Hamzjakl

Pregledao sam onih 120 kucanih stranica i ispada da je ova verzija neka početna verzija onoga što je na kraju trebala da bude ona poslednja verzija. Jebiga kad sam lenčuga i dosada nemarna, znam da je ovo daleko od konačnog teksta ali mi se ne ide u podrum i garažu da prebirem po prašnjavim papirima. Eto, zbog toga ću tu i tamo da puštam na blog detalje, odlomke… Hteo sam da ništa ne diram u tekstu, ali ću ipak da umočim prste u ovu kajganu sa puno mladog luka. Ovaj odlomak koji sledi i nije toliko daleko od početka priče, a baš taj početak nije ono što bi trebalo da je i ako budem u sledećih desetak dana (pored ostalih obaveza) raspoložen, možda i napišem početak priče. Dakle:

JUTARNJA GIMNASTIKA
(odlomak)

Ponovo sipam vinjak. Preko ramena prebacujem pokrivač. U sobi je sveže. Grejem s kaloriferom. Dok duva koliko toliko je toplo. Prošlu zimu sam uglavnom provodio u krevetu čitajući knjige. Pokrio bih se do grla jorganom i preko toga još dva ćebeta; ne bih se svlačio, ležao bih u pantalonama a ispod nosio trenerku, na sebi sam imao još dva debela džempera. U jednoj ruci držao bih knjigu, drugu grejao pod jorganom; desetak minuta bih koristio levu, potom desnu ruku. I tako bih čitao sve dok me san ne bi savladao a ja zaspao u hladnoj sobi, no dobro utopljen. Po svemu sudeći, obzirom na moje finansijsko stanje, nadolazeća zima biće sasvim nalik prošloj. Iako ne znam da će za petnaestak godina to biti veoma nepopularno, pripaljujem cigaretu. Polako se razdanjuje. Prozorsko staklo je zamagljeno. Izgleda da je napolju hladno. Ne bih znao reći kolika je razlika u spoljašnjoj i temperaturi u sobi. Ona verovatno nije velika. Primećujem da je dim od cigarete koji izduvavam pomešan sa mojim dahom. Dakle, i u sobi je hladno. Premda sedim na ivici kreveta, mrzi me ustajati i uključiti kalorifer. Kažu da štedimo struju. U ovim devedesetim godinama smo sve izgubili, sad još i da štedimo na nečemu što ionako nije naše. Ma terajte se! Sipam vinjak i idem do prozora. Ništa, vraćam se na krevet. Pokušavam u sećanje prizvati prošlu noć, bolje rečeno veče. Ali ne ide. Ne znam šta se dogodilo. Da li je ovde bila i Sofija? Ako je bila onda ne znam kad je otišla. I da li je uopšte otišla ili sam je izbacio, uz psovke je isterao u prohladnu noć? Jebiga, kada previše popijem i napijem se ko svinja, sledećeg dana, s mučninom u stomaku i želucu, s glavom koja kani popucati poput čaše od tankog stakla u koju se sipa vruća voda, ali trezan kao bivši alkoholičar koji je apstinirao, dva-tri sata fale mi iz pamćenja; jednostavno, na volšeban način nekoliko sati je izbrisano iz moje memorije. Ranije, pre desetak, petnaest godina, pa i pre samo tri ili pet ovo mi se nije dogadjalo. A danas mi se dešava da pola sata gledam u ogledalo i gledam u onoga koji gleda u mene i kaže mi da izgledam ko umorna pizda posle redaljke, a ja kao odjek u dalekim planinama ponavljam njegove reči. Prisetim se sada svoje pokojne majke koja je u kuhinji ljuštila krompir a ovaj iznutra bio truo, i ona kaže: „Vidiš, sine… Čovek koji puno puši i pije rakiju možda baš ovako izgleda iznutra. Da smo tvog oca, kad je umro, presekli na dva dela, verovatno bi i njegova utroba ovako izgledala.“ Mene preterano ne interesuje izgled moje utrobe, makar već bila kao krompir u majčinoj ruci. Iako ne verujem u sudbinu izgleda da je zapisano da budem krompir: spolja zdrav, iznutra truo, u fazi raspadanja. Odavno sam se odrekao od toga da se odreknem cigareta i pića. Pre bih batalio žene, ali cigarete i pića nikako. Pomirio sam se i s time da ću promeniti svet: menjam ga iz trena u tren, na papiru, no ne dam da svet mene promeni. To nikako! Kada sam imao petnaest godina sanjao sam da ću postati pisac, tj. hteo sam da budem pisac. E sad, od tada je prošlo dvadeset i pet godina. I dalje želim da budem pisac, iako to možda već i jesam. Kada negde gostujem predstavljaju me kao književnik taj i taj. Velika stvar! Biti pisac, književnik. Mrtvi pisci to ponajbolje znaju. Kad si mrtav tek tada smatraju da si pisac. Zapravo, da si bio pisac. Nije važno da li si za života bio dobar ili loš. Dabome – onaj koji je ispunjavao belinu papira Sad si mrtav, sad si pisac. Dok si bio živ jebalo se svakom za tvoje žvrljotine. Dok si još bio u životu sahranili su te propala državna vrtipera, jer još nisi bio pisac. A to ne! Nikako! Kad si riknuo svi su počeli da te hvale, a ti si dva metara pod zemljom zadovoljno se smeškao i uzviknuo bi samo da si mogao: „Najzad! Najzad je i mene stigla slava!“ Podrazumeva se da i medju mrtvima ima malo ovakvih, ali njima više nije važno kako su ih sahranili i da li pevaju ode o njima. Živi su ih napravili besmrtnicima. Oni koji su živi, koji su još živi, a i oni će biti požnjeveni, pravi su umetnici u stvaranju besmrtnika. Zasluga je uvek njihova. Pišu studije i doktorate, dižu biste, daju imena besmrtnika ulicama i trgovima. Jedan moj prijatelj, pesnik, i ja, zavetovali smo se da ako onaj drugi umre pre prvog i postave mu bistu na nekom skrivenom trgu, onaj koji će još biti živ kupiće gajbu dobrog piva, nabaviće platnenu stolicu na rasklapanje i sesti pored biste. Ispijajući pivo brojaće golubove što će sletati na bronzanu tintaru onog drugog i izručivati sluzavi izmet koji će se izdaleka beliti poput sedokose glave starine koja sedi na klupi i posmatra neujednačeni vodoskok u fontani na centralnom trgu. Jednom rečju – golubovi će da se poseru po bisti.

Medjutim, moj prijatelj ne pije pivo, alkohol zaobilazi ko što narod izbegava šaltere gde se plaća neutrošena struja za tekući mesec. U stvari, beži od alkohola kao što ja bežim od TV aparata u pola osam uveče. Ali biti pesnik to je neka druga sorta ljudi. A on jeste pesnik i pojma nemam o čemu i kako razmišlja, da znam i ja bih bio pesnik. Kod mrtvog pesnika je to drugačije. Pokojni pesnik – kako to mrtvački zvuči. Kao da dolazi iz podruma, penje se liftom do tavana, poskida crepove sa krova i poleće na kružno putovanje iznad velebnih gradjevina koje krase ovaj grad i bez kojih stanovnici, starosedeoci i sveže pristigli došljaci, jednostavno ne mogu zamisliti veliku prazninu koja krasi njihovu dušu – zagubljenu u nedavnoj prošlosti. Mrtav književnik – kako to pokopano zvuči. Treba još za života – ta, kako ćemo kada budemo mrtvi – opevati znamenitosti gradske. Poetski triptihon o tri znamenitosti u sedamdeset i sedam stihova: prvi je Prvi gradski WC u centru grada, podzemni WC, polazna stanica podzemne železnice odakle destinacije pucaju na sve strane grada. Drugi je stogodišnje stablo povadjeno početkom prošlog veka za koje se nepouzdano tvrdi da je izgorelo u furunama prigradske sirotinje, a u stvari je poslužilo kao materijal za ulaznu kapiju pakla, jer izlazna ne postoji. Treći je peščana oluja koja s vremena na vreme protutnji ulicama ostavljajući za sobom patinu kojom se svi mi ponosimo i radi toga gordo skačemo sa desetospratnice u ravnicu što svojom beskrajnošću ubija u čoveku želju za životom. Ah, književnik, pomislim i najradije bih pljunuo na tepih koji je ionako prljav. Ustajem i dovlačim vinjak do kreveta. Neću da pljunem! Radije ću popiti u slavu mrtvih pisaca. Potegnuću iz boce u ime anonimnosti pisaca koji nikada nisu dosegli visinu gde se nalazi slava, premda su već godinama mrtvi i sahranjeni. Ispiću jedan dobar gutljaj za sve mrtve pisce. Jednostavno, oni nisu po volji živim kreaturama što dele besmrtnost i zaborav. Jedan živi besmrtnik je izdejstvovao postavljanje biste svom pokojnom prijatelju, osrednjem pesniku i osrednjem po visini, na sredinu trga na koji gleda prozor njegove kancelarije i prozori Muzičke škole. Verujem da svakog jutra, sa šoljicom kafe u ruci, stoji pred prozorom i divi se svom delu. Živi besmrtnik je načinio mrtvog besmrtnika. Uostalom, danas je svako pisac, svako može da štampa knjigu. Neki od njih godišnje iseru po pet-šest knjiga. Za godinu dana napišu više knjiga no što ja mogu, pored vinjaka, gajbi piva da ispijem u najkraćem mesecu u godini. Pomislim na onog zatvorskog čuvara koji stvara knjige kao što nesredjeno, nestalno društvo stvara zatvorenike za ćelije u njegovom zatvoru. Moram da se zapitam čime se sve može baviti jedan umetnik, stvaralac? Može bilo čime. Jedno izvesno vreme. A dalje? Ja znam da umetnik mora da bude slobodan, ne iz ubedjenja, još manje iz predubedjenja. To je nešto sa čime se umetnik radja. O tome se ne može učiti iz knjiga. Jednostavno, pisac treba da zna svoj posao, jer teorija književnosti ne odredjuje granice do kojih pisac sme i može da ide, ona samo ukazuje na etalone koji nam omogućuju da ne kršimo zakonitosti. Sve ostalo je pitanje talenta i rada, daljnjeg učenja i usavršavanja. Ali, Bože moj, biti pisac, pesnik, književnik, poeta, slovoserač, samoupravni proizvodjač knjiga, pisac romana u Prvom izdanju, kao preventivna mera Drugom izdanju i svim budućim izdanjima, dopunjenim doštampavanjima; biti nazvan postmodernistom nakon čega verovatno dolazi mega, ili hipermodernizam u gaćama… Usraću se u stilu postmodernista i, ispijajući vinjak u krupnim gutljajima, pitam se koji će se izam upotrebljavati za sto godina, ako nas još bude bilo?, što je primetio i pokojni Paz. Postmoderna kao nuzproizvod dokonih istoričara umetnosti, ili umotvorina raznoraznih kritičara koji svoja mišljenja iznose u dvotomnim rečnicima stranih reči i izraza sa tvrdim koricama u boji. A sve to košta, sve se plaća. Medjutim nemam ništa protiv ako se za sto godina neka književna novost u stilu, neka revolucionarna novotarija bude nazvala „Šajzizam“, što ćemo mi veoma brzo prihvatiti i prevesti kao „Govnizam“, nešto kao AIDS jednako SIDA! Možda će novi naziv biti „Nihcizam“, na našem jeziku „Ništizam“, ili „Praznizam“, važno je da u nazivu bude izma. Ćudi me kako se u prostituciji i politici još nije odomaćio termin „Kurvizam“! Naravno, za one koji loču rakiju, konjak, vinjak, viski, vino, pivo i ostala alkoholna pića, neki veoma učeni ljudi tvrde da uživaju u alkoholizmu. „Konobar! Kelner!“, uzvikujemo u kafanama: „Donesi ovamo turu izma za moje drugove!“ Ovi učeni i uvaženi ljudi boluju od „Tvrdizma“, a vrlo je verovatno da svi mi bolujemo od neobjektivizma.
stevovaljićprepetnaestgodinasubotica

Dugo sam razmišljao da li da postavim na Youtube clip o Paliću. Snimljen je pre nešto manje od godinu dana. Mislio sam u sebi, jbg ej, ovo je naše Subotičko, ako ljudi iz drugih mesta, gradova šta li, budu videli ovo sranje sa algama na jezeru, hoteli će ostati prazni, ljudi koji rade u tim hotelima, Vilama, restoranima… ostaće bez para, dakle love iz koje žive, izdržavaju svoje porodice, ljubavnice i svejedno još koga i šta. Clip je snimljen malom kamerom, kamericom koja stane u mali džep izlizanih farmerica, kakvoća snimka je ispod bilo čega što bi smo mogli nazvati kojekakvom kvalitetom, medjutim verujte mi da „uživo“ i nije delovalo baš tako grozno koliko šokantno. Na clipu, baš mi je drago, izgleda „bolje“ no što bi lovac profesionalac na „prljavštine“, ekolog bre – mogao i da sanja kada sakuplja žive dokaze o sranjima raznoraznih fabrika hemikalija, djubriva veštačkih i ostalih srodnih proizvodjača jestivih otrova za široke mase. Jebiga, snimak nije friziran, kamera je snimila što je snimila. Dakle… nakon uginuća onih silnih riba u Paliću od pre nekoliko dana, odlučio sam pustiti clip u svet. Odlučio sam se na ovo zbog toga što svi koji imaju neke veze sa Palićkim jezerom i dalje daju izjave kao nije ovo ništa, ništa se nije dogodilo, nije ekološka katastrofa. Mamu im onu neekološku, lažovansku i tako dalje. Čast izuzecima, verujem da ih ima, ali po svemu sudeći ima ih malo.

Kao što se vidi levo na fotografiji, Palić poseduje blistave gradjevine koje su srećom opstale, ali ne zahvaljuljući seronjama prisutnim na i oko Palića. Kadrovi one nekadašnje partije još „dirinče“ u glavnoj firmi koja je zadužena za Palić. Na lokalnim televizijama vidim i čujem vlasnike hotela i Vila kako govore da niko od gostiju nije otkazao i da i ostali koji su se najavili dolaze. Daj, nemojte me zajebavati! Voda je smrdila na sve strane, ja bih bio prvi koji bi kidnuo ne plativši račun. Naravno, ne pljuj u bunar, trebaćeš se napiti vode. Dobro da se ovi vlasnici nisu razderali na sve strane, iako su po meni, po mojim shvatanjima morali i trebali, jer neko ne samo da je kriv već ga treba i kazniti, debelo ga kazniti, debelo ih kazniti! Ako nikako drugačije a ono kada se ponovo pojave alge da ih pobacamo u Palićke vode, pa kad izrone da ih plasiramo kao „sivozelena čudovišta“ iz Lohpalića. Škoti, jebali ste ježa, ima da vas porazimo makar u ovoj „vodenoj“ delatnosti širenja laži.
stevovaljićV2009sabatkienzis

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=rbgTY4JBoP4&hl=en&fs=1]

Ali ne tudju, kako su to činili oni junaci narkomanima. Lupam svoju vlastitu tintaru jer sam u nedoumici. U stvari, još razmišljam da li da otpočnem sa postavljanjem „romana“ ili da odustanem. Ne bi valjalo da postavim recimo trećinu i da mi potom dosadi, jer sa ovim stvarima imaš gomilu posla, odgovornog posla. Naravno, ovo je moj blog i radim ono što hoću, a da radim, da činim gluposti to je daleko od mene, ne pada mi na pamet, i zbog ovih činjenica (a ima ih još) lupam glavu. Trenutno razmišljam da postavim završetak priče (za mene su i dugački romani samo priče). Pet kucanih stranica, kucanih na pisaćoj mašini (pre petnaest godina), 30 redaka, dupli prored, 60 slovnih znakova u jednom redu, dakle sa poštenim marginama za ispravke, dopisivanja i tako dalje. Kraj priče je nalik početku. Oduvek me privlačilo rešenje da početak priče uslovljava kraj iste. Sve se dogadja u jednom danu, postoji glavni lik i likovi u njegovoj glavi, ima pijanstva od prethodne večeri, takodje i u prezentu, burnog ljubavnog života – prave pičkaže štono se kaže, filozofiranja i prividjanja, i tako dalje, et cetera, et cetera. Pošto sam ovaj tekst pisao pre petnaest godina čini mi se da imam makar još dve verzije koje, naravno, ne mogu da nadjem. Možda su dole u podrumu, možda u garaži, a veoma je moguće da sam ih bacio. Neki moji prijatelji su imali prilike da pročitaju tekst, čak sam planirao, da uz njihovu malu pomoć, napravim jednu jedinu knjigu što danas nije veliki problem, ali pre petnaest godina jeste bilo dovoljno teško da se to i uradi. Imao sam i neke naslove, ali sam ostao pri radnom naslovu: JUTARNJA GIMNASTIKA!

Navikao sam da u svoje tekstove stavljam i fotografije koje barem malo treba da su u štimungu samog teksta, i moram da priznam i to da ne volim raditi na starim tekstovima koje nisam završio, i više mi leži kratka forma, prvo napišem u glavi i onda „prebacim“ na monitor iz prvog i gotovo. I… još priznajem i to da sam velika, ogromna lenčuga što se tiče odredjenih poslova u vezi pisanja, ali ako donesem odluku onda nema nazad, nema prestajanja. Ono što me sada iskreno interesuje to je kako ovaj tekst može da izgleda na blogu, mislim ovih pet stranica rukopisa, pet stranica gde će se videti kojim rečnikom je priča napisana, zapravo naznake… Nadam se da ću imati i neke povratne informacije koje ne moraju biti presudne ali mogu biti veoma važne za moju krajnju odluku. Dakle, zamisli da je dan glavnog lika započeo u rano jutro prividjanjima kao posledica pijančenja od prethodne večeri, i nakon svega i svačega, na kraju dana kada je zreo za spavanje dogadja mu se isto, ali sada u mnogo lepšem obliku.

JUTARNJA GIMNASTIKA

(kraj, završetak priče)

Vidim nekakve oblake što lenjo prelaze s jednog na drugi kraj neba. Do malopre sam gledao u plafon koji je odavno zaboravio kad je poslednji put na svom ispucalom telu osetio sveže gašen kreč. A sada vidim plavo nebo prošarano belim oblacima. Ne sećam se da je ikada pre nad ovim gradom nebo bilo ovoliko plavo. Kao da se nalazim negde uz obalu mora, toliko je plavo. A oblaci, dok se provlače po nebeskom svodu, svaki čas menjaju oblik. Evo, kao da baš iznad moje glave trči bosonogi momčić i šutira kožnu loptu. Viče:
„Tata, tata! Naučio sam da igram fudbal!
Kako se njegov glas udaljava tako se belina rasplinjava po plavetnilu i pliva na sve četiri strane sveta. Potom nailazi veliki oblak posut tamnim mrljama. Približava mi se i odjedared poprima Sofijin oblik. Kao da je izronila iz Markesovog romana. Gornji deo njenog tela leluja se na nebu; raskrečila je noge kao da stoji na suprotnim stranama provalije. Ogrnuta je haljama boje zadimljene zavese na mom prozoru. Nadvila se nadamnom poput krošnje drveta kruške koju savija hladan severac. Osećam njen ledeni dah na licu, kao da sam otvorio frižider i gurnuo glavu unutra da proverim ima li hladnog piva i uvoznog senfa za kuvane viršle. Izgleda da su tamo gore vazdušna strujanja dovoljno jaka da Sofiju raseju po visećim njivama. Vidim skute njenih krpica koje drmusa nevidljiva ruka što hara nebesima, čupa njenu kosu kao vlati trave slinava njuška krave koja je na ispaši. Preorava njene rumene obraze, ostavlja duboke brazde na čelu, kida obrve i trepavice, vuče je za nos, cima uši i onda iznenada zgrabi zlatni lančić koji visi oko njenog znojavog vrata i povuče svoju maljavu pesnicu: na desetine žutih alkica razleti se nebom i izmeša se sa ostalim oblacima koji se njišu levo-desno, levo-desno, poput ljuljaške obešene o najnižu granu Oraha u susedovom dvorištu. Sofija se bori kao deset bolničara što ne uspevaju savladati ludaka koji ima svoj prvi jutarnji napad besnila. Iz njenih usta pokulja bela pena i sad je nalik muškarcu koji se brije. Ali vetar je jači. Strže s nje halje koje se razliju poput izvrnute kofe s ustajalom vodom po žednoj zemlji koja halapljivo upija svaku kap. Pred mojim očima se ukažu dve ogromne butine. Kao da gledam u naglavačke okrenutu katedralu sa dva tornja bez krsta. Tamo, gore u visini, gde se tornjevi spajaju zjapi crna rupa sa tek izraslim dlačicama po oštroj ivici. Crnja je i dublja od najcrnje i najdublje crne rupe koja se, još neotkrivena, krije u nekom zabačenom kutku vaseljene. Iznenadni udar vetra okrene Sofiju za stotinu i osamdeset stepeni i ugledam njenu crvenu zadnjicu koja drhti kao ohladjeni puding od jagoda u staklenoj zdelici. I onda, kao da joj je vetar opalio šamarčinu, vrati se u prvobitni položaj. Njene grudi desetak sekundi se njišu poput dobro podmazanih pomičnih vrata na hotelskoj terasi. Naslage sala na njenom stomaku nalik su talasima što ih za sobom konusno ostavlja trajekt isplovljavajući iz tajanstvene luke u predgradju sveta. Vetar se pojačava i polako podiže njene ruke iznad glave. U jednoj drži sekiru sa drškom od bagremova drveta, u drugoj dugačak mesarski nož; mora da ga je maznula od nekog mesara koji domaćicama zakida na mesu. Uočavam da je spremna za poslednji udarac, dvostruki udarac sa dva za život opasna orudja. Iako osećam ubilački pogled na sebi na njenom izobličenom licu ne mogu otkriti oči koje zamišljam kao krvave višnje, kao žive rane iz kojih kaplju crvena zrnca tečnosti koja u našim venama vijuga poput potočića života. Čujem bat njenog srca, ili pak to neko udara u bubnjeve šaljući dramatičnu poruku po prašumi što se prostire diljem ovog širokog neba. Počelo je da seva i grmi. Zar tolika snaga u jednom ipak sićušnom oblaku što se valja po površini plave livade koju će nebeski ratar zaorati? Zar u jednom oblačku koji se kočoperi na dlanu večnosti ima toliko drskosti da se suprotstavi snagama i silama koje drže konce sveta? Ne verujem, iako Sofija spušta svoje ruke stežući ubilačke alatke. Zar nam je Prometej, izloživši sebe gnevu bogova, zato dao vatru da iskujemo sekire i noževe za ubijanje? Sofijine ruke padaju ka meni. U sledećem trenutku zariće nož u moje srce, sekirom rascopaće mi glavu, otkinuće mi ruke, na sitno iseckati meso na mom stomaku i butinama, smoždiće mi kosti i baciti ih gladnim psima da se gozbe. Onima koji veruju u Svevišnjeg, ostaće večita tajna kojim On to putevima korača; ovim drugima, što ih krstismo bezbožnicima, te staze utabane Božjim stopalima u primitivnim kožnim sandalama – nisu ni od kakve važnosti. Oni hodaju stazama za koje nemaju blagoslov Svemogućeg. Sofija hodi mimo ovih staza, opkoračila je provaliju čiji se zidovi od trošnih oblaka pretvaraju u oblutke koje poput snežnih pahulja razvejava lahor, najmladji sin vetra. O Bože, ne mogu ovog trena svetog smisliti pogodne reči za molitvu što bih je uputio za spas njene duše i opstanka tela. O Bože, kako sad da iskam od Tebe milost za nju? Kako da Te ubedim da je zaslužila naklonost Tvoju? Pusti je, o Bože, smiri bes svoje leve ruke i pusti ovu ženu da proleprša nebom i nestane na horizontu, tamo gde se sunce radja. Pusti je, o Bože, ona je ionako tek oblak koji mi ne može nauditi. Ali, Bog ne usliši molbe koje zbrzah navrat-nanos u svom strahovanju od besa Njegovog. U trenu ne dužem od vremena koje se troši za čitanje prvog slova u lošoj knjizi, Sofija se raspala na mnoštvo malih oblaka koji su se razmilili po plavetnilu. Potom ih je vetar pomeo na nevidljivu lopatu i rasuo po smetištu sveta. Zbogom Sofijo, zbogom! Zbogom, makar si bila samo bezazleni oblak sa obrazinom pitomog ludaka koji nevešto glumi ubicu na očigled svih, tamo gore u nebesima gde su ulice klizave, premda se kupaju u svetlosti one žute lopte koja se noću krije od naših pogleda.

Iako nazirem uglove plafona, nebo je i dalje čudesno plavo. Pokušavam da se uspravim. Teška rabota za pijanog čoveka. A možda i nisam pijan? Ne vrti mi se u glavi, ne osećam mučninu; čak me i bešika ostavlja na miru. Utonuo sam u mekani krevet i lebdim izmedju neba i tepiha na podu moje sobe. Onda vidim starca s belom bradom i belom kosom. Desnom rukom se oslanja na štap sa drškom od lažne slonovače. Na sebi ima debeli džemper ispleten rukama moje majke. Njegove farmerice su izlizane a cipele prašnjave. Prepoznajem Nestaševića. Na trenutak zastade i mahne rukom. Štap je zabio u oblak morske pene. Htedoh otpozdraviti, ali ne mogu pokrenuti ruke. Onda Nestašević vadi cigarete bez filtera i zapali jednu. Potom je udene u muštiklu i, kao da na raspolaganju ima svo vreme ovoga sveta, odgega se sa neba.

Kapci su otežali. Polako me hvata san. Pomislim da bi bilo dobro popiti gutljaj-dva pre no što zaspim. Mrzi me da ustajem. Iako su mi misli bistre, sumnjam da bih bio u stanju da sedim, kamoli da stanem na noge. Nemam volje niti snage da pogledam na sat. U sobi je opet mrak. Da, jesen je. Dan je veoma kratak da bi se čovek upustio u ozbiljnija razmišljanja o običnim, svakodnevnim stvarima. Pred mojim očima, na plafonu, ponovo se plavi nebo. Ovo plavetnilo me asocira na pisce koji razvodnjavaju mastilo. Posle čitalac lupa glavu ne bi li odgonetnuo šta je pisac, zapravo, napisao mastilom koje brzo bledi; sutradan ostaju tek nejasne mrlje na papiru. Zar nije nepravda prema belini da je neki pošto poto žele zaprljati? Poznavao sam jednog pesnika koji je znao uživati u belini papira. Umeo je satima da priča o čistoti koja krasi prazan list papira. Nikada nije beležio svoje pesme. Pisao ih je u glavi i pamtio. Svoju glavu je zaveštao ljubiteljima poezije. „Neka je prepolove i čitaju moje pesme.“, rekao je. Njemu u čast i na sećanje večno prikucao sam na zid prazan list papira. Eno ga tamo, ispod reprodukcije grafike Šiškovskog. Visi na ekseru, pored nedovršenog portreta čoveka koji plače. I papir i portret su požuteli. Ponekad se pitam da li čovek plače zbog praznine na listu, ili je list papira požuteo zbog njegovog plača, A može biti da čovek jednostavno plače zbog toga što je svojim likom zaprljao papir. No, svejedno. Sada mi se ova pitanja čine sekundarnim, jer volim ove slikama ukrašene zidove. Volim ovaj plafon nadamnom jer na njemu vidim nebo a na nebu oblake što menjaju oblik i pospešuju moju maštu koja plovi na tim oblacima. Ipak ću pokušati da se uspravim i dohvatim vinjak, makar još samo gutljaj da popijem u slavu ovim zidovima. Neka, mogu i bez vinjaka da pevam o njima. Bio trezan ili pijan, oni će svakako biti tu, kao velika platna na kojima se odigrava život. Zatvaram oči, ili sam ih odavno zatvorio i spavam, spavam i sanjam. Sanjam nebo nad mojim krevetom. Nema oblaka. Nebesko plavetnilo je prazno poput neispisanog lista papira. Onda ugledam svoju majku. Leti na krilima najlepših bajki za odrasle. Smeši se na sunce koje se negde daleko iza ledja nas smrtnika penje na krovove kuća potiskujući mrak na drugi kraj sveta. Vidim da majka plete čarape od tople mekane vune. Okrenem se u stranu i čujem kako mi kaže:
„Laku noć, sine.“
stevovaljićprepetnaestgodinasubotica

Jelena je mlada žena. Tek je prevalila trideset i petu. Nikada se nije udavala. Ostala je bez iskustva koje je poznato udatim ženama, nema ni iskustvo žene koja je razvedena. Nikada nije bila majka, nije u toj situaciji da ushićeno priča svojim retkim prijateljicama o besanim noćima koje su bile ispunjene dečjim plačem i ukakanim pelenama, o nedostatku majčinog mleka u svojim bujnim grudima, o neizmernoj sreći kada je prvi put prohodalo dete muškarca čije seme se nikada nije začelo u njenoj materici. Ali, Jelena poseduje veliko iskustvo sa muškarcima koji su je redovno ostavljali na cedilu i sada je zbog toga tužna.

U tridesetoj godini žena je nalik isušenom jezeru, za trideset i petu nema lepšeg naziva od sive nepregledne pustinje. Sve što posle toga dolazi – običan je kamenjar. Ali za susednim stolom, gde sede tri muškarca i ćutke pijuckaju toplo pivo, niko ne spominje kamenjar. Možda oni znaju da Jelena zna da je u većini knjiga obično trabunjanje i da njoj za čitanje treba rečnik stranih reči i izraza da bi razumela neku nepoznatu reč ili, još bolje, da ništa ne razume. Ali, Jelena ne razume rečenice, jer rečenice – sa rečnikom ili bez njega – ništa ne znače. A šta je to pisac hteo da kaže kada je pesnik već sahranjen i da li je život knjiga ili je knjiga život? Jelena, možda, nikada nije shvatila da je jednom bila deo godišnjeg doba kada prolećne kiše dolaze i odlaze. Zar muškarci nisu kao prolećne kiše? Zar se godišnja doba ne smenjuju? Traktati o ženama su plod muške nesigurnosti u same sebe. Bog je stvorio kokošku, kokoška je snela jaje, a da bi se ljuska razbila nije trebalo biti previše pametan, dovoljno je bilo stegnuti (muške) šake:
I rodi se muškarac!
Jelenu i dan danas muči pitanje:
Jaje ili kokoška?
Nažalost, ona ne zna za Stvoritelja, a On je bio tako okrutan prema njoj.
Jedan od muškaraca, najniži od trojice, hoteći da ustane od stola, na pola puta zastade i, umirivši se, baci mutan pogled u prelepe ali prazne dvadesete. Potom se svali nazad u drvenu stolicu bez naslona za ruke. Gde je ta vlažna svežina koju je onomad osećao u ustima i škrgućući stisnutim zubima govorio:
Još piva! Još piva!
Gde su te divne ali izgubljene dvadesetipete kada je urlao:
Još piva! Još piva!
Jelena stoji iza šanka i briše čaše.
Još piva! Još piva! – odzvanja u njenim ušima.
Da, to mora da je bilo od piva. A šta je to bilo u pivu da bi na kraju ispalo da je to od piva? Jelena bi rekla da je ispod sapunice u pivskoj čaši čista srdžba, bes dvonožne muževnosti koja se dokazuje kao životinja odbegla sa lanca. Da, Jelena zna da je to pesma koja nije dostojna ni vece papira.

Još piva! Još piva!
Izvesno je da posle tridesetog septembra dolazi prvi oktobar. Prvi oktobar i bilo koji dan u nedelji kada žuto lišće ne opada, jer nema drveća.
Još piva! Još piva!
Kraj, nema više. Žuto lišće ne opada, jer nema drveća.
Jelena i dalje briše čaše i ne razmišlja o drugom muškarcu, nešto krupnijem od prvog, koji pripaljuje cigaretu. Gusti beli dim vapi za prostorom i guta uspomene na vrele poljupce i buket crvenih ruža koje donosi raznosačica cveća u sveže Nedeljno jutro. Taj dim sada ne zna šta će sa samim sobom, beznadežno miluje ustajali vazduh iznad stola sa kariranim stolnjakom. Tu nema razumevanja ni ispod kamena, a kamena ima za dva kamenoloma. Zašto lagati u krevetu, na belom jastuku, na još beljim uštirkanim čaršavima? Zašto lagati u kuhinji pred gomilom neopranog posudja, zašto lagati u kupatilu dva sa dva gde u gornjem levom uglu mali pauk plete svoju mrežu? Zašto duvati dim od skoro dopušene cigarete na zabat oronule kuće koju nemilosrdno zasipaju dosadne predzimske kiše?
Još piva! Još piva!
Na tronošcu slomljena je jedna noga. Pisaći sto u neredu, na zidu okačene slike Starih majstora boje i kista. Kada će kraj, kada će kraj…
Još piva! Još piva!
Jelena zna da je na kraju početak. Jelena sluti da je na maglovitom početku izvestan kraj koji je toliko nalik sijalici od petnaest vati koja gubi svoju snagu.
Treći muškarac, neodredjenog rasta, sedi mirno. Ispio je svoje pivo, ispušio sve cigarete kupljene od uličnih preprodavaca. Trebalo bi da plati račun, ali nije poneo dovoljno novca, što ga, medjutim, ne čini nervoznim. On zna da nikada neće upoznati Jelenu, on čak ni ne sumnja u tako nešto. Problem je u tome što Jelena nikada neće saznati da je on pravi čovek za nju. Muškarac ustane i krene k vratima. Korakne u mrak i zalupi ih za sobom. Hoda polagano, ne žuri mu se. Pod djonovima njegovih cipela od izvrnute svinjske kože škripi pesak, sivi nepregledni pustinjski pesak. On pogleda u nebo posuto zvezdama, potom krene dalje da ga proguta tama.
Ovaj čovek zna šta krije pustinja. Ovaj čovek ne traži kamenje. Jednostavno – rasplinuo se po mraku.
stevovaljićnovembar1994subotica

Ovih dana pokušavam da sredim svoj radni prostor, a pri tome ne mislim na mesto gde pišem, gde mi je komp i za svaki slučaj i pisaća mašina, tj. pisaće mašine, dakle soba gde obavljam svoju primarnu delatnost, gde pišem, izmišljam tekstove, gde sanjam i sanjarim, zapravo gde provodim najviše vremena. Sredjujem onu drugu prostoriju gde u stvari spavam, ovaj… najmanje spavam ali volim da se izležavam, da dirinčim u nečinjenju, u neradu slušajući usput Johana Sebastijana…

Prošle jeseni sam nabavio sto za kompjuter, bila neka rasprodaja a ja u to neko vreme sredjivao kupatilo, mislim… nije da sam sredjivao već su pukle cevi, one vodovodne, nisu htele sačekati proleće, već ono krajem septembra odlučile da me stave na probu: na ovakvu i onakvu! A najviše me udarile po džepovima: ova leva poluprazna, u onoj desnoj ni za čašu piva. Sirotinja bre! Na kvadrat i kub. Ali pukle cevi u kupatilu, a ono vremešno, staro… baš kao i zgrada gde se nalazi stan u kojem stanujem, obitavam, tu sam gde sam (ej si di si), ovde se relativno dobro osećam i osim Sebastijana odslušam i AC DC, i još mnoge druge… katkad i sam zasviram, istina retko jer volja mi se proredila poput kose na glavi, no muziku volim ko tople dane u decembru. Dakle, kupio sto tada, još jesenas, (mislio sam kupatilo me košta gomilu para pa može onda i sto za kompjuter) a sad je mesec maj, vrućine ko nekad u ranom detinjstvu – julu i avgustu, kad je mojoj sestri starijoj bio raspust od škole i učenja. Sto za kompjuter još u kutiji, u komadima, nesastavljen al’ već ima mesto odredjeno, u uglu sobe namesto onog velikog stola gde mi sve stoji što je za pisanje potrebno. I sada trebam mesta u drugoj sobi za ovaj veliki sto jerbo na njemu mogu da radim sa maskama… Ona „faca“ na gornjoj fotografiji je naručena pre godinu i po a ja lenčuga se pozivam na nedostatak prostora i zbog toga ona još nije završena. Jasno je da je najlakše ne reći istinu, jer istina je šamar za izgovor koji para vredi da se u kafani opiješ i sutra imaš još jedan izgovor para vredan. „Ma slavio sam, znate… volim da slavim, i tako… znate…“

Mesta u drugoj sobi nema za ovaj veliki sto… a i kako bi bilo kada se tamo nalaze krevet na kojem se spava, televizor i ormar za ono malo knjiga i bibliju, premda nije da crkvu izbegavam ali radije prodjem pored nje iako znam da se krstim ko hrišćani što se krste i baš mi je svejedno da l’ su pravoslavci ili katolici pošto ih u mojoj porodici ima i jednih i drugih; pa nadalje u onih dvanaest kvadrata imam još i vitrinu gde čuvam sve i svašta, jedan manji sto gde mi je onaj drugi komp za ono kad mi nešto pade na pamet i da ne moram u drugu sobu, jer kad sve prodje ode i moja ideja, tamo su još dva stočića za… neznamtijazašto ali da se nadju, recimo za čašu piva, za… dve čaše piva, za… ma nema veze, važno je da su tamo; i naposletku ormar jedan od metar i dvadeset santima. I onda… jebiga, kad ga otvorim… tamo mi je sav život, tamo mi je sve, tamo se nalazi sve zbog čega su me majka i otac napravili a ja njih već sahranio, oca pre pet a majku pre godinu i po. U tom ormaru od metar i dvadeset se nalazi ono što sam ja, tamo čuvam svoje prve rukopise, manje ili više uspele, manje ili više neuspele, čuvam u tom ormaru etikete svetski dobrih pića a tamo su mi i uspomene na nekadašnju porodicu, moju ličnu, na bivšu suprugu i šćeru koja je danas velika cura i koja sa „fejsbukom“ katkad zna da mi blokira komp, na moju taštu koja je preminula pre nekoliko dana, a ja se nisam od nje razveo pa joj bio na sahrani; kada otvorim taj ormar, jebiga… jedno ne ide s drugim, sve poispada, pred noge… prva maska koju sam uradio, gomila crteža, što mojih što od slikara koje poznajem, fotografije i puno rukom ispisanih listova, požutelih i izbledelih od vremena koja su iza mene. Ajde da sad ne opsujem onako sočno kao što znaju opsovati u domaćim filmovima, u tom ormaru su uspomene na mojih šesnaest godina kada sam se žurio da odrastem i kada sam satima stajao pred ogledalom u potrazi za prvom dlakom na bradi koja je zrela za brijanje. Na ovu fotku sam naišao juče popodne, i nemam šta više kasti o njoj; dok ovo pišem, pored tastature je i fotografija moje klinke kada je punila prvu godinu svog života: stoji pored torte koja je na tacni metar sa pedeset, na tacni prvo torta 95 sa 45 santima, na njoj ogroman zec a pored zeca ogromno srce… potrošeno ne znam kolko brašna, cirka sto jaja, ko zna koliko čokolade, šećera, putera i šta ti znam ja još čega. Za zaista velike stvari ljudi kažu da su bile biblijskih razmera, ova torta je bila razmera jedne dobre knjige na sto i kusur stranica. Dete od godinu dana i jeste malo dete, no moja šćera pored onolike torte… Naravno, sada bih ispao kurvin sin kada bih na blog postavio ovu fotografiju. Jasno, nema šansi.
E sad, da bih mogao ovaj veliki sto na kojem držim ovu kompjutersku skalameriju premestiti u drugu sobu, prvo moram skloniti ormar o kojem sam besedio, što nije lagana rabota, mislim naći mu mesta. A mesto mi treba za ovaj veliki sto da radim na maskama, ovakvim ili onakvim, svejedno. Na kraju će biti da ćemo sutra, ili dan kasnije, a verovatnije početkom sledeće nedelje, premda nije isključeno da ćemo stići tek tamo sredinom juna, a možda i krajem tog meseca, iako se ja toplo nadam da ćemo sa ovim premeštanjem izaći na kraj u ranu jesen, a ako nas zadesi zima zbilja ćemo biti prinudjeni da ormar snesemo u garažu negde oko majskih praznika.

E, Bogo moj, po svemu sudeći postajem dosadan, jer šta sam ono hteo da kažem… Našao sam u ormaru rukopis koji datira… mislim od pre bombardovanja, dakle nešto više od deset godina. To mu dodje kao roman na preko sto kucanih stranica, sa puno ispravki, dodataka na marginama listova, i tako dalje, i tako dalje. Pročitao sam rukopis i razmišljam da ga pustim na ovom blogu u nastavcima. Oni koji se bave pisanjem znaju da napisati roman nije neko perce koje polagano pada prema zemlji i da za tako nešto treba dosta toga više no što je guščije pero, ali treba još više toga da se to pisanije postavi na blog u nastavcima. Ono što se ja u ovoj stvari pitam jest to da li posedujem volju i istrajnost da izguram ovako nešto radi recimo anfas zida ove sobe u kojoj pišem, jer vremena imam taman toliko koliko mi je ostalo do kraja života.
stevovaljić27maj2009subotica

Čovek sedi na klupi. Klupa se nalazi pored staze. Staza, koja je pošljunčana, vijuga medju stablima drveća. Drveće je listopadno. Listopadno drveće se nalazi u šumi. Šuma leži na periferiji grada, dok se grad prostire na neodredjenoj tački zemaljske kugle.

Jesenji dan je na izmaku. Sa šumskim pticama primirio se i vetar. Iznad opalog lišća, boje požutelih zuba matorog kopača zlata koji na samrti sanja neiskopane grumene, što će, u to je siguran, da ih iskopa na onome svetu, prostire se sivilo koje na horizontu poprima bledilo smežurane kože na licu istog kopača zlata koji se oprostio od života, poljubivši samrtnu lepoticu poslednjeg trenutka ovozemaljskog danjeg svetla i sada već kopa, nebeskim krampom, ogromno grumenje zlata.
Čovek sedi na klupi. Podigao je okovratnik kaputa tako da mu pokrivaju uši. Razmišlja. O čemu razmišlja? Je l’ mozga o vetru koji se sakrio medju stablima ogolelih krošnji i čeka da opet dune svom snagom, ili o travi ispod gomile opalog lišća, možda o sitnim kamenčićima kojima je posuta vijugava staza koja se u daljini gubi iz njegovog vidokruga?

Ovaj čovek može da razmišlja o bilo čemu, čak može sebi da dozvoli trenutak krešenda sa iznendnom pauzom, dok u mislima vidi vozača na pretovarenoj „Harlejki“ koji, poput amaterske slike Biro Mikike, lokalnog umetnika što izmedju prstiju vrti kist i meša boje, naivno misli da u malenom rancu na ledjima nosi bagatelu svojih bivših suseljana koji se svojski trude da poseljače gradski život, što im je, istini za volju, na dohvat ruke, ali oni noću na pišanje još odlaze u zadnje dvorište seoske kuće uz dernjavu domaćih životinja koje gradski seljaci, sa punim pravom, mešaju sa prekookeanskim zverima.
Ovaj čovek ima tu neopisivu slobodu, toliko nedostižnu zemaljskim smrtnicima koji živahno hodaju, a da toga nisu ni svesni – pored Valjićevog kruga, slobodu da mašta koliko god ‘oće i koliko god može. Ovaj čovek, ne samo da je svestan svekolikih maštanja koje pruža običan a, ipak, magičan krug Valjićev – koji se, za retke poznavaoce drevnih tajni, još zove i Stevin krug – već zna da negde, na drugom kraju sveta, nekom ljudskom biću divljaci vade utrobu, da se buduća majka, uz srećne muke, poradja, da novopečeni pijanac baš ispija prvi gutljaj piva a od sutra prelazi na žestoko piće, i kada se hemijskom olovkom puno škraba ona se brzo istroši i da valja nabaviti novu i, što nije najvažnije, ali nije ni poslednje, da se negde, neznano kud, no – ne samo u mašti, iz dimnjaka usamljene kućice, čiji krov je pokriven i odiše mirisom prošlogodišnje trske, diže u noćno nebo tanak beli dim koji se rasplinjuje ka putu za nepoznato.

Ali on trenutno razmišlja o tome da će kupiti pisaću mašinu, gomilu papira i litru domaće rakije. Kada bude sve to imao, sešće za pisaći sto i udenuće list papira u pisaću mašinu. Ispiće dva-tri gutljaja rakije i napisaće naslov priče:

VALJIĆEV KRUG

Čovek sedi na klupi. Klupa se nalazi pored staze. Staza, koja je pošljunčana, vijuga medju stablima drveća. Drveće je listopadno. Listopadno drveće se nalazi u šumi. Šuma leži na periferiji grada, dok se grad ležerno prostire…
stevovaljić tekstiznovembra1994godinesubotica

Jedna od mojih omiljenih a ono bivših kafana zove se kao što je u naslovu navedeno – AS! Ono Lani je nastavak prezimena vlasnika kafane; dakle, gospodin vlasnik se preziva Aslani. Nikad ga nisam priupitao odakle naziv AS, da li su posredi početna slova njegovog prezimena, možda ime keca iz kartaških igara, ili jednostavno termin koji se koristi u sportu, tj sportski as, prvak, šampion… jer je ovaj moj drugar, vlasnik kafane koji se zove Omer, svojevremeno uzimao meru onom drugom koji bi se našao spram njega u ringu, bokser dakle, udarač, borac, onaj koji se bavi plemenitom veštinom, premda ja nikada nisam primetio plemenitost u činu razbijanja nosa onom drugom.

Moram da priznam da u poslednjih nekoliko godina – trenutak je redji od retkog kada svratim kod njega na piće. A rekoh u uvodnoj rečenici da je njegova kafana bila u tim nekim prošlim vremenima jedna od mojih omiljenih mesta gde sam provodio ako baš i ne polovinu dana, a ono trećinu sigurno. Trećina od dvadeset i četiri sata mu dodje osam sati, to je jedno celo radno vreme u fabrici za izradu šrafova po meri, ili polagana šljaka u bezbrojnim kancelarijama; nekada davno u Subotici bi se toliko presedelo na gvozdenim šipkama što ih i danas zovemo „Majmun Plac!“, i gde se na mesto za sedenje pre trideset i kusur godina čekalo satima i najčešće ni tada se nije dolazilo do mesta odakle je pucao sjajan pregled na šetače koji su se okretali na kraju Malog Korza pa se vraćali na veliki Korzo (zato malo početno slovo jer Korzo je Korzo, a veliki je onaj koji je veći, a mali je Mali Korzo zbog toga što je dugačak sto metara i par santimetrova). Nekada elitna gvoždjurija u današnje vreme uglavnom zvrlji prazno; po svemu sudeći mladi ljudi ovoga grada korziraju nekim drugim ulicama, bolje rečeno provode vreme u zadimljenim prostorijama što ih zovemo kafićima. Kafana, kafić, krčma… većma je služilo, služi i služiće… poslužiće za okupljanje ljudi na jednom mestu gde se osećaju bolje nego na nekom drugom, neodredjenom mestu.

Ergo, kafana kod Omera, mesto, destinacija, odredište gde se nekad moglo dobro pojesti i popiti. Kafana gde ste mogli sresti umetnika, slikara iz ljubavi prema kistu i farbi, običnog radnika koji nakon posla svrati na rakiju s nogu, mnogobrojne šofere šlepera što voze na hiljade kilometara odavde do tamo i nazad, i koji svoje slobodno vreme izmedju dve ture provode u kafani koja je bukvalno preko puta preduzeća u čije ime prevoze robu dalekim stazama. Kamiondžije koji su se znali potući čisto onako reda radi, jer jebeš kafanu gde tučnjave nema, gde nema kavge medju gostima, gde jedan od pripitih ne skoči na onog drugog već napijenog od svakakvog pića i valjda zbog toga i neopreznog na rečima koje ispadnu pre vredjanje no pohvala onom koji jedva da sedi na visokoj stolici za šankom po kojem lupa i dere se na konobaricu: „Daj mi još pića, plaćam gotovinom!“ Sećam se jednom izlomili inventar kafanski. Potukli se ko zna zbog čega vozači kamiona, valjda zbog žene, jer šta li je u životu vrednije od žene a da se muško upusti u gadnu tučnjavu gde lete stolovi i stolice, a kad slete ono polomljeno sve i svašta, gostiju vinovnika medjutim nigde; tri minute žestoke gužve, tučnjave i pesničenja koja priliče delovima dobro napisanih romana svetski priznatih pisaca. A sutradan ma svi uglas kažu: „Omere bre ćuti! Mi ti izgradili kafanu a sada kukaš za dva stola i par stolica!“ Gledajući iz ove stolice na kojoj sada sedim to je bila ona najobičnija gruba istina. Trgovac ne živi od one robe koju poseduje, već od onih koji kupuju tu robu. Dakle džaba silne gajbe piva i nebrojene boce belog i crnog vina, domaće rakije i bog te pita još koja i kakva alkoholna i bezalkoholna pića, nadaleko poznata kuhinja gde se kuva da se prsti poližu, jer plaća njegovo veličanstvo gost koji, ako se ne vrati, u najmanju ruku kafanu dovodi na ivicu rentabilnosti.

Bio tamo i jedan slikar, ili vozač onog glomaznog šlepera, jer se porodica izdržava iz konkretnih para a ne žvrljotinama na platnu. A on duša od čoveka; osoba koja ima dobro plaćen posao, suprugu, dvoje dece, za one tadašnje prilike prostran stan i… jebiga umetnik koji je u stvari samo polovina arta, homo sapiens je drugih pedeset od sto! Ako dobro razmislim, a to sam uradio tada, u to vreme o kojem besedim, ne ide jedno sa drugim. U stvari je reč o tri poteza koja su u zavadi bila oduvek i biće u tome zanavek. Ne može se dati dvesta posto sebe za umetnost, za čovečanstvo dakle, za večnost i kako se to još kaže za vjeke vjekova ako si lakom prema instituciji koja se zove brak, jer si u tome obavezan potomstvo obezbediti, i pribaviti sva moguća dobra ne bi li brak za ove sa strane ispalo kao savršenstvo savršenstva. Ako još svemu ovom dodam jebeno sedenje za volanom onih prekoautostradskih šleperčina u trajanju dve do tri nedelje, umetnik koji obećava ostade u maminoj. Nema se vremena roditi, mrtav si od dana kad si začet u mislima muškarca koji je na drugoj strani ulice ugledao zgodnu ženu koja već sledećeg trenutka zavija za ugao, za ćošak iza trošne kuće koja će se urušiti u svoju vlastitu starost i kada se prašina slegne, njoj, zgodnoj ženi, tvojoj majci u stvari, neće biti ni traga. Zato je umetnik retka zverka, i ima ih malo; jesu malobrojni, prošli su sito i rešeto, zapravo rešeto i sito, oni su kao fino brašno za odabranog pekara što mesi testo za hleb koji je za pamćenje, onaj ko od ovog peciva ima zalogaj žvakaće ga do kraja krajeva.

Zvali su ga Pikaso! Preko ovog velikog imena davali su mu do znanja da ga cene zbog njegove izuzetnosti, koja je na njegovu nesreću bila potisnuta njegovom porodicom i poslom koji je stavljao hleb na kuhinjski sto.
Imao sam priliku da ga posetim sa dva izuzetna autoriteta za likovnu umetnost. Jedan od njih na žalost više nije sa nama, preminuo od teške bolesti 94 godine prošlog veka; druga osoba je danas priznati individualac kojeg teško da uspevate zaobići u likovnjačkim poslovima. Odemo mi kod Pikasa da vidimo slike, i vidimo, i u načelu se dogovorimo za izložbu u dogledno vreme u galeriji Gradske biblioteke.

Lepe stvari traju tek toliko koliko smatramo da su lepe; kadikad one traju kao da su iz iskona istrgnute… i skloni smo da kažemo: „Ej!!!, ova pesma mi je oduvek bila pesma nad pesmama!“ Ali znajte da će dobra pesma da vam se čini kao da ste je već čuli negde. Sledeće nedelje Pikaso proda većinu svojih slika, jer ‘leba na stolu treba i mora biti. Od izložbe na žalost ostade priča koja se verovatno tu i tamo prepričava, a gospon Pikaso se utopio u prosečnosti kao mnogi pre njega i još više posle njega.
Iz tog perioda potiče slika slikana pretežno belim nijansama boje uzburkanog mora od pre ne znam koliko milenijuma kada je ove vojvodjanske prostore prekrivala voda. Na platnu nevelikog formata uz dvajest posto plave boje i poveće crne tačke dominiraju ribe u uzburkanim talasima. Slika nosi prozaični naziv RIBE! Naravno da ne možemo servirati naslov Kosidba Trave… Medjutim, ove „Pikasove“ Ribe su ubedljivo njegov najbolji rad koji je okačen iznad ulaza ili izlaza (pitanje ukusa) u ili iz WC-a! Čini mi se da je Omer pričao o istorijatu „Riba“, čak sam rad da kažem da sam neku verziju čuo i od „Pikasa“, no da me ubi pljačkaš banke u stečaju, moja beseda se tiče onih godina kojih se rado sećam, ali poput nekadašnje lepotice koja godine svoje krije kao što vanzemaljci kriju svoje čudesne letelice, nisam baš siguran u verodostojnost bilo čega što baca ma i slabašnu svetlost sveće na dogadjanja oko platna na kojem se nalaze ribe u stanju blage razdraženosti.
Dakle, moj drug Omer, kafedžija koji potiče s Kosova, a obreo se u Subotici, zašto?, nikad ga nisam pitao niti ću ga pitati, jednostavno on je ovde medju nama,dobri čovek koji oženi Madjaricu; koliko je njoj lepo kod nas ne znam. Ona mi je tema za nastavak ove priče, ako bude nastavka, a biće ga. Dakle, Aslani! Kafedžija valjda od rodjenja; ne znam, ću da ga pitam. I da! Ima dva sina. Onaj stariji je u Landunu. Duva ga vetar sa Temze. Jebiga, Znaju Englenderi šta je tradicija.
I tako… zalutam pre neko veče kod AS-lanija. Pitam ga kako idu stvari; Ribe još vise iznad vrata od vecea. Omer boluje od neke bolesti, pa ide na plivanje, ali brate… ovo iznad pedeset godina… i kusur meseci… Priča se u stručnim krugovima da plivanje pomaže, u rekama i na moru, možda ne toliko u zagadjenoj vodi jezera Palić, ali svakako da je pravo uživanje penzionersko na bazenu u Dudovoj šumi.

Ovo mi je drugi dan, mislim od juče, štrajkujem! Iako sam u principu protiv štrajka isto tako nemam ništa protiv. Dakle i jesam i nisam za štrajk. Jesam jer je to jedan od načina da radnici izraze svoje nezadovoljstvo zbog posla kojeg najčešće nemaju, i onda krive državu što je lopovima prodala fabrike gde oni rade. Na kraju blokiraju puteve ili prometne ulice sprečavajući druge da valjano obavljaju svoje poslove. Pitam se šta bi se dogodilo kada bi ovi gore pomenuti blokirali fabriku štrajkača kada oni zapravo ne štrajkuju već imaju posla… Bilo bi belaja kol’ko hoćeš. „Ahaaaa!, vi nam oduzimate hleb, ne dopuštate da pošteno zaradimo plate…“ Ne znam na šta li se može pozivati onaj koji vozi autobus ili upravlja bilo kojim drugim gradskim prevozom, ma onaj običan vozač koji žuri na svoj posao u fabrici gde ima posla; možda osećaju grižu savesti zbog toga što oni imaju posla i još pride dobijaju i nadoknadu za to. Istorija nam pruža milion i po razloga da je oduvek u pravu onaj koji je jači, bez obzira o čemu se radi. Ako je reč o državi onda vredi ono pravilo ne čačkaj medveda, ne kači se s Amerikom; ko je još čuo da je radnik jači od države; ko ispašta kada štrajkuju učitelji, nastavnici, profesori… ko ispašta pri štrajku gladju?, neko drugi ili osoba koja tretira glad nad samim sobom? Na žalost uvek su u pitanju mali ljudi, deca i bespomoćni starci. Nije tako? Sećam se kad su se Crnogorci izdvajali iz zajedničke države. Lako ćemo s njima, ima ih par stotina hiljada. Ili ono od pre deset godina: Šta, neka mala zemlja u evropi, razvaljuj!

Sećam se vremena „samoupravljača“. Samoupravljači, socijalizam, bratstvo i jedinstvo, kada smo kao pošteno radili. U stvari, svi smo znali za onu aksiomu: Ne mogu me toliko slabo platiti koliko ja umem slabo da radim. I da, kao bili smo slobodni, crveni pasoš u ruke i idi odavde ako ti se ne svidja. Jebeš državu koja tera svoje gradjane u druge zemlje. Sećam se kad je umro Tito, jedan moj frend krenuo u Madjarsku da donese crne kafe (jebeš državu čiji gradjani švercuju crnu kafu iz siromašnog susedstva, koje je danas tamo gde bi smo mi već odavno trebali biti). Na granici ga pitaju gde ide, a on kaže po kafu. A znaš li ti da je umro drug Tito, a ovaj kaže jeste znam, ali jebiga u zemlji nema crne kafe. Da, to su bila vremena bez crne kafe ali svi su imali posla; dešavalo se da jednu pepeljaru premeštaju na drugi sto njih troje, šest ruku bre jer ima svako da bude zaposlen. I sad su to neki ljudi u ovoj državi zaboravili. Izgleda da im treba skrenuti pažnju na nekadašnje radne akcije: ajmo Koridor 10 graditi radnom akcijom. Jebeš buldožere i svu mehanizaciju kada imaš gomilu nezaposlenih. Neka svi nešto rade, ali štrajkova će i dalje biti. Verovatno će se pre ili kasnije neko setiti da štrajkuje žderanjem, što je suprotno od štrajka gladju. Štrajkač će ubediti sponzore, proizvodjače hrane da ga isprate u njegovom žderanju do smrti a narod će se okupiti oko njega i dovikivati umri od svinjskog pečenja i udavi se od dobrog uvoznog vina. Dakle, štrajk ili ne, nije pitanje prava na posao već pitanje da li uopšte ima posla.

Štrajkujem!!!