Hamzjakl

Nešto razmišljam, zapravo poslednjih dana razmišljam, pokušavam razmišljati o mojim razmišljanjima, a ko misli da razmišlja taj sigurno ne misli da ne razmišlja, u stvari siguran sam da se za osobu koja razmišlja ne može sa sigurnošću reći da misli zlo ili ne misli zlo; misliti o razmišljanju nema nikakve veze da li neko tamo peva ili ne peva. Dakle, razmišljati uopšte ne znači imati glas za pevaljku, a razmišljati u pogrešnom pravcu takodje ne znači nemati glas za dobru pesmu. Ovoliko kao uvod.
Razmišljam nešto kao šta bi bilo da smo NIS prodali recimo Amerima? Moj blog, moja psovka! Verujem da bi smo im sada jebali sve najdraže na svetu što nam stalno dižu cenu benzina; možda bih se mogao kladiti da bi smo na ulicama nosili transparente sa natpisima „Jenki Go Hom“! A tek da su nam naftašku industriju kupili Nizozemljani, naravno u zemlji Srbiji oni imaju svoje ime – Holandjani, je li, i ni u kom slučaju ne smemo za njih smisliti drugo ime jer kao kobajagi to ne bi bilo Srpski već kao Hrvatsko ili neki drugi izgovori koji pet para ne vrede. Dakle, da smo naftarinu prodali Niskozemcima, jebali bi im Haški sud i sve sudove u predgradjima; ja bih radije da ih pobedimo u fudbalu i to ubedljivim rezultatom. Satisfakcija, je li, lepa Srpska reč kad bi smo se zajebavali! Meni je samo jedan od naslova pesama Stounsa, onog kotrljajućeg.

Evo, razmišljam već pola sata, dva puta petnaest minuta, a o izdajicama što bi prodali Industriju Bencina ovima il’ onima još ne rekoh ni jednu pohvalnu ili kvarnu reč. A i zašto bih kada takih (i ovakih i onakih) ima da ih izbrojat ne mogu jer tako nešto ne znam jer mi nauka o brojkama i brojevima ne ide od ruku, nogu i tintare, glave koju nosim na ramenima, a verovatno ima takvih koji bi rado da ga skinu, no u mojoj Vojnoj knjižici stoji ono što nije slučaj sa mojim burazerom, rodjenim; nego još da dodam da smo bili u istom mestu, spavali jedan pored drugog, gde?, to je moja briga a ne tudja.
Još malo pa će zima, ako neko ne veruje videće za dva-tri meseca plus trideset dana. Ne znam da li je dobro što grejem na drva ali toplo mi je; ako vas budu okerapili za gas, a hoće, a i benzin do tada ima sedam puta da poskupi, mogli bi da okrivimo neke male zelene, vanzemaljce, one sa drugih planeta što nam doleću u tanjirima i svemirskim cigarama… A onog velikog medveda koji spava da ne budimo, ionako je u nekim domaćim glavama sačuvao južnu pokrajinu (tu ili tamo svejedno). A možbit da veliki meda i ne spava no spavamo mi i sanjamo neke snove o kojima drugi ne razmišljaju. A oni drugi su Oni stvarno VELIKI! Jedan od njih je veliki meda a onog drugog nazovite kako god hoćete. Što se mene tiče ne pomaže nam niti jedan od njih dva Velika… Oni ne razmišljaju o našim snovima.

Stevo Valjić baš na današnji dan u Subotici na severu države

U vreme dok sam obilazio pola Evrope, stvarno sam pušio najbolje cigarete što danas više i nije za neku pohvalu jer kažu da pušenje ubija, iako sam ja još medju onima koji upražnjavaju sve blagodeti života premda sam bio pušač preko 35 godina. U poslednjih deset pušio sam žestoko, a da li sam i za koliko godina uskratio sebi zadovoljstvo življenja u ovom pomalo zahebnutom svetu – ne znam i sumnjam da to iko može znati. Kad riknem možda će nekolicina reći umro od cigara ili od prekomernog opijanja, što će biti daleko od ikakve istine jer se nikada nisam opijao (hebiga, pisac se nikad ne rukovodi stopostotnom istinom već dosta toga smišlja usput, što ne znači i da laže). Rakiju pijem isključivo za vreme verskih praznika ili kada sam u poseti rodjacima ili prijateljima i u nedostatku drugih pića nude me domaćom rakijom. Medju tim tzv rakijama za šta se kunu da je domaća često se nadje i ona „drotovača“; da zahebnu ukus loše rakije u bocu metnu zardjalu žicu, kada naidje neki poznanik na brzaka vade žicu i sipaju u polučiste čašice. Moj burazer i ja vake rakije zovemo DROTOVAČA (na Madjarskom Drót – Žica). S vremena na vreme, zbog preko potrebnog raspoloženja, uzimam vinjak, onaj Rubin-ov. Raspoloženje je potrebno zbog hebnute teme o kojoj imam nameru da pišem: desetak stranica na računaru boca vinjaka od litre; ima kad su dve boce, one od po pó litara vinjaka. Priznajem da mi se dešavalo da hebnem samoga sebe i vinjak izmešam sa pivom… Nije katastrofa ali nije ni za preporučit osim verovatno idiotima sa retkim tekućinama u mozgu. No, ako neko voli neka izvoli.

Pivo je moje omiljeno piće. Ono što kod piva mrzim je baš ono malo pakovanje, 0,33! Čini mi se da mi je poznato radi čega su smislili ovo malo pakovanje – zbog lakšeg prevoza i onih malih liftova u hotelskim kuhinjama. Ovi moji Subotički kafići nisu ‘otelski restorani, krčme il’ kafane, bircuzi i bilo kakve rupe pored magistralnog puta. Sednem i tražim pivo. Jelen?, pita me konobarče od dvajest god’na. Jeste!, kažem ja njemu a on mi donese bočicu piva. Na šta ti ja ličim?, pitam ja njega a on sleže ramenima i kaže da imaju samo ovo pivče. A ja mu kažem da kaže imaocu mesta gde sedim da menja ime lokala u Kepec ili Niski Ljudi. Koliko toliko još imam razumevanja za onaj restoran-baštu na BG aerodromu, gde Jelen 0,33 naplaćuju 110 dinara, a ja žedan i popijem četiri bočice što je neznatno više od dve „prave“ boce piva; jeftinoća bre da pozelenim (izvini, cipelice). U najpoznatijem kafiću u Subotici (mesta za nekoliko stotina gostiju) nemere vel’koga piva, kažu da je to u trendu. Hebote trend, u osrednjoj pivnici u Minhenu, možeš naručiti boce piva u svim veličinama, kriglama i buradima, bre! O vrstama piva ne vredi ni govoriti, podrazumeva se brojnost da u nesvest padneš. Ampak bre, istini pripada i podatak da se ja već i ne sećam kada sam bija u Minhen, taki da možbit i tamo prifatili modu što manje pakovanje pive tim veća mogućnost da se hebne gost. Ovako pri kraju škrabotiranja priznajem da volem i onaj Wiski u krčagu il’ čaši svejedno, medjutim kod nas lažnjaka kol’ko ‘oćeš a oni stranski koštaju ko onog kajgana na užarenoj steni.
Dakle, bilo koji od mojih prijatelja da ovo pročita, hebnuo bi me što sam o njima (njemu) pisao, no treba da se zna da sam trećinu izmislio, drugu trećinu smislio, a u trećoj ima i malčice istine. Na kraju krajeva dosta toga zavisi od trenutačnog raspoloženja, ovakvog il’ onakvog…

Stevo Valjić malopre u Subotici

U poslednje vreme, malo češće i ranije no što sam očekivao, kod mene proradi krečana; u njenim proizvodnim halama radi se punom parom na stvaranju belih fleka! I onda mi se dešava da noću ležim u krevetu i „pišem“ tekst za svoj blog. Pre no što zaspim stavim tačku i potpis, potom sledi veliko ‘rkanje. Izmedju stanova zidovi tanki i ne znam kako ovi iznad mene spavaju, al’ ima noći kada puštaju zajebano glasnu muziku – narodnjak petoparac! I desi mi se katkad da izadjem na terasu i praznom „krmačom od dve litre piva“ gadjam njihov prozor. Kad mi ponestane braon plastike otvaram novu krmaču i u jedan po ponoći pijuckam pivo.

Dakle, „napišem“ tekst, stavim tačku i potpis i… Probudim se u ranim jutarnjim satima a ono teksta nigde, zdipila ga krečana i u zamenu mi dala belu fleku. Fijoka mi puna ovih fleka; na dnu se još naziru one u boji, bolje rečeno raznobojne, kao duga posle kiše nad zagadjenim vodama Palićkog jezera. Al’ više imam onih što su kao boja za plafon i zidove. Nije baš da me ova pojava zabrinjava, no zna da me iznervira premda smatram da nešto pripada i duši: meni bela mrlja, njojzi malo specifične hrane za opstanak. Dogadja mi se da pristavim ručak… zapravo mnogo češće podgrejavam osatatak od jušerašnje klope i onda me iz trenutaka odsutnosti prenu gusti crni dim koji kulja iz kuhinje. Hebiga, bacih na smetište nekolike šerpe i lonce a na buvljaku se smeškaju dok kupujem nove, ne toliko skupe posude za kuvanje; i unapred im znam sudbinu, trajaće poput narodnjaka petoparca – novo lonče dok ne zagori do nepopravljivosti, a petoparče ko narodnjak za jednu noć.
Ovi, iznad mene, sinoć me ponovo uzhebali: zasvirali narodnjaka pre no što je zora pukla! I meni puko film i krenuo u potragu za praznim bocama od plastike. No, po svemu sudeći usput me ufati bela fleka… Od tada pa naovamo sedim na ivici kreveta i pijuckam pivo iz one krmače od dve litre.

Stevo Valjić tokom ovog jutra sunčanog u Subotici

Da. Dogadja se. Meni, tebi, njemu, svima. Evo, meni neko napravio premetačinu. Ne mogu ništa da pronadjem, počev od prekidača za svetlo do svojih jeftinih papuča od plemenite plastike. Ne mogu da ufatim levu lopaticu na ledjima. Mrzi me oprati kosu koju tri meseca ne perem. Nokte na nožnim prstima nisam „gricko“ godinu dana unazad, da budem precizan. A da znam da mi danas ništa od ruku ne ide je činjenica da mi se ne pije pivo; ne da je sumnjivo već bi ja sebe samog hapsio, no sva sreća da još verujem u sebe i sada sumnjam u gadnu zaveru i istovremeno očekujem pomoć od onog malobrojnog sveta što zdušno navija za moju malu veličinu i pljuje na one preko koji su, jelte, protivu mene. Dušmani jedni u množini, rado bih uzvikivao ko što jajare znaju u punoj tajnosti uzvikivati, jer diskrecijum im zagarantovan i pečatiran od nezvaničnika na najvišem nivou, a to se pod ovim nebom neodredjene boje ceni ko da je data reč od lažnoga zlata proneverenog na neregistrovanoj berzi sa niskim tezgama iza kojih stoje ljudi visoke visine od dva metra i niže.

I onda do mene dopre vest tužna… Umrela slikarka Olja, i premda nisam bio pametan spram slika njenih, ne bejah ni polulud onom što se nalazilo medj nebom i zemljom što je niko ne vide za života njena. I sad ostadoh bez teksta, jer ovo i nije baš moj dan. Nakon svega, teško da ja o njoj nešto smisleno bih mogao reći. Neka počiva u slavi…
Stevo Valjić oko deset uveče u Subotici

Jbg. šta da se radi kada jednostavno moram; postala mi je navika a ja rob navike. Rekoh već da na onaj drugi blog moram svaki drugi dan da postavim tekst, na ovaj ne moram, ali čim ti pisanje postane navika kao meni i drugima koji žvrljaju – u ovom slučaju na monitoru – a ja žvrljačim već dovoljno dugo da me pisanje zarobilo, tako da ću verovatno riknuti s olovkom u jednoj i s pivskom bocom u drugoj ruci, što je, čini mi se, za dva kilograma bolje no u jednoj držati višecevni bacač (mina naravno) a u drugoj miroljubivog goluba sive boje.

Ako ima nečega (nešto) što mrzim onda su to sigurno nepoznate reči u jednom tekstu, i ako dobro razmislim i u drugom ili bilo kojem tekstu. U jebenom članku na jednoj šlajfni imaš pet stotina pedeset i osam stranih reči. Anksioznost! Jebo te otrov i zagadjenje jezika domaćeg! Ja završio dva razreda osnovne, prvi sam ponavljao, a u drugom pičnuo na popravni iz dvajspet predmeta, a i ovo je bilo na stranom jeziku, Srpski sam naučio otkad znam za sebe i nikoga se ne tiče koje još jezike govorim ili baratam š’njima, no kada pročitam nešto na Srpskom (ћирилицом ili latinicom свеједно ми је) a tekst je prepun ne tudjicama već jebenim izmišljenim stranim rečima… e ljut sam! Ako se ovako i na ovaj način pokazuje (dokazuje?) učenost i načitanost ili kako li se ono kaže SUPERIORNOST nadmoć šta li – onda tražim, zahtevam od oviju moćnih govornika da i psovke budu na „odomaćenom“ stranom jeziku, jer JEBIGA i MA U PIZDU MATERINU nisu interesantne psovke. Ono što još više mrzim su političari, naročito oni priučeni, seljačine koji sa poštenim seljakom, onim što proizvodi hranu za naše trpeze stolove i hladnjake (frižidere), da hladnjake, smrznjake, ledare i tako dalje… nemaju ama baš nikakve veze, bre. Političare koji su „uveli“ u naše rečnike veoma zajebane strane reči misleći pri tom da čemo ih rad toga više ceniti a možda ih i zavoleti… nikako i ni u kojem i kakvom slučaju ne volim i skrajnuo sam ih u zapećak svoje duše (i nemoj sad da mi neko kaže da ih je uspeo izbaciti iz sebe kada nam oni kroje sve i svašta!). Turcizam veze nema s ovim, jer ako neku reč koristimo desetinama, stotinama godina onda je to naša reč, narod hteo dobio je, tačka. Nadalje ne volim političke partije, još manje volim one osobe što na svojim ličnim blogovima veličaju ili kude partije i kažu ovako il’ onako se zovu, takvo bre ime imaju. Nemoj ih imenovati, kaži ovi što vladaju, a ima ih više, i dodaš nisam na njih mislio već na one druge; ili kažeš ovi što nisu na vlasti i ponovo upotrebiš čarobnu rečenicu nisam na vas mislio nego na one. Zašto ovako? Ne pljuj u bunar, trebaćeš se napiti vode. Je li, bre. Barem nemoj javno, ostavi za sobom putić za odstupanje.
Naravno da i ja koristim strane reči i izraze, ali ako mogu da ih izbegnem – ću da ih ‘zbegnem! Što se tzv patriota tiče, odomaćenih ljubitelja domovine što imaju svoje male il’ poveće poslove (biznis jelte) a ono svojim preduzećima dali zvučna imena na stranskome jeziku kao npr „Medžik & Co“, smatram da veze nemaju sa plemenitim domorocima koji su dočekali belog čoveka. Medjutim, ovi poslovni ljudi imaju neke svoje navike i poplavela prsa. Jebiga, navika je navika.
Stevo Valjić danas u jutarnjim satima Subotica

Imam milijardu pitanja, odgovore znam samo milion. Muče me neke nedoumice ali nemam vremena da o njima razmišljam. Uzimam deset dana godišnjeg, ionako ja plaćam samoga sebe.
Stevo Valjić na današnji dan Subotica

Subota. Dva sata popodne. Vreme kada se izležavamo, varimo obilan ručak, kao da je nedelja a od sutra se radi, treba iskoristiti ostatak dana; ali prvo izležavanje. Onda uključiš TV. Pre početka domaćeg filma ugodan ženski glas saopštava da gledanje ovog programa nije preporučljivo za mladje od osamnaest godina. Ma jebote idiot koji je smislio ne ovaj tekst već značenje ovog teksta. Sreća što ti je šćera napunila zimus dve banke, inače bi morao da se izdereš na nju: „Marš bre u krevet!“ Naravno, nisi taka jedna životinja da sa rodjenim detetom saobraćaš na relaciji psovke kočijaške i strogoća ko u samostanu. Na onom drugom blogu sam se dotakao ove teme, onako ovlaš bez sočnog covanja, jebiga nije zgodno, a i pojaviće se tek sutra u ranim jutarnjim satima, a ovaj post koji sada pišem pojaviće se čim ga dovršim. S jutra, kada se probudim razmišljaću o inim stvarima.

Isti ovaj film prikazivan je na jednoj drugoj televiziji koja se hvali da poseduje nacionalnu frekvenciju, ali oni ne preporučuju film za mladje od šesnaest leta. Jebiga, ovi su izgleda pametniji od onih, ili blaži u procenjivanju zajebanog u filmu. A kod nas bez obzira na vreme – jutro, dan, veče ili noć – pizdarija na televizijama kol’ko ‘oćeš. Prvo, skupštinski prenos gde sede i priučeni magistri i oni sa dve osnovne i dva popravna. Onima ispod trideset trebalo bi zabraniti i samu pomisao na gledanje. Gole sise preko dana niko ne broji; jebiga ovo je Balkan i sad činjenica što se u trafikama svašta prodaje nije za osudu već više za usputni osmeh. Ako se vratim televiziji onda ne mogu zaobići naše severne susede. Njihov RRA kažnjava TV stanice koje se ne pridržavaju pisanog i nepisanog pravila: Golotinja i jebačina posle 21 sat. Ako li iko prekrši pravilo sledi kazna. Od devet uveče pa do deset, dakle sat vremena, šezdeset minuta, dva puta pola sata, na crnoj poledjini belim slovima piše: „Zbog toga i toga, tog i tog dana (majku vam onu – ovo sam ja dodao) od toliko i toliko sati zabranjeno vam je emitovanje bilo kakvog programa!“ Jaka stvar, je li, sat vremena skoro crni ekran, ali nemere reklame, bog te jebo! Nema zarade, nema para, nema profita! Jebe se ovim našim kaubojskim televizijama, ionako mi nije jasno iz čega žive. Pet nacionalnih frekvencija i svi u jednom gradu. Jebala te zemlja gde je sve u jednom gradu; još samo Guča i Exit da se presele i Niške filmske svečanosti – valjda se tako zove – šta će bre vama tamo na jugu bioskop, gledajte teve sa zabranom ispod osamnaest godina. Ako ste sada ljuti na mene imate pravo, ali Niš bre, po meni drugi grad u Srbiji nema nacionalnu frekvenciju(?), istina, ne verujem da bi ste davali filmove za decu ispod sedam godina, no verujem da bi ste pre puštanja nekog sočnog pornića upozorili one iznad osamdeset da se gledanje ovog filma ne preporučuje za gledaoce povrh osam banki. Ovi klinci od petnaest do trinaest godina ionako već prerasli hardcor crtaće verovatno su željni gledanja recimo Bitke na Neretvi.
Stevo Valjić danas u Subotici

JUTARNJA GIMNASTIKA

(severni krajičak odlomka)

E bogami, neće moći tako kako Tako misli! Ne dozvoljavam da jedan književni kritičar pljuje po mojim mukama.
„Mislim da si pun predrasuda o meni“ reče Tako.
Moram da smislim neko redovno ime za njega.
„Svi ste vi isti“ rekoh ne gledajući u njega. „Svi vi, književni kritičari, pljujete po pisanijama vaših savremenika. Rečnik vam je prepun stranih, nerazumljivih reči i izraza.“
„Ako se ne varam, do sada nisam izgovorio ni jednu stranu reč.“
Zatvaram prozor i uključim kalorifer. Isprva zuji. Nakon minut-dva, čim se metalni okvir zagrejao, zujanje prestaje. Čuje se tihi šum motora. Na licu osećam topli vazduh.
„Čudim se kako nisi. Možda se pretvaraš, ili želiš da me prevariš, loviš trenutak kada će moja pažnja popustiti. Svi ste vi prefrigani. Rukovodite se čistom teorijom, a praksa je ono što se dogadja ovde, u ovoj sobi. Sve što je izvan ove prostorije, sve što se zbiva napolju na periferiji je dogadjanja, čak bi se usudio reći da se to vani i ne dogadja, ne živi, ne diše, ne pulsira, nema ga nigde, moglo bi se reći da i nije mrtvilo; rekao bih – izvan ove sobe potop.“
Gledam u njega. Uozbiljio se. Njegove usne su postale jedva vidljiva tanka linija. Bilo bi dobro da znam o čemu sada misli, o čemu razmišlja. Voleo bih da znam o čemu misli, no nikako nisam za to da izmaštam njegove misli. Ako bih sada trebao izmisliti njegove misli siguran sam da ne bi bile lepe, plemenite i korisne. Izmislio bih prljave misli za njega. Nedokazana vrtipera nemaju lepe misli. Oni mogu sjebati jednog pesnika ili pisca malim prstom koji je nabijen teorijom. Oni u svojim kratkim kritikama dokazuju da u noktu bilo kojeg nožnog prsta imaju više no što jedan pesnik ima u svom pratalentu. I kako sad, molim lepo, molim i prosim najlepšom lepotom, jedan kritičar može da ima maštu? Nikako! Mašta ne pada s neba. Mašta se ne stiče ili krade, niti se kupuje. Naravno da oni znaju da se mašta radja zajedno sa čovekom. Šta je to što možeš razvijati ako si rodjen bez mašte? Mišiće? Snagu koja premešta hrpu kamenja sa ovog na ono mesto, ili prosto diže tegove u teretani i leva mu je ruka razbacanija od desne jer se nije pridržavao pisanih i nepisanih pravila naduvavanja bicepsa i tricepsa i na koncu liči na kvadrocepsa; neki to nazivaju teatrologijom podizanja tegova u vis i nadole.

„Zašto ovoliko nepoverenja prema meni“ reče Tako, i ponovo me pogleda kao da gleda pored mene, a ja opet kao da osećam njegov pogled na temenu.
„Da li sam rekao nešto loše o tebi ili literaturi koju pišeš?
„Nisi! Još nisi, ali…“
„Nema nikakvog ali! Prizemlji svoju maštu. Stvaraš iskrivljenu sliku o meni, o nama.“
Priprema mi zamku, znam to, osećam. Navlači tanak beli led na književne kritičare i čeka da stanem na tu nevidljivu skramu i da napokon propadnem u prljavštinu tzv kritičke reči.
„Krivu sliku o sebi projektujete vi, kritičari. Smatrate da ste sveznalice a, u stvari, niste u stanju da sklepate najobičniji stih o poljskom cvetu. Ako bi se čitaoci rukovodili vašim sranjem, svekolike knjige ovoga sveta gorele bi na vašoj lomači. Bio bi to vaš mali Rajh u carstvu Rušitelja. Vi ste poput požara koji je progutao Aleksandrijsku biblioteku, a plameni jezici vaši i dan danas ližu zidine pisane reči. Znate gde je pisac pogrešio, a sami ste kao šaka pustinjskog peska. I nema vetra koji bi vas oduvao. A i kako bi vetar mogao oduvati suštu suvoparnost?“
Tako ćuti. Deluje mi kao da ga ova tema ne interesuje. Gleda u slike na zidu. Možda preko tih slika želi prodreti u mene, ili izvući ishitreni zaključak o mom ukusu. A možda je samo stavio na lice obrazinu znalca slikarskih veština i sada glumi preda mnom osobu čija su interesovanja šira od lastiša u ženskim gaćicama.
„Slušaj“ rekoh šireći ruke. „Prihvatio sam tvoj savet za novi red, novi pasus. Ali tvoje ime mi i nadalje predstavlja problem. Ime, Tako, prepreka je koju s teškoćom preskačem. Pošto znaš da u trenu nestaneš, takodje i da se pojaviš kao madjioničar sa onim štapićem u desnoj ruci, nazvaću te Nestašević. To ti je prezime, tvoje ime me ne interesuje, samo prezime. I onda mogu reći, Nestašević je rekao to i to, Nestašević je učinio nagli pokret u stranu, valjda nesvesno, kao pokret refleksije na moj odabir reči u opisivanju njegovog fizičkog izgleda. Daću opis koji samo delimično odgovara tvom izgledu. Recimo: Nestašević ima okruglo dečačko lice. Njegov nos je prćast a obrazi posuti pegicama boje crvenila na licu devojčice koja se srami dok gleda u dečka koji hoda drugom stranom ulice; mogu dalje reći da Nestašević u ustima ima sitne, ali zdrave zube i da dodam da nisam preterano ljubomoran kada zagrize crvljivu jabuku. Ako prihvatiš ime Nestašević, prezime Nestašević, onda ću moći da te opišem kao sitnog čovečuljka, malo pogrbljenog. Na krivim nogama hodaš pognute glave, kao da tražiš kovanu sitninu što ih, s povratka iz kupovine, gube domaćice natovarene kesama krompira i cegerima s pivom za muževe koji se izležavaju u subotnjim prepodnevima pred ugašenim televizorima sanjajući razvedene žene što im masiraju kobajagi umorna ledja. Ako se slažeš da te zovem Nestašević, dodaću ti neke nesvakidašnje crtice koje će te odvajati od ostalih ljudi. Bićeš veoma neugledan lik, no nenametljiv i neprimetljiv. Ma i da stojiš nasred najvećeg trga u gradu, bićeš jednostavno nevidljiv za ljude koji će prolaziti mimo tebe. Niko te neće primećivati, jer se ti oblačiš skromno, na sebi imaš svakodnevnu, običnu odeću: sivozelenu vetrovku iz koje viri proćelava glava nalik na izduvanu plastičnu loptu; ispod peševa vetrovke klecaju noge u iznošenim farmericama, boja tvojih cipela je teško odredljiva: popucalu kožu pokriva prašina sa prigradskih ulica. Na trgu stoji osoba koja uživa ugled u svojim očima, a neugled u književnim krugovima, iako bi ti radije da si strah i trepet koji te krugove nabija na oštricu svoje olovke. Šta kažeš? Lepo ime – Nestašević! Prezime Nestašević!“
Nestašević se smeška. Čini mi se da je isuviše siguran u sebe. Smeška se ne gledajući u mene. Pa dobro, pomislim. Šta, u stvari, zapravo, naime itd. itd. želi od mene ovaj čovek?
„Čini mi se da gubiš dah, samopouzdanje“ reče Nestašević.
Odnikuda se iznova stvori muštikla sa cigaretom koja se dimi. Pravi dramatičnu pauzu. Stavlja muštiklu medju zube i premešta je iz jednog u drugi ugao ustiju. Pućka. Kao da ima lulu u ustima. Onda nastavlja.
„Zar tebi romani sa dugačkim, dosadnim a monotonim dijalozima nisu neinteresantni?“
Tu sam te čekao, pomislim. Najzad! Najzad otvara svoje karte. Lukavi prelaz sa običnih na neobične stvari. Želi da me prevede preko reke u gumenim čizmama bez sara. Hoće da kažem neku glupost, onako neoprezno, da se izletim ko što izleće tanjir kroz otvoren prozor kuhinje gde stoji besna supruga koja se isprva na pijanog muža baca drvljem i kamenjem i ubrzo hita ka ormanu za posudje; lete lonci i šerpe, tanjiri s ostacima jučerašnje sasušene hrane, oma će hitnuti debelu dasku za lupanje skupog govedjeg mesa…
“Neoprezan si“ reče Nestašević. „Gubiš nit u bujici reči. Znam da u sebi misliš da sve to možeš precrtati, izbrisati. Znam da veruješ u svoj talenat. Ali, nadarenost je samo zrnce peska na dnu akvarijuma sa zlatnim ribicama. Zar nisi dovoljno naučio iz grešaka tvojih kolega po peru, iako ih ne priznaješ, jer znaš da im nisi ravan. Njihova linija je daleko ispod tvoje linije.“
Ovo već smatram žestokom provokacijom. Očekuje da ću otvoreno reći da su moji poznanici napisali romane koje smatram sranjem. Očekuje da ocrnim ove ljude koje širi krug čitalaca ne poznaje jer deluju u lokalu i kad je već tako moje pljuvanje po njima neće izlaziti izvan ćitalačkog okvira ovog grada. Ima da jezik držim za zubima. Ima da držim jezik za ovaj jedan jedini zub koji mi je preostao i koji se klima poput eksera u zidu od nabijanice. Neću reći ništa o tim romanima, premda smatram te škrabotine kakavim gomilicama što su ih istisnule dvonedeljne bebe u pelene za jednokratnu upotrebu. Znam da Nestašević očekuje od mene da kažem za „Neizdržljive sise koje se drže“ da su sranje. I jesu sranje, iako se ne radi o romanu nego o poeziji. Ne nameravam išta reći na tu knjižicu koja je pisana s pretenzijama da bude poezija. Ako kažem da je to poezija visiću na prvoj grani prvog drveta u gustoj šumi skribomana. A Nestašević to jedva čeka. Čeka da ocrnim literaturu u kojoj je pijančenje sám sebi svrha. Gde je pijančenje modus vivendi pomoću kojeg se u nedostatku slova od kojih se stvaraju reči i rečenice ispunjava stranica beskrajno belog papira. Ne! Nikako, Nestaševiću! To je tvoj posao. Tvoj je posao, Nestaševiću, samo tvoj posao da kažeš da „Zamak“ nije tema za publicistu, dvorac nije novinarska tema što u nedostatku, u oseci ramaneskne ponude kidiše na nagradu koja je danas izgubila i prestiž i ugled. Na tebi je, Nestaševiću da kažeš da je beletristika u prvom redu lepa reč; da je koren reči „bella“ u lepoti, a ne u htenju da se nešto pošto poto uradi, bez obzira na krajnji rezultat, ili rezultate. Zašto bih ja trebao sve ovo da uradim umesto tebe? Ti si kritičar, književni kritičar. Nije moje da analiziram stranice u tim knjigama i da se pozivam na Frojda i ostale besmrtnike. Zašto bih ja citirao Bergsonovu napomenu o „formi koja hoće da nadmaši sadržaj“ kada je to tvoj, i samo tvoj posao. Posao koji ti stavlja lebac u usta. Dovoljno je da u svojoj kritici spomeneš Frojda, Kanta i Tvrdokurova; zaradio si platu! Frojd je rekao to, Kant je pre Frojda već rekao nešto u vezi s tim, na kraju je Tvrdokurov samo zaokružio. Jakako! Tvrdokurov ne postoji, nije ni postojao, izmišljen je, ali on je zaokružio ono što je rečeno. A šta je rečeno? Ma koga je bre briga šta je rečeno. To je rekao Frojd, i tačka! Usraću se čim neko spomene Frojda, svi mi napunimo gaće kada nešto čujemo od Frojda. Na koncu končeva (na kurcu kurčeva), šta sve Kant i Frojd nisu stigli reći, no tu je Tvrdokurov koji će jasno i glasno tvrditi da je Maxim Pizdić iz Rume, a ona stvar mu je od gume! Ajde, Nestaševiću, recimo to, ajde da to i napišemo. Ništa bez pisanog dokaza. Neka proveravaju ljudi. Nećemo sad o tome kako će proveravati. Jednostavno: Frojd je rekao nešto, treba da poverujemo, premda uopšte nije sigurno da je on to zaista i rekao. Ljudi su naivna stvorenja. Tvrdokurov je zvučno ime, lako se pamti. Tvrdokurov je takodje nešto rekao. Zašto ljudi ne bi poverovali. Jer ljudi su zaista naivna stvorenja, ljudi veruju, naročito ako je posredi zvučno ime, kao da im je poznato, kao da su negde čuli to ime. Tvrdokurov iz „ju-es-es-er“, Picoko Jama sa istoka, tamo gde izlazi Sunce. Ko kaže da ljudi neće poverovati! Nebeski Ovčar gleda na svoje stado. I ko je sad tu bik koji sedi? Na mudama!
„Linija? Gde se, po tebi, nalazi moja linija?“
„Svako sam sebi crta liniju“ reče Nestašević, i ostade živ.
„Pre samo nekoliko trenutaka rekao si da je moja linija daleko iznad linije ostalih.“
„Naravno! Zato sam književni kritičar.“

Imam prijatelja, bibliotekara, koji takodje spominje liniju. A to je linija koju je povukao neko drugi. Povukao ostatku sveta koji sad kreće u besomučnu jurnjavu da premaši tu liniju, ili makar da joj se približi. Ja priznajem samo jednu liniju, onu životnu. Linija života se uvek završava smrću. Jebote, vidi šta sam vam ostavio: tri pesme i zakasneli osvrt na svenulo cveće u vazi kod komšinice preko puta. Dakle, linija koja se završava smrću i baš je svejedno kako ta linija krivuda, izbegava zamke, probija se kroz maglu, pliva otvorenih očiju u prljavoj vodi i na kraju upadne u veliku rupu za koju svi znamo da je tu, ali nikako ne možemo da je izbegnemo. Ta linija je povučena silom onog Svevišnjeg. Sve ostale linije su smišljene da zavedu čoveka i ubede ga da su te linije grančice koje plivaju po besnim talasima opstanka. Saznanje da je ta iluzija analogna balvanu na kojem sedimo i mirno plovimo ka velikoj rupčagi na čijoj ćemo ivici postati svedocima veličanstvenog vodopada koji se urušava u samoga sebe ništa ne menja.
„Znaš, Nestaševiću“ rekoh gledajući u bocu u kojoj se količina vinjaka opasno smanjila, „ne znam da crtam linije. Niti imam nameru da naučim kako se crtaju te famozne linije.“
„Stvar je u shvatanju“ kaže Nestašević.
Mrska mi je ova filozofska rasprava. Ono što stvara nemir u meni…
nastavlja se
Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

Ima dana kada ova reč u naslovu, njeno značenje i smisao gube na vrednosti zbog jedne jedine stvari: NE IDE! Šta ne ide? Ništa ne ide! Zapravo sve i svašta ne ide. Pokušavam ja i ovo i ono, al’ mi ni ovo ni ono ne idu. A gde da idu? Ma bilo gde, samo da se kreće, da nije u stanju mirovanja; a šta to? Bilo šta, makar da se migolji, mic po mic, ili skok od pola santimetrova, kao kada te munu u rebra a ti izigravaš kao nije to ništa i glumiš onog Sibirca koji se na Moskovskim ulicama pretvara da se ne znoji na minus deset a ti gledaš u njegovo orošeno čelo i nudiš uvozne papirne maramice proizvedene od starog papira ofarbanog u boju sto puta isprane pelene za nekadašnje bebe.

Nije mi ništa, samo mi ništa ne ide. U stvari, ide ono što ne ide, jer kad bi išlo ono što ide, siguran sam da ono što ne ide ne bi ni pomišljalo da krene. A opet ne valja ako stojiš u mestu, premda misliš da si u nekom vrludavom zaletu a ono ni pojači vetar da te pomeri s onog mesta gde si se zakopao. Teška stvar, veoma teška nedoumica. Misliš da si na pragu da preispitaš sve što je za tobom i onda nakon sto godina sedenja na panju u gustoj šumi na periferiji tvojih misli čini ti se da je došlo vreme da se upotrebi tajno oružje što ga u ovim krajevima od milošte zovu inat! Ali, u ovim krajevima, takodje, inat je poznat kao zaludjivanje gomile, mase, mnoštva ljudi, naroda okupljenog oko onog na koga gledaju od dole pa nagore; katkad zna vrat od toga da zaboli, da se iskrivi na istok dok se gleda ka zapadu. Najpoznatiji primer inaćenja u ovim krajevima nije vezan za pojedinca, premda je Tesla silom prilika preveslao veliku baru da tamo, a ne u svojoj domovini, dokaže svoj inat kojim se diči i koristi čovečanstvo celo. Onaj inat koji je svoju punu prkos doživeo u godinama koja su podosta minula ali u ljudima su još živo prisutna, oličena je u visokim momcima koji loptom gadjaju gvozdeni obruč na visini od nešto preko tri metra, ako se ne varam. Njihov inat priznajem, ostalo je sitna boranija koja raste pod gustim šibljem pored neke sporedne magistrale.
Da li znate bilo kojeg pesnika koji će iz inata da speva pesmu da se padne na teme? Ma idji bre. Da li znate strastvenog pušača koji će zbog zdrave pameti da ostavi cigarete, da prestane da ih puši? Ma idji bre. Da li poznajete poslastičara koji dnevno sprema ‘iljadu baklava a dnevno ih pojede makar dve? Ma idji bre. Da li poznajete zadrtog alkoholičara koji će ostaviti bocu loše rakije i uzeti sendvič sa malo putera i tankom salamom? Ma idji bre. Zašto? Zato što takih nema. A i da ima, smatram da im ne ide, kao što ni meni ne ide.
Valjič Sztevo tekst éppazé márijateresiapolis