Napisao stevo | u kategoriji stari tekstovi | dana 29-05-2009
Ali ne tudju, kako su to činili oni junaci narkomanima. Lupam svoju vlastitu tintaru jer sam u nedoumici. U stvari, još razmišljam da li da otpočnem sa postavljanjem „romana“ ili da odustanem. Ne bi valjalo da postavim recimo trećinu i da mi potom dosadi, jer sa ovim stvarima imaš gomilu posla, odgovornog posla. Naravno, ovo je moj blog i radim ono što hoću, a da radim, da činim gluposti to je daleko od mene, ne pada mi na pamet, i zbog ovih činjenica (a ima ih još) lupam glavu. Trenutno razmišljam da postavim završetak priče (za mene su i dugački romani samo priče). Pet kucanih stranica, kucanih na pisaćoj mašini (pre petnaest godina), 30 redaka, dupli prored, 60 slovnih znakova u jednom redu, dakle sa poštenim marginama za ispravke, dopisivanja i tako dalje. Kraj priče je nalik početku. Oduvek me privlačilo rešenje da početak priče uslovljava kraj iste. Sve se dogadja u jednom danu, postoji glavni lik i likovi u njegovoj glavi, ima pijanstva od prethodne večeri, takodje i u prezentu, burnog ljubavnog života – prave pičkaže štono se kaže, filozofiranja i prividjanja, i tako dalje, et cetera, et cetera. Pošto sam ovaj tekst pisao pre petnaest godina čini mi se da imam makar još dve verzije koje, naravno, ne mogu da nadjem. Možda su dole u podrumu, možda u garaži, a veoma je moguće da sam ih bacio. Neki moji prijatelji su imali prilike da pročitaju tekst, čak sam planirao, da uz njihovu malu pomoć, napravim jednu jedinu knjigu što danas nije veliki problem, ali pre petnaest godina jeste bilo dovoljno teško da se to i uradi. Imao sam i neke naslove, ali sam ostao pri radnom naslovu: JUTARNJA GIMNASTIKA!
Navikao sam da u svoje tekstove stavljam i fotografije koje barem malo treba da su u štimungu samog teksta, i moram da priznam i to da ne volim raditi na starim tekstovima koje nisam završio, i više mi leži kratka forma, prvo napišem u glavi i onda „prebacim“ na monitor iz prvog i gotovo. I… još priznajem i to da sam velika, ogromna lenčuga što se tiče odredjenih poslova u vezi pisanja, ali ako donesem odluku onda nema nazad, nema prestajanja. Ono što me sada iskreno interesuje to je kako ovaj tekst može da izgleda na blogu, mislim ovih pet stranica rukopisa, pet stranica gde će se videti kojim rečnikom je priča napisana, zapravo naznake… Nadam se da ću imati i neke povratne informacije koje ne moraju biti presudne ali mogu biti veoma važne za moju krajnju odluku. Dakle, zamisli da je dan glavnog lika započeo u rano jutro prividjanjima kao posledica pijančenja od prethodne večeri, i nakon svega i svačega, na kraju dana kada je zreo za spavanje dogadja mu se isto, ali sada u mnogo lepšem obliku.
JUTARNJA GIMNASTIKA
(kraj, završetak priče)
Vidim nekakve oblake što lenjo prelaze s jednog na drugi kraj neba. Do malopre sam gledao u plafon koji je odavno zaboravio kad je poslednji put na svom ispucalom telu osetio sveže gašen kreč. A sada vidim plavo nebo prošarano belim oblacima. Ne sećam se da je ikada pre nad ovim gradom nebo bilo ovoliko plavo. Kao da se nalazim negde uz obalu mora, toliko je plavo. A oblaci, dok se provlače po nebeskom svodu, svaki čas menjaju oblik. Evo, kao da baš iznad moje glave trči bosonogi momčić i šutira kožnu loptu. Viče:
„Tata, tata! Naučio sam da igram fudbal!
Kako se njegov glas udaljava tako se belina rasplinjava po plavetnilu i pliva na sve četiri strane sveta. Potom nailazi veliki oblak posut tamnim mrljama. Približava mi se i odjedared poprima Sofijin oblik. Kao da je izronila iz Markesovog romana. Gornji deo njenog tela leluja se na nebu; raskrečila je noge kao da stoji na suprotnim stranama provalije. Ogrnuta je haljama boje zadimljene zavese na mom prozoru. Nadvila se nadamnom poput krošnje drveta kruške koju savija hladan severac. Osećam njen ledeni dah na licu, kao da sam otvorio frižider i gurnuo glavu unutra da proverim ima li hladnog piva i uvoznog senfa za kuvane viršle. Izgleda da su tamo gore vazdušna strujanja dovoljno jaka da Sofiju raseju po visećim njivama. Vidim skute njenih krpica koje drmusa nevidljiva ruka što hara nebesima, čupa njenu kosu kao vlati trave slinava njuška krave koja je na ispaši. Preorava njene rumene obraze, ostavlja duboke brazde na čelu, kida obrve i trepavice, vuče je za nos, cima uši i onda iznenada zgrabi zlatni lančić koji visi oko njenog znojavog vrata i povuče svoju maljavu pesnicu: na desetine žutih alkica razleti se nebom i izmeša se sa ostalim oblacima koji se njišu levo-desno, levo-desno, poput ljuljaške obešene o najnižu granu Oraha u susedovom dvorištu. Sofija se bori kao deset bolničara što ne uspevaju savladati ludaka koji ima svoj prvi jutarnji napad besnila. Iz njenih usta pokulja bela pena i sad je nalik muškarcu koji se brije. Ali vetar je jači. Strže s nje halje koje se razliju poput izvrnute kofe s ustajalom vodom po žednoj zemlji koja halapljivo upija svaku kap. Pred mojim očima se ukažu dve ogromne butine. Kao da gledam u naglavačke okrenutu katedralu sa dva tornja bez krsta. Tamo, gore u visini, gde se tornjevi spajaju zjapi crna rupa sa tek izraslim dlačicama po oštroj ivici. Crnja je i dublja od najcrnje i najdublje crne rupe koja se, još neotkrivena, krije u nekom zabačenom kutku vaseljene. Iznenadni udar vetra okrene Sofiju za stotinu i osamdeset stepeni i ugledam njenu crvenu zadnjicu koja drhti kao ohladjeni puding od jagoda u staklenoj zdelici. I onda, kao da joj je vetar opalio šamarčinu, vrati se u prvobitni položaj. Njene grudi desetak sekundi se njišu poput dobro podmazanih pomičnih vrata na hotelskoj terasi. Naslage sala na njenom stomaku nalik su talasima što ih za sobom konusno ostavlja trajekt isplovljavajući iz tajanstvene luke u predgradju sveta. Vetar se pojačava i polako podiže njene ruke iznad glave. U jednoj drži sekiru sa drškom od bagremova drveta, u drugoj dugačak mesarski nož; mora da ga je maznula od nekog mesara koji domaćicama zakida na mesu. Uočavam da je spremna za poslednji udarac, dvostruki udarac sa dva za život opasna orudja. Iako osećam ubilački pogled na sebi na njenom izobličenom licu ne mogu otkriti oči koje zamišljam kao krvave višnje, kao žive rane iz kojih kaplju crvena zrnca tečnosti koja u našim venama vijuga poput potočića života. Čujem bat njenog srca, ili pak to neko udara u bubnjeve šaljući dramatičnu poruku po prašumi što se prostire diljem ovog širokog neba. Počelo je da seva i grmi. Zar tolika snaga u jednom ipak sićušnom oblaku što se valja po površini plave livade koju će nebeski ratar zaorati? Zar u jednom oblačku koji se kočoperi na dlanu večnosti ima toliko drskosti da se suprotstavi snagama i silama koje drže konce sveta? Ne verujem, iako Sofija spušta svoje ruke stežući ubilačke alatke. Zar nam je Prometej, izloživši sebe gnevu bogova, zato dao vatru da iskujemo sekire i noževe za ubijanje? Sofijine ruke padaju ka meni. U sledećem trenutku zariće nož u moje srce, sekirom rascopaće mi glavu, otkinuće mi ruke, na sitno iseckati meso na mom stomaku i butinama, smoždiće mi kosti i baciti ih gladnim psima da se gozbe. Onima koji veruju u Svevišnjeg, ostaće večita tajna kojim On to putevima korača; ovim drugima, što ih krstismo bezbožnicima, te staze utabane Božjim stopalima u primitivnim kožnim sandalama – nisu ni od kakve važnosti. Oni hodaju stazama za koje nemaju blagoslov Svemogućeg. Sofija hodi mimo ovih staza, opkoračila je provaliju čiji se zidovi od trošnih oblaka pretvaraju u oblutke koje poput snežnih pahulja razvejava lahor, najmladji sin vetra. O Bože, ne mogu ovog trena svetog smisliti pogodne reči za molitvu što bih je uputio za spas njene duše i opstanka tela. O Bože, kako sad da iskam od Tebe milost za nju? Kako da Te ubedim da je zaslužila naklonost Tvoju? Pusti je, o Bože, smiri bes svoje leve ruke i pusti ovu ženu da proleprša nebom i nestane na horizontu, tamo gde se sunce radja. Pusti je, o Bože, ona je ionako tek oblak koji mi ne može nauditi. Ali, Bog ne usliši molbe koje zbrzah navrat-nanos u svom strahovanju od besa Njegovog. U trenu ne dužem od vremena koje se troši za čitanje prvog slova u lošoj knjizi, Sofija se raspala na mnoštvo malih oblaka koji su se razmilili po plavetnilu. Potom ih je vetar pomeo na nevidljivu lopatu i rasuo po smetištu sveta. Zbogom Sofijo, zbogom! Zbogom, makar si bila samo bezazleni oblak sa obrazinom pitomog ludaka koji nevešto glumi ubicu na očigled svih, tamo gore u nebesima gde su ulice klizave, premda se kupaju u svetlosti one žute lopte koja se noću krije od naših pogleda.
Iako nazirem uglove plafona, nebo je i dalje čudesno plavo. Pokušavam da se uspravim. Teška rabota za pijanog čoveka. A možda i nisam pijan? Ne vrti mi se u glavi, ne osećam mučninu; čak me i bešika ostavlja na miru. Utonuo sam u mekani krevet i lebdim izmedju neba i tepiha na podu moje sobe. Onda vidim starca s belom bradom i belom kosom. Desnom rukom se oslanja na štap sa drškom od lažne slonovače. Na sebi ima debeli džemper ispleten rukama moje majke. Njegove farmerice su izlizane a cipele prašnjave. Prepoznajem Nestaševića. Na trenutak zastade i mahne rukom. Štap je zabio u oblak morske pene. Htedoh otpozdraviti, ali ne mogu pokrenuti ruke. Onda Nestašević vadi cigarete bez filtera i zapali jednu. Potom je udene u muštiklu i, kao da na raspolaganju ima svo vreme ovoga sveta, odgega se sa neba.
Kapci su otežali. Polako me hvata san. Pomislim da bi bilo dobro popiti gutljaj-dva pre no što zaspim. Mrzi me da ustajem. Iako su mi misli bistre, sumnjam da bih bio u stanju da sedim, kamoli da stanem na noge. Nemam volje niti snage da pogledam na sat. U sobi je opet mrak. Da, jesen je. Dan je veoma kratak da bi se čovek upustio u ozbiljnija razmišljanja o običnim, svakodnevnim stvarima. Pred mojim očima, na plafonu, ponovo se plavi nebo. Ovo plavetnilo me asocira na pisce koji razvodnjavaju mastilo. Posle čitalac lupa glavu ne bi li odgonetnuo šta je pisac, zapravo, napisao mastilom koje brzo bledi; sutradan ostaju tek nejasne mrlje na papiru. Zar nije nepravda prema belini da je neki pošto poto žele zaprljati? Poznavao sam jednog pesnika koji je znao uživati u belini papira. Umeo je satima da priča o čistoti koja krasi prazan list papira. Nikada nije beležio svoje pesme. Pisao ih je u glavi i pamtio. Svoju glavu je zaveštao ljubiteljima poezije. „Neka je prepolove i čitaju moje pesme.“, rekao je. Njemu u čast i na sećanje večno prikucao sam na zid prazan list papira. Eno ga tamo, ispod reprodukcije grafike Šiškovskog. Visi na ekseru, pored nedovršenog portreta čoveka koji plače. I papir i portret su požuteli. Ponekad se pitam da li čovek plače zbog praznine na listu, ili je list papira požuteo zbog njegovog plača, A može biti da čovek jednostavno plače zbog toga što je svojim likom zaprljao papir. No, svejedno. Sada mi se ova pitanja čine sekundarnim, jer volim ove slikama ukrašene zidove. Volim ovaj plafon nadamnom jer na njemu vidim nebo a na nebu oblake što menjaju oblik i pospešuju moju maštu koja plovi na tim oblacima. Ipak ću pokušati da se uspravim i dohvatim vinjak, makar još samo gutljaj da popijem u slavu ovim zidovima. Neka, mogu i bez vinjaka da pevam o njima. Bio trezan ili pijan, oni će svakako biti tu, kao velika platna na kojima se odigrava život. Zatvaram oči, ili sam ih odavno zatvorio i spavam, spavam i sanjam. Sanjam nebo nad mojim krevetom. Nema oblaka. Nebesko plavetnilo je prazno poput neispisanog lista papira. Onda ugledam svoju majku. Leti na krilima najlepših bajki za odrasle. Smeši se na sunce koje se negde daleko iza ledja nas smrtnika penje na krovove kuća potiskujući mrak na drugi kraj sveta. Vidim da majka plete čarape od tople mekane vune. Okrenem se u stranu i čujem kako mi kaže:
„Laku noć, sine.“
stevovaljićprepetnaestgodinasubotica
Poeta! Opisi da mogu da docaraju sliku, bravo!
@zelenavrata,hvala cipelice