Hamzjakl

Imam nekoliko prijatelja, poznanika koji su se raštrkali po svetu: jedan je tu, drugi tamo, treći je na onom kontinentu, peti je da se kamenom do njega dobacim na čašu hladnog piva, ali meni se ne ide nigde. Ovde gde jesam, u svojoj državi, dobro mi je, imam veliku platu i još veću kuću; ženu i troje dece svaki vikend vodim do udobne kućice za kraj nedelje od 120 kvadrata u metrima. Imam dvoja kola, a žena onog malog „Punta“ za pijacu i da decu vozi do škole i nazad. Godišnje u dva navrata idemo na odmor: letnji i zimski. Ovog leta sam hteo u Meksiko, na Jukatan da vidim šta imaju novog, no ovaj grip koji se tamo pojavio… ima još vremena, videćemo. Na zimu ćemo desetak dana na mondensko skijanje u Švajcarsku, nadam se da će tamo biti sve ok. Šta da se kaže, ima se može se, kažemo mi ovde u Srbiji.

Tako razgovaram ja pre neki dan s prijateljem iz Nemačke. On dobro, ja dobro, premda mi se požalio kako je svakim danom tamo na zapadu sve teže i teže i da ozbiljno razmišlja da se vrati doma i počne neki svoj biznis. Tamo dirični za tri i po hiljade evra, a da je tu u Srbiji bio bi gospodin čovek. Šta da se radi, ne teče svuda med i mleko.
Da da, to je to, život je čodovišno lepa stvar. Evo, bili popodne u maloj šetnji. Svež vazduh, ulice čiste, fasade uredjene, na trgovima puno cveća, ništa nije skupo, uglavnom se sve može platiti. Život je zaista lep dvehiljade i devete godine ph.

Random Posts

• LOŠ DAN
• DODO I ČAJ
• DAN ZA CVEĆE
• NAVIKA JE NAVIKA