pred mojim očima pleše bezoblična masa, topi se i razliva po zelenom tepisonu, polako obavija moje noge i skida čarape; penje se po mojim butinama i raskopčava pantalone.
„Ne skidaj košulju“ čujem glas koji dolazi odnekud iz dubine ove amorfne mase što se porazlivala po mom telu. Svojim masnim usnama ljubi moj nos, čelo, obrve i trepavice; osećam na obrazu njen debeli slinavi jezik. I onda se upitah: Da li je ovo težak san prožet košmarom, ili delić stvarnosti koju ostavih tamo gde obitavaju smrtnici? Pošto nemam puno izbora odlučujem se za soluciju da možda ipak sanjam da ležim kod tebe na ćebetu prostrtom po podu; spavam. Spavam i sanjam da ležiš na meni a ja se gušim. Ugušio sam se, ugušila si me. Onda odlepršaš u kupatilo, ja lebdim za tobom. Vidim kako stojiš pred ogledalom, u rukama držiš olovku i papir. Brojiš bore na licu. Beležiš. Umnožile su se. Od juče ih ima više. Htedoh ti reći: „Zašto ne koristiš digitron, lakše je?“ Ali ja sam mrtav. Ugušio sam se pod tobom. Premda lebdim, oslonio sam se o bojler koji visi na labavim kukama iznad tuš kade. Uvek sam se plašio da će, dok se budem tuširao ili sapunjao lice, bojler pasti na moje noge i da ću posle nevešte hirurške intervencije zanavek ostati bogalj i da ćeš biti prinudjena da me neguješ, što bi ti rado prihvatila, jer bi tada po želji mogla da ležiš na meni. Pažljivo nalakćena – tvoja težina bi me pritiskala, ali ne toliko da me uguši, jer koga bi onda sutra, prekosutra i svih nadolazećih dana mogla ugušiti. Ovako, pak, lepo bi rasporedila za svaki dan malo stiskanja. Tako bih ostario pod tobom; verovatno bih ranije osedeo no inače, ali izlapeo i nejak da ti se oduprem predao bi se i, grčeći prste, grozničavo molio Boga da mi izdejstvuje audijenciju kod prvog sekretara djavola. Ležao bih pokriven čaršavom na ćebetu razastrtom na tvrdom podu u preuredjenoj vešernici na jedanaestom spratu zgrade na periferiji centra grada. Svaki drugi dan stavljala bi svenulo cveće u teglu sa užeglom vodom, koju bi metnula pored moje glave i zanosno mi pričala kako je lepo što starimo zajedno. Ali, srećom, već sam mrtav. Uz tvoju pomoć preminuh dovoljno mlad da bih žalio za malobrojnim uspomenama koje se pamte do smrti. Pošto ne bih da bojler baš sada padne i preplaši te usred brojanja brazdi, odmaknem se u stranu. Bacim još jedan pogled na tvoje mesnato telo. Ovakvog mrtvog tvoja debljina me više ne uzbudjuje. Onda napravim krug iznad tvoje glave i izlebdim iz kupatila, ulebdim u sobu i osvrnem se još jednom, potom izlebdim kroz odškrinuti prozor u prijatnu noć i blaženi povetarac me ponese u deo grada gde stanujem i spusti me na ivicu kreveta.
Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

Random Posts

• REPRIZA THE FRAJLE…
• ISTORIJAT ISTORIJE
• PARABOLA
• CIPELE