Hamzjakl

Pregledao sam onih 120 kucanih stranica i ispada da je ova verzija neka početna verzija onoga što je na kraju trebala da bude ona poslednja verzija. Jebiga kad sam lenčuga i dosada nemarna, znam da je ovo daleko od konačnog teksta ali mi se ne ide u podrum i garažu da prebirem po prašnjavim papirima. Eto, zbog toga ću tu i tamo da puštam na blog detalje, odlomke… Hteo sam da ništa ne diram u tekstu, ali ću ipak da umočim prste u ovu kajganu sa puno mladog luka. Ovaj odlomak koji sledi i nije toliko daleko od početka priče, a baš taj početak nije ono što bi trebalo da je i ako budem u sledećih desetak dana (pored ostalih obaveza) raspoložen, možda i napišem početak priče. Dakle:

JUTARNJA GIMNASTIKA
(odlomak)

Ponovo sipam vinjak. Preko ramena prebacujem pokrivač. U sobi je sveže. Grejem s kaloriferom. Dok duva koliko toliko je toplo. Prošlu zimu sam uglavnom provodio u krevetu čitajući knjige. Pokrio bih se do grla jorganom i preko toga još dva ćebeta; ne bih se svlačio, ležao bih u pantalonama a ispod nosio trenerku, na sebi sam imao još dva debela džempera. U jednoj ruci držao bih knjigu, drugu grejao pod jorganom; desetak minuta bih koristio levu, potom desnu ruku. I tako bih čitao sve dok me san ne bi savladao a ja zaspao u hladnoj sobi, no dobro utopljen. Po svemu sudeći, obzirom na moje finansijsko stanje, nadolazeća zima biće sasvim nalik prošloj. Iako ne znam da će za petnaestak godina to biti veoma nepopularno, pripaljujem cigaretu. Polako se razdanjuje. Prozorsko staklo je zamagljeno. Izgleda da je napolju hladno. Ne bih znao reći kolika je razlika u spoljašnjoj i temperaturi u sobi. Ona verovatno nije velika. Primećujem da je dim od cigarete koji izduvavam pomešan sa mojim dahom. Dakle, i u sobi je hladno. Premda sedim na ivici kreveta, mrzi me ustajati i uključiti kalorifer. Kažu da štedimo struju. U ovim devedesetim godinama smo sve izgubili, sad još i da štedimo na nečemu što ionako nije naše. Ma terajte se! Sipam vinjak i idem do prozora. Ništa, vraćam se na krevet. Pokušavam u sećanje prizvati prošlu noć, bolje rečeno veče. Ali ne ide. Ne znam šta se dogodilo. Da li je ovde bila i Sofija? Ako je bila onda ne znam kad je otišla. I da li je uopšte otišla ili sam je izbacio, uz psovke je isterao u prohladnu noć? Jebiga, kada previše popijem i napijem se ko svinja, sledećeg dana, s mučninom u stomaku i želucu, s glavom koja kani popucati poput čaše od tankog stakla u koju se sipa vruća voda, ali trezan kao bivši alkoholičar koji je apstinirao, dva-tri sata fale mi iz pamćenja; jednostavno, na volšeban način nekoliko sati je izbrisano iz moje memorije. Ranije, pre desetak, petnaest godina, pa i pre samo tri ili pet ovo mi se nije dogadjalo. A danas mi se dešava da pola sata gledam u ogledalo i gledam u onoga koji gleda u mene i kaže mi da izgledam ko umorna pizda posle redaljke, a ja kao odjek u dalekim planinama ponavljam njegove reči. Prisetim se sada svoje pokojne majke koja je u kuhinji ljuštila krompir a ovaj iznutra bio truo, i ona kaže: „Vidiš, sine… Čovek koji puno puši i pije rakiju možda baš ovako izgleda iznutra. Da smo tvog oca, kad je umro, presekli na dva dela, verovatno bi i njegova utroba ovako izgledala.“ Mene preterano ne interesuje izgled moje utrobe, makar već bila kao krompir u majčinoj ruci. Iako ne verujem u sudbinu izgleda da je zapisano da budem krompir: spolja zdrav, iznutra truo, u fazi raspadanja. Odavno sam se odrekao od toga da se odreknem cigareta i pića. Pre bih batalio žene, ali cigarete i pića nikako. Pomirio sam se i s time da ću promeniti svet: menjam ga iz trena u tren, na papiru, no ne dam da svet mene promeni. To nikako! Kada sam imao petnaest godina sanjao sam da ću postati pisac, tj. hteo sam da budem pisac. E sad, od tada je prošlo dvadeset i pet godina. I dalje želim da budem pisac, iako to možda već i jesam. Kada negde gostujem predstavljaju me kao književnik taj i taj. Velika stvar! Biti pisac, književnik. Mrtvi pisci to ponajbolje znaju. Kad si mrtav tek tada smatraju da si pisac. Zapravo, da si bio pisac. Nije važno da li si za života bio dobar ili loš. Dabome – onaj koji je ispunjavao belinu papira Sad si mrtav, sad si pisac. Dok si bio živ jebalo se svakom za tvoje žvrljotine. Dok si još bio u životu sahranili su te propala državna vrtipera, jer još nisi bio pisac. A to ne! Nikako! Kad si riknuo svi su počeli da te hvale, a ti si dva metara pod zemljom zadovoljno se smeškao i uzviknuo bi samo da si mogao: „Najzad! Najzad je i mene stigla slava!“ Podrazumeva se da i medju mrtvima ima malo ovakvih, ali njima više nije važno kako su ih sahranili i da li pevaju ode o njima. Živi su ih napravili besmrtnicima. Oni koji su živi, koji su još živi, a i oni će biti požnjeveni, pravi su umetnici u stvaranju besmrtnika. Zasluga je uvek njihova. Pišu studije i doktorate, dižu biste, daju imena besmrtnika ulicama i trgovima. Jedan moj prijatelj, pesnik, i ja, zavetovali smo se da ako onaj drugi umre pre prvog i postave mu bistu na nekom skrivenom trgu, onaj koji će još biti živ kupiće gajbu dobrog piva, nabaviće platnenu stolicu na rasklapanje i sesti pored biste. Ispijajući pivo brojaće golubove što će sletati na bronzanu tintaru onog drugog i izručivati sluzavi izmet koji će se izdaleka beliti poput sedokose glave starine koja sedi na klupi i posmatra neujednačeni vodoskok u fontani na centralnom trgu. Jednom rečju – golubovi će da se poseru po bisti.

Medjutim, moj prijatelj ne pije pivo, alkohol zaobilazi ko što narod izbegava šaltere gde se plaća neutrošena struja za tekući mesec. U stvari, beži od alkohola kao što ja bežim od TV aparata u pola osam uveče. Ali biti pesnik to je neka druga sorta ljudi. A on jeste pesnik i pojma nemam o čemu i kako razmišlja, da znam i ja bih bio pesnik. Kod mrtvog pesnika je to drugačije. Pokojni pesnik – kako to mrtvački zvuči. Kao da dolazi iz podruma, penje se liftom do tavana, poskida crepove sa krova i poleće na kružno putovanje iznad velebnih gradjevina koje krase ovaj grad i bez kojih stanovnici, starosedeoci i sveže pristigli došljaci, jednostavno ne mogu zamisliti veliku prazninu koja krasi njihovu dušu – zagubljenu u nedavnoj prošlosti. Mrtav književnik – kako to pokopano zvuči. Treba još za života – ta, kako ćemo kada budemo mrtvi – opevati znamenitosti gradske. Poetski triptihon o tri znamenitosti u sedamdeset i sedam stihova: prvi je Prvi gradski WC u centru grada, podzemni WC, polazna stanica podzemne železnice odakle destinacije pucaju na sve strane grada. Drugi je stogodišnje stablo povadjeno početkom prošlog veka za koje se nepouzdano tvrdi da je izgorelo u furunama prigradske sirotinje, a u stvari je poslužilo kao materijal za ulaznu kapiju pakla, jer izlazna ne postoji. Treći je peščana oluja koja s vremena na vreme protutnji ulicama ostavljajući za sobom patinu kojom se svi mi ponosimo i radi toga gordo skačemo sa desetospratnice u ravnicu što svojom beskrajnošću ubija u čoveku želju za životom. Ah, književnik, pomislim i najradije bih pljunuo na tepih koji je ionako prljav. Ustajem i dovlačim vinjak do kreveta. Neću da pljunem! Radije ću popiti u slavu mrtvih pisaca. Potegnuću iz boce u ime anonimnosti pisaca koji nikada nisu dosegli visinu gde se nalazi slava, premda su već godinama mrtvi i sahranjeni. Ispiću jedan dobar gutljaj za sve mrtve pisce. Jednostavno, oni nisu po volji živim kreaturama što dele besmrtnost i zaborav. Jedan živi besmrtnik je izdejstvovao postavljanje biste svom pokojnom prijatelju, osrednjem pesniku i osrednjem po visini, na sredinu trga na koji gleda prozor njegove kancelarije i prozori Muzičke škole. Verujem da svakog jutra, sa šoljicom kafe u ruci, stoji pred prozorom i divi se svom delu. Živi besmrtnik je načinio mrtvog besmrtnika. Uostalom, danas je svako pisac, svako može da štampa knjigu. Neki od njih godišnje iseru po pet-šest knjiga. Za godinu dana napišu više knjiga no što ja mogu, pored vinjaka, gajbi piva da ispijem u najkraćem mesecu u godini. Pomislim na onog zatvorskog čuvara koji stvara knjige kao što nesredjeno, nestalno društvo stvara zatvorenike za ćelije u njegovom zatvoru. Moram da se zapitam čime se sve može baviti jedan umetnik, stvaralac? Može bilo čime. Jedno izvesno vreme. A dalje? Ja znam da umetnik mora da bude slobodan, ne iz ubedjenja, još manje iz predubedjenja. To je nešto sa čime se umetnik radja. O tome se ne može učiti iz knjiga. Jednostavno, pisac treba da zna svoj posao, jer teorija književnosti ne odredjuje granice do kojih pisac sme i može da ide, ona samo ukazuje na etalone koji nam omogućuju da ne kršimo zakonitosti. Sve ostalo je pitanje talenta i rada, daljnjeg učenja i usavršavanja. Ali, Bože moj, biti pisac, pesnik, književnik, poeta, slovoserač, samoupravni proizvodjač knjiga, pisac romana u Prvom izdanju, kao preventivna mera Drugom izdanju i svim budućim izdanjima, dopunjenim doštampavanjima; biti nazvan postmodernistom nakon čega verovatno dolazi mega, ili hipermodernizam u gaćama… Usraću se u stilu postmodernista i, ispijajući vinjak u krupnim gutljajima, pitam se koji će se izam upotrebljavati za sto godina, ako nas još bude bilo?, što je primetio i pokojni Paz. Postmoderna kao nuzproizvod dokonih istoričara umetnosti, ili umotvorina raznoraznih kritičara koji svoja mišljenja iznose u dvotomnim rečnicima stranih reči i izraza sa tvrdim koricama u boji. A sve to košta, sve se plaća. Medjutim nemam ništa protiv ako se za sto godina neka književna novost u stilu, neka revolucionarna novotarija bude nazvala „Šajzizam“, što ćemo mi veoma brzo prihvatiti i prevesti kao „Govnizam“, nešto kao AIDS jednako SIDA! Možda će novi naziv biti „Nihcizam“, na našem jeziku „Ništizam“, ili „Praznizam“, važno je da u nazivu bude izma. Ćudi me kako se u prostituciji i politici još nije odomaćio termin „Kurvizam“! Naravno, za one koji loču rakiju, konjak, vinjak, viski, vino, pivo i ostala alkoholna pića, neki veoma učeni ljudi tvrde da uživaju u alkoholizmu. „Konobar! Kelner!“, uzvikujemo u kafanama: „Donesi ovamo turu izma za moje drugove!“ Ovi učeni i uvaženi ljudi boluju od „Tvrdizma“, a vrlo je verovatno da svi mi bolujemo od neobjektivizma.
stevovaljićprepetnaestgodinasubotica