Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 28-04-2009
<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>
U današnje vreme knjige su se namnožile, jednostavno ne može se pratiti šta je sve štampano pa izdato, plasirano na tržište „čitača knjiga“. Kasnije, tamo negde pri kraju ovog teksta, otkriću smisao navodnika. Dakle knjige, romani, pesmarice, gomila kratkih priča na stotinak stranica, pet šest sedam pripovedaka na takodje sto stranica, možda koja više. Svojevremeno, do pre desetak leta pročitao bih 100 do 150 knjiga godišnje. No, u medjuvremenu pogoršao mi se vid tako da sam bio prinudjen smanjiti čitanje knjiga, bez obzira što sam nabavio djozluke.
U vreme sadašnje pročitam dve-tri knjige godišnje, ili… Prošle nisam pročitao niti jednu jedinu. Ali zato preko interneta čitam sve i svašta, u zavisnosti kako sam raspoložen: Od kratkih priča do TV programa u dnevnim novinama na netu. Ne sećam se kada sam poslednji put bio prisutan na nekoj književnoj manifestaciji, promociji novog romana nekih od mojih prijatelja književnika, pisaca ili pesnika, možda novinara ili čisto da se vidim sa ljubiteljima lepe reči. Prestao sam da odlazim i na izložbe. I tu i tamo ima puno… previše priče, objašnjavanja… Autori ili domaćini književnih večeri vole da budu u centru pažnje; dakle oni, a ne ono što je napisano. Inače verujem da se mnogi raduju što me nema. Zašto? Zato što sam znao da budem krelac ako se veče suviše produži, veštački se izduži i postane živa dosada. Dok sam odlazio na ovakva dešavanja, praksa je bila da drmnem pet-šest vinjaka i par piva jer treba izdržati silne govorancije učesnika, pa čim se približimo onom optimalnom vremenu trajanja jedne večeri – a to je otprilike 50 minuta, jer, što se mene tiče, postaje razvodnjeno, sedimo ili gacamo u plitkoj vodi i osim što je dosadno polako prelazi u opasnost da neko uprska njegovo veličanstvo što ga zovemo književnik. Onda ja ustajem i pitam: „A je li… ono… kako tvoja porodica podnosi tvoje pisanje? Da li je moguće da svi s lakoćom podnose tvoje baljezgaranje na papiru…“ Dešavalo se da me izbace, isteraju iz prostorije gde se održavaju pisarske večeri. Jednom prilikom sam se skoro potukao sa tadašnjim aktuelnim predsednikom Književne zajednice u gradu. Jbt, čovek je godišnje izdavao po sedam ili osam knjiga poezije, pesama, pevanja bre!, sve po trošku KZ., na kraju je ispalo da smo ćlanovi nekog Kaznenog Zavoda, imamo kojekakvog šefa koji je plodotvoran kao što je danas Bor sa svojim blogerima. Možda baš i nije neka najsrećnija usporedba, ako sam nekoga u Boru uvredio izvinjavam se.
Nekad davno sakupljao sam „knjige“ suvih profesionalaca pisane reči. Bilo ih je stvarno svakakvih, naročito „pesnika“. Jedan od njih, neki Alvirović je u svojim „Paralelama“ pesmu o Železnici ovako počeo:
KROZ KANJONE I KLISURE,
RAVNA POLJA I GUDURE –
PROBIJA SE ŽELEZNICA
AUSTRALSKA MILJENICA.
Valjda se čovek, pesnik, poeta, slovoserač na ovaj način dodvoravao iseljenicima, onima koji bi briznuli u plač čim čuju ama kakvu novost iz daleke domovine. Koliko dolara je uspeo izvući sa sledećom pesmom ne znam, ali teško da mogu podneti više od početnih osam redaka, stihova – šta li:
STANČIĆI I PURATIĆI
SUMARTINA SOKOLIĆI
LEPŠI ŽIVOT POŽELILI,
U MELBURN SE DOSELILI.
ŠTA IM ŽIVOT MOŽE DATI?
AUSTRALIJA IM MATI
VEĆ I DO SAD DOSTA DALA -
TOM PODNEBLJU MNOGO HVALA.
Dakle, da ne prenosim daljnji tekst u kojem autor peva o Bračanima. Ove tzv pesme su napisane početkom 1990 godine, u vreme one poslednje Jugoslavije, a štampane su dve godine kasnije kada smo već svi bili do guše u ratovima. Ja sam tada napisao recenziju u obliku pesme koja je bila posve nalik njegovim pesmama u Paralelama. Moja recenzija je pisana u četverostihu, gde se rimuju prvi i treći, i drugi i četvrti stih. Da ne bih previše razvukao prostor, napisaću velikim slovima i bez strofiranja:
NAPRED PESNIČE
HEJ IVANE GROZNI, PRED TOBOM KAPU SKIDAM ŠTO VELIK SI PISNIK PROZNI, A DA TI SE SMEJU, E TO VEĆ NE DAM! PROPUTOVO SI SVETA NA SVE ŠTIRI STRANE, I SAD TO NEKOM SMETA ‘OĆE BOGME IZ POEZIJE DA TE ODSTRANE. AL’ JA KO LAIK TVRDIM VAZDA DA MEDJ VELIKANE SPADAŠ, ČAK SI PRAVI GAZDA JER SVE PISME SVOJE BRE TI PRODAŠ. A ONE TVOJE PARALELE I HUMANIZAM DUBOKI, ZA MENE SU KO S’RDELE JER SAM ČO’EK UBOGI. I OPET TVOJE PARALELE: RIMUJU KO DUNJERANKE LELE, AL’ TU JOŠ FALI JEDNO TELE I FUDBALER SLAVNI PELE. IH ŠTO ZNADEŠ PRAVOPISNE ZNAKE, KO DALTONISTA BOJU, NA NOGAMA IMA OPANKE, I GLE, KO TIĆ IDJE PREMA SEMAFORU. I NEK SAMO NEKO POKUŠA DA DIRA I VREDJA TVOG LIČNOG RECENZENTA, TO ME OMA NALJUTI I GADNO IZNERVIRA, NA TAKE NEKE LJUDE NE DAM NI PET CENTA. KAŽEM TI DRAGI IVANE ŠKRABAJ SAMO PESME, STIĆE ONE ČAK DO DALEKE SAVANE, I BOGAMI ČITAĆE IH I KOD KUHINJSKE ČESME.
Lepo sam se potpisao STEVO VALJIĆ, ali urednik u lokalnom časopisu koji se zvao a i danas se zove RUKOVET, ovu moju recenziju nije hteo objaviti. Kao ja vredjam čoveka, pesnika i poetu, osobu koja sere stihove u stakato stilu, stilu Nijagarinih vodopada, čoveka književnika koji odista ima svog ličnog recenzenta, pardon – im’o ga je dok ovaj, takodje pesničina, nije preminuo. Tako su oni lepo jedan drugom godinama pisali recenzije, hvalili onog drugog… šta hvalili!, ma ljubili jedan drugog. Tako u recenziji za PARALELE, izmedju ostalih (gluposti) piše: „… to je kapitalna zbirka autora (a koga drugog pitam se ja) od 96 pesama po formi lirskih, a po motivu rodoljubivog sadržaja pisane tečnim jezikom o lepotama i narodima sveta (moj prijatelj da je sada ovde pored mene rekao bi:Usraću se!). Autor je (piše dalje u recenziji) proputovao zemlje o kojima peva, što je izuzetan slučaj da se u jednoj zbirci opevava ceo svet (pa ne može svaki Vinetu da ima svog Karla Maja). Da, ceo svet! (Kaže pokojni Matija I. G. u svojoj nadahnutoj recenziji.) Od Kamčatke do juga zemaljske kugle. Autor je na svojim putovanjima dolazio u kontakte sa mnogo ljudi različitog verovanja, različitih nacija i boja kože i stekao mnoga iskustva duhovnog bogatstva…“
Jbg, ima nas svakakvih, ovi gore spomenuti tipovi su nalik onom Dobrisavu, ako se dobro sećam njegovog imena u romanu „KAKO JE DOBRIS(l)AV PROTRČAO JUGOSLAVIJU“ ili nešto slično, a koju sam barem tri puta pročitao pre nekih trideset godina. Na žalost ne mogu da se setim imena autora, ali svakako treba pročitati njegov više nego dobar roman.
Da, bilo bi lepo biti pesnik, ali ne može se biti pesnik jer on se radja. Radja se poput Wallacea Stevensa (odatle moj pseudonim – Stevo Valjić). Stivena Volasa i njegove „IDEJE REDA“. Jedna od meni omiljenih pesama njegovih nosi naslov: POPUT UKRASA NA CRNAČKOM GROBLJU, a unutar pesme IV stih:
POD ASUROM MRAZA I NAD ASUROM OBLAKA.
ALI NEGDJE IZMEDJU JE SFERA MOJE SUDBE
I SUDBINA MRAZA I SUDBINA OBLAKA,
SVE NALIČNE, OSIM ZA PRAVILA RABINA,
SRETNIH LJUDI, ŠTO RAZLIKUJU MRAZ OD OBLAKA.
Naravno da treba spomenuti i Walta Whitmana. No u redu, ja nisam pesnik, nisam se rodio da budem pesnik, ali strahovito volim da pročitam dobru pesmu.
Da sam u mladosti bio malo ozbiljniji danas ne bih imao gde da držim knjige, mala biblioteka. Osam hiljada knjiga; puno opasnih, kapitalnih izdanja. Neka od njih su u Gradskoj biblioteci, ovde u Subotici, Mnoge knjige sam poklonio, jako, jako puno knjiga sam poklonio. Bolje to nego topove i puške.
Da, pesnik se radja, pisanje se uči. Uči se i čitanje knjiga, ali se neki „čitači knjiga“ takodje radjaju. Uvek su tu negde oko nas, kao vlat neuništive trave koja se krije ispod opalog lišća na prvoj stranici romana reke.
Stevo Valjić 28 04 009 subotica onako za svoju dušu
Walt Whitman Vlati trave…jel` tako beše? Rekoh sada kod Dede, muzika je duša, a ovde ću da dodam da je i pisana reč, tj. knjige su duša. Duša jednog naroda. Kada pogledamo ko sve peva i ko sve piše knjige u ovoj našoj zemlji, jadna nam i zemlja i duša.
@charolija, Ivana… ‘ajde da ne budemo toliko strogi, svet je velik a dobri ljudi su spremni da otrpe sve i svašta, jer Vlati Trave ne može bilo ko da napiše, i nije bilo ko taj koji se usudio da napiše. Pozzzz