Hamzjakl

Jelena je mlada žena. Tek je prevalila trideset i petu. Nikada se nije udavala. Ostala je bez iskustva koje je poznato udatim ženama, nema ni iskustvo žene koja je razvedena. Nikada nije bila majka, nije u toj situaciji da ushićeno priča svojim retkim prijateljicama o besanim noćima koje su bile ispunjene dečjim plačem i ukakanim pelenama, o nedostatku majčinog mleka u svojim bujnim grudima, o neizmernoj sreći kada je prvi put prohodalo dete muškarca čije seme se nikada nije začelo u njenoj materici. Ali, Jelena poseduje veliko iskustvo sa muškarcima koji su je redovno ostavljali na cedilu i sada je zbog toga tužna.

U tridesetoj godini žena je nalik isušenom jezeru, za trideset i petu nema lepšeg naziva od sive nepregledne pustinje. Sve što posle toga dolazi – običan je kamenjar. Ali za susednim stolom, gde sede tri muškarca i ćutke pijuckaju toplo pivo, niko ne spominje kamenjar. Možda oni znaju da Jelena zna da je u većini knjiga obično trabunjanje i da njoj za čitanje treba rečnik stranih reči i izraza da bi razumela neku nepoznatu reč ili, još bolje, da ništa ne razume. Ali, Jelena ne razume rečenice, jer rečenice – sa rečnikom ili bez njega – ništa ne znače. A šta je to pisac hteo da kaže kada je pesnik već sahranjen i da li je život knjiga ili je knjiga život? Jelena, možda, nikada nije shvatila da je jednom bila deo godišnjeg doba kada prolećne kiše dolaze i odlaze. Zar muškarci nisu kao prolećne kiše? Zar se godišnja doba ne smenjuju? Traktati o ženama su plod muške nesigurnosti u same sebe. Bog je stvorio kokošku, kokoška je snela jaje, a da bi se ljuska razbila nije trebalo biti previše pametan, dovoljno je bilo stegnuti (muške) šake:
I rodi se muškarac!
Jelenu i dan danas muči pitanje:
Jaje ili kokoška?
Nažalost, ona ne zna za Stvoritelja, a On je bio tako okrutan prema njoj.
Jedan od muškaraca, najniži od trojice, hoteći da ustane od stola, na pola puta zastade i, umirivši se, baci mutan pogled u prelepe ali prazne dvadesete. Potom se svali nazad u drvenu stolicu bez naslona za ruke. Gde je ta vlažna svežina koju je onomad osećao u ustima i škrgućući stisnutim zubima govorio:
Još piva! Još piva!
Gde su te divne ali izgubljene dvadesetipete kada je urlao:
Još piva! Još piva!
Jelena stoji iza šanka i briše čaše.
Još piva! Još piva! – odzvanja u njenim ušima.
Da, to mora da je bilo od piva. A šta je to bilo u pivu da bi na kraju ispalo da je to od piva? Jelena bi rekla da je ispod sapunice u pivskoj čaši čista srdžba, bes dvonožne muževnosti koja se dokazuje kao životinja odbegla sa lanca. Da, Jelena zna da je to pesma koja nije dostojna ni vece papira.

Još piva! Još piva!
Izvesno je da posle tridesetog septembra dolazi prvi oktobar. Prvi oktobar i bilo koji dan u nedelji kada žuto lišće ne opada, jer nema drveća.
Još piva! Još piva!
Kraj, nema više. Žuto lišće ne opada, jer nema drveća.
Jelena i dalje briše čaše i ne razmišlja o drugom muškarcu, nešto krupnijem od prvog, koji pripaljuje cigaretu. Gusti beli dim vapi za prostorom i guta uspomene na vrele poljupce i buket crvenih ruža koje donosi raznosačica cveća u sveže Nedeljno jutro. Taj dim sada ne zna šta će sa samim sobom, beznadežno miluje ustajali vazduh iznad stola sa kariranim stolnjakom. Tu nema razumevanja ni ispod kamena, a kamena ima za dva kamenoloma. Zašto lagati u krevetu, na belom jastuku, na još beljim uštirkanim čaršavima? Zašto lagati u kuhinji pred gomilom neopranog posudja, zašto lagati u kupatilu dva sa dva gde u gornjem levom uglu mali pauk plete svoju mrežu? Zašto duvati dim od skoro dopušene cigarete na zabat oronule kuće koju nemilosrdno zasipaju dosadne predzimske kiše?
Još piva! Još piva!
Na tronošcu slomljena je jedna noga. Pisaći sto u neredu, na zidu okačene slike Starih majstora boje i kista. Kada će kraj, kada će kraj…
Još piva! Još piva!
Jelena zna da je na kraju početak. Jelena sluti da je na maglovitom početku izvestan kraj koji je toliko nalik sijalici od petnaest vati koja gubi svoju snagu.
Treći muškarac, neodredjenog rasta, sedi mirno. Ispio je svoje pivo, ispušio sve cigarete kupljene od uličnih preprodavaca. Trebalo bi da plati račun, ali nije poneo dovoljno novca, što ga, medjutim, ne čini nervoznim. On zna da nikada neće upoznati Jelenu, on čak ni ne sumnja u tako nešto. Problem je u tome što Jelena nikada neće saznati da je on pravi čovek za nju. Muškarac ustane i krene k vratima. Korakne u mrak i zalupi ih za sobom. Hoda polagano, ne žuri mu se. Pod djonovima njegovih cipela od izvrnute svinjske kože škripi pesak, sivi nepregledni pustinjski pesak. On pogleda u nebo posuto zvezdama, potom krene dalje da ga proguta tama.
Ovaj čovek zna šta krije pustinja. Ovaj čovek ne traži kamenje. Jednostavno – rasplinuo se po mraku.
stevovaljićnovembar1994subotica

Random Posts

• NEŠTO OD ONOG MOJEG DRUGOG JA
• Subotička Sinagoga
• AJD MALO U MAMINU
• IZGOVORI IZGOVORI