Hamzjakl

(POČIVAJTE U MIRU)

Ima jedna interesantna stvar koja se tiče mojih bivših školskih drugova: svi su odreda ženjeni ljudi. Imaju svoje porodice, žene, decu, dobro plaćena zaposlenja… Imaju svoje hobije. Neki od njih žive sa taštom ili su jednostavno – u nedostatku adekvatnog stambenog prostora – ostali i dalje živeti sa svojim roditeljima, naravno, sa vlastitom, novostvorenom porodicom. Poskidali su postere sa zidova svojih dečačkih soba, izbacili nepotrebne delove nameštaja, preneli na tavane svoje bogate kolekcije gramofonskih ploča, spakovali u velike kartonske kutije muzičke časopise i isečke iz novina o svojim nekadašnjim idolima… Na mesto svega toga postavili su dečji krevetić, koji je posle mesecima bio pun popišanog i pokakanog plača. Ti mali govnari im nisu dali ni oka sklopiti. Štaviše, ti moji bivši frendovi su, naprosto, bili prinudjeni poći u kupovinu: po cucle i pelene, najnoviju – najbolju i najzdraviju dečju hranu koju je prethodne večeri reklamirala televizija u svojoj uobičajenoj emisiji „Imaš lovu čoveče, kupuj muda za bubrege“.

Zatim su na red došle male noćne posudice, koje su kasnije često korišćene; pa gomila igračaka i slikovnica, i neke komplikovane tehničke igrarije za buduće Ajnštajne, Tesle i trans-kancelarijske dangube. I na kraju njihove „paterske“ odiseje, izdavali su silne novce na smešno male pantalonice, košuljice, majice, kapice, cipelice, čarapice…
Ošišali su svoje dugačke kosurine, obrijali brade… Farmerice im više nisu izgužvane i prljave, već ispeglane, a boja im je kao da su nove novcate. Uozbiljili su se, postali su pravi očevi, strogog i često namrgodjenog pogleda. Bez pogovora izvršavaju svoje svakodnevne bračne obaveze. Idu u duge šetnje sa svojim ženama i ponosno guraju kolica iz kojih se čuje dreka.

Neretko odlaze i na pijacu, sa pletenom korpom u ruci; spremni na cenkanje do poslednje parice za kilogram krompira da bi u slučaju uspešnog ishoda – posle podužeg cenkarenja, ubedjivanja i živog gestikuliranja – lica ozarena zadovoljstvom, ponosno napuštali isto tako zadovoljnog prodavca. Usput bi, pogledom dobrog znalca koji se razume u sve kvalitete voća i povrća, svežih jaja, sočnih pilećih bataka, mlečnih i ostalih poljoprivrednih proizvoda, zastajkivali pred prepunim tezgama i zapodenuli poduže priče, katkad i prave pravcate sage o samo njima dobro poznatom, ali svakako vrhunskom, naravno domaćem siru svojstvenom ukusu. Ali recepte za te čudesne ukuse – samo njima poznate – ljubomorno bi sačuvali za sebe i ostavljali pomalo razočaranog seljaka koji je, eto, mislio da u proizvodnji sireva za njega više nema nikakvih tajni.
Potom bi, neki od tih mojih bivših školskih frendića, pošli do druge tezge na kojoj bi možda uredno naslagane jedna na drugu, nalazile se jabuke rumene kao nebo pri zalasku sunca. U nadi da će prodati koji kilogram svojih proizvoda, vinogradari i voćari su slušali beskrajne priče o velebnim vinogradima i voćnjacima dedova mojih bivših školskih drugova. Gotovo da su osetili u svojim isušenim ustima jačinu – pre desetak i više godina ispečenih rakija, prvi put u svojoj karijeri vinogradarskoj a doznali su nešto i o vrstama drva od kojih se prave bačve za vina.

Nedeljom poslepodne, a i ostalim danima kada ugrabe nešto slobodnog vremena, provode svaki trenutak tog vremena na obali obližnjeg jezera. Sedeći na tronošcu, sa slamnatim šeširom na glavi, i sa izrazom napetog iščekivanja na svojim facama, bulje u vrh štapa. Kao strastveni pecaroši, kadikad i ponesu svojim kućama neku siću, možda nešto malo veću ribicu, tek da zasmrdi riba na njihovim stolovima za večerom.
Sve gledaju kroz dinar, a nekada su ismejavali sva poskupljenja. Nisu gostoprimljivi. Ako vrneš katkad k njima, ni kafom da te ponude, a pivo je imaginaran pojam za njih. Atmosfera je nekako napeta, sve se vrpolje, premeštaju se kao da ih svrbi dupe – ni sedeti ne mogu na miru. U vazduhu lebdi neko iščekivanje, kao da žele što pre da te se otarase. A ti im postavljaš već toliko puta prežvakana pitanja:
„Kako si?… ovaj… ste!? Težak život… Digli ste kredu… ma nemoj! Stvarno? Keve ti… A šta ste to sve pokupovali…“, pitaš više nego naivno, kao da još nisi primetio izglancani nameštaj, a tek golemi ormar koji (na njihovu veliku žalost) još i sada zvrlji poluprazan. Ali ništa zato, počeo si, pa onda i nastavi!
„Mame mi, ovo ste dobro izveli. Još samo gajbu da izgradite i biće k’o bog! A to što ti žena ne šljaka, nemaj brige… sve će jednom da se sredi, videćeš! Nego, kako deca? Joooj, što je mali sladak…
Elem, tu već vidiš ponos u njihovim očima, jer, naravno, na kraju krajeva oni su ti momci koji su napravili te klinke i klince, a to ne može baš svako… Ako se možda nelagodno osećaš zbog te njihove gordosti, da nekako skriješ svoju zbunjenu kukavnost što i ti sam nisi u stanju izfabrikovati nešto slično, iznenada promeniš temu i tobože sa oduševljenjem se prisećaš davnih vremena.
„Ej! Je l’ se sećaš ovog ili onog? Bilo je strašno… A tek mi! Opasno društvo…“

I tako, ti im žvališ, pričaš, dosadjuješ, već im skoro ideš na nokte. Posle pola sata ustaješ i izvinjavajući se što si im smetao, sav srećan odlaziš da ih više nikada u svom poganom životu ne sretneš, a kamoli da ih posećuješ.
Dakle, sav srećan odlaziš, a oni te maltene guraju ka izlazu govoreći usput:
„Dodji nam opet. Navrati češće! Bićeš nam drag gost. I… pozdravi svoje stare…
Šta bih još da dodam na račun mojih bivših „drugarčina“. Skoro ništa, to jest, bezmalo svašta… reči su reči…
Zbogom i hvala vam, negdašnji školski drugovi moji… Počivajte u miru. Možda ću jednom, u dalekoj budućnosti posetiti vaše grobove, a ispod epitafa položiti buket vama neznanog cveća u zardjalu limenku u kojoj se nekada davno nalazila neka vrsta ukusne hrane za pse lutalice.
Stevo Valjić 1984 u Subotici Proleće

Random Posts

• DESET PREMA JEDAN
• DODO I RAČUNANJE
• DOBRI SUSEDI
• MOJ DRUG NEVENKO