UTORAK
0
Napisao stevo | u kategoriji Kratka priča | dana 03-05-2009
Utorak je dan koji dolazi posle ponedeljka, a zna se da prvi dan u sedmici koristimo za prepričavanje šta nam se dogodilo za vikend; da li smo i kako uspeli prevariti svoje supružnike, muža ili ženu, onom prvom nataknuli rogove, a ova druga svakako nema šansi da sazna za prevaru. Utorak je dan kada naši klinci saznaju da su se zaljubili krajem nedelje, ili se odljubili… Zašto nisu saznali već u ponedeljak?, zbog one čudne stvari koja se zove sazrevanje. Uostalom i nama se isto dogodi i onda priznajemo da smo se zaljubili, ili ne priznajemo, kako ko, recimo žena se zaljubila u onu „KSARU“ koja košta ne znam koliko hiljada evra. Muškarac se zaljubio u komšinicu koja se baš prošle nedelje razvela od trećeg po redu muža i onda se naivno misli da ona mora i dalje da upražnjava svoje seksualne prohteve, zaboravljajući pri tom da na svetu postoje i krastavci i naravno drugi muškarci, puno drugih muškaraca, kao uostalom i puno puno drugih žena. Medjutim, naša deca su ta „roba“ na koju bi smo trebali trošiti malo više vremena. Ona glupava reklama na televiziji kada se u jednoj rečenici kaže: „Tvoj telefon je tvoj stil.“, natovario je roditeljima gomilu problema. Dodje klinac ili klinka i kažu ocu: „Ej, matori! Treba nam trista evra. Šta će vam?, pita otac. Klinci odgovaraju pa za mobilni telefon. Otac pomalo besan na sebe i pola sveta istera ih iz sobe. Onda klinci idu kod majke i kažu kako si mogla bre da se udaš za ovog morona, pazi ti bre sine kako to pričaš o ocu… kaže majka i pita u čemu je problem?, klinci uglas kažu treba nam trista evra za mobilni jer bi to bio kao naš stil i svi bi popadali na dupe ali vidiš kako nas matori isterao iz sobe i ajde kevo daj nam ti trista evra da bi smo bili u stilu…“
Trista evra nije puno para, ali nije ni malo naročito ako ih roditelji nemaju. Nakon par dana uzorna kći se pojavljuje s mobilnim koji da ima krila odleteo bi put neba i nestao iza oblaka. Sića od 400 evra, post pejd, fotoaparat kamera bre s pedesetsedam piksela, mož’ se snimiti celovečernji film. „Odakle ti?“, pita otac. „Našla sam na ulici.“, kaže jedinica. Ćale misli u sebi kao dobro… dešavaju se i ovakve stvari. Onda šćeru pita i majka, „Dete moje, zlato moje, sunce moje odakle ti telefon?“, a ona joj kaže da to nije njeno već od one drugarice, „Znaš mama, ona fufa, roditelji puni para pa mi ona pozajmila na par dana, i tako… znaš…“ I tako otac i majka ne sumnjaju ni u šta, sve ide dalje dok jednog lepog dana jedinica ostane u drugom stanju. Neki to zovu sponzoruša, idiotska sklepanija koja roditeljima donosi ono što nijedna porodica ne želi. Kod sinova to može biti malo drugačije, ali je suština ista – stranputica!
E sad, to je to. Ako sam sve izmislio šta da vam radim naivčine. Naravno da je svet sama lepota, med i mleko, kvalitetno pivo i skupi viski, svi oko nas su poštenjačine, vredni i radni ljudi; lopovi i prevaranti su negde drugde, u pričama i u romanima, na filmovima koji se prikazuju u sitnim satima dok je napolju još mrak… Toliko smo dobri koliko uspevamo da sačuvamo našu decu a da ipak, kada za to dodje vreme, ne budu zelene naivčine. Koliko smo dobri… saznaćemo čim nam deca počnu vraćati…
