Ovo mi je drugi dan, mislim od juče, štrajkujem! Iako sam u principu protiv štrajka isto tako nemam ništa protiv. Dakle i jesam i nisam za štrajk. Jesam jer je to jedan od načina da radnici izraze svoje nezadovoljstvo zbog posla kojeg najčešće nemaju, i onda krive državu što je lopovima prodala fabrike gde oni rade. Na kraju blokiraju puteve ili prometne ulice sprečavajući druge da valjano obavljaju svoje poslove. Pitam se šta bi se dogodilo kada bi ovi gore pomenuti blokirali fabriku štrajkača kada oni zapravo ne štrajkuju već imaju posla… Bilo bi belaja kol’ko hoćeš. „Ahaaaa!, vi nam oduzimate hleb, ne dopuštate da pošteno zaradimo plate…“ Ne znam na šta li se može pozivati onaj koji vozi autobus ili upravlja bilo kojim drugim gradskim prevozom, ma onaj običan vozač koji žuri na svoj posao u fabrici gde ima posla; možda osećaju grižu savesti zbog toga što oni imaju posla i još pride dobijaju i nadoknadu za to. Istorija nam pruža milion i po razloga da je oduvek u pravu onaj koji je jači, bez obzira o čemu se radi. Ako je reč o državi onda vredi ono pravilo ne čačkaj medveda, ne kači se s Amerikom; ko je još čuo da je radnik jači od države; ko ispašta kada štrajkuju učitelji, nastavnici, profesori… ko ispašta pri štrajku gladju?, neko drugi ili osoba koja tretira glad nad samim sobom? Na žalost uvek su u pitanju mali ljudi, deca i bespomoćni starci. Nije tako? Sećam se kad su se Crnogorci izdvajali iz zajedničke države. Lako ćemo s njima, ima ih par stotina hiljada. Ili ono od pre deset godina: Šta, neka mala zemlja u evropi, razvaljuj!
Sećam se vremena „samoupravljača“. Samoupravljači, socijalizam, bratstvo i jedinstvo, kada smo kao pošteno radili. U stvari, svi smo znali za onu aksiomu: Ne mogu me toliko slabo platiti koliko ja umem slabo da radim. I da, kao bili smo slobodni, crveni pasoš u ruke i idi odavde ako ti se ne svidja. Jebeš državu koja tera svoje gradjane u druge zemlje. Sećam se kad je umro Tito, jedan moj frend krenuo u Madjarsku da donese crne kafe (jebeš državu čiji gradjani švercuju crnu kafu iz siromašnog susedstva, koje je danas tamo gde bi smo mi već odavno trebali biti). Na granici ga pitaju gde ide, a on kaže po kafu. A znaš li ti da je umro drug Tito, a ovaj kaže jeste znam, ali jebiga u zemlji nema crne kafe. Da, to su bila vremena bez crne kafe ali svi su imali posla; dešavalo se da jednu pepeljaru premeštaju na drugi sto njih troje, šest ruku bre jer ima svako da bude zaposlen. I sad su to neki ljudi u ovoj državi zaboravili. Izgleda da im treba skrenuti pažnju na nekadašnje radne akcije: ajmo Koridor 10 graditi radnom akcijom. Jebeš buldožere i svu mehanizaciju kada imaš gomilu nezaposlenih. Neka svi nešto rade, ali štrajkova će i dalje biti. Verovatno će se pre ili kasnije neko setiti da štrajkuje žderanjem, što je suprotno od štrajka gladju. Štrajkač će ubediti sponzore, proizvodjače hrane da ga isprate u njegovom žderanju do smrti a narod će se okupiti oko njega i dovikivati umri od svinjskog pečenja i udavi se od dobrog uvoznog vina. Dakle, štrajk ili ne, nije pitanje prava na posao već pitanje da li uopšte ima posla.
Ovaj post je super napisan,doduse ne secam se doba kada je Tito umro ali su mi moji pricali svakakve dogodovstine…slicne ovakvim.
@vera,pa bilo je i ovako i onako; primera radi nisam morao štedeti
za odlazak na more, bila mi je dovoljna mesečna plata
Sedam čuda socijalizma u SFRJ:
1. Svi su bili zaposleni
2. Iako su svi bili zaposleni, niko ništa nije radio
3. Iako niko ništa nije radio, svi planovi su bili 100% ispunjeni
4. Iako su svi planovi bili ispunjeni, trgovine su bile prazne
5. Iako su trgovine bile prazne, svi su imali sve
6. Iako su svi imali sve, svi su i krali
7. Iako su svi krali, nikad ništa nije nedostajalo
http://blog.urosevic.net/2009/05/13/1560/sedam-cuda-sfrj/
@charolija, baš se slažem sa tvojom sedmicom, premda verujem da negde i posvuda postoje još 77 puta sedam problematičnih sedmica. Još jednom pozdrav za povratak medj blogersku populaciju i nemoj više da množiš ma ni sa sedmicom prinudne odmore od blogerisanja.