Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 18-04-2009
<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>
Mislim da na početku treba reći kako nikada u životu nisam išao u srpsku školu, premda pišem na srpskom i osećam ga kao maternji jezik, a uz to sam i bilingvalan. Dok me matori nisu poveli u Švaboviju, školu sam pohadjao na jednom drugom jeziku sve do šestog razreda osnovne. U sedmom sam jedan jedini dan bio prisutan, i onda su me ispisali, ali to je druga priča. Nisam bio neki sjajan učenik, u dva navrata pao sam na popravni, medjutim porodica je bila velika i u toj brojnosti se moglo naići na kvalitet, što ja u stvari zovem kakvoćom. U toj velikoj i brojnoj porodici, naročito sa očeve strane, bilo je šarolikog sveta počev od trgovaca, preko gradskih činovnika i nastavnika do glumaca u Narodnom pozorištu u Subotici. Dakle, bio sam okružen interesantnim facama. Do desete godine pročitao sam sve omladinske romane. Bio sam u prilici da neka poznata štiva čitam na jeziku kojim su napisana kao, recimo, Dečaci Pavlove Ulice; Zov Divljine, Toma Sojera i ostale pisanije sam pročitao na srpskom jeziku. Mnogo, mnogo godina kasnije savladao sam i Goticu, ali ako se tim kitnjastim slovima ne baviš intenzivno, zanemariš knjige koje su pisane tim pismom (a tome već ima preko 30 godina), jednostavno ta veština izvetri iz tebe, baš kao što nestane miris iz kaputa koji je mesecima visio u ormaru što ga ne otvaraše, sve do prvih prolećnih dana kad ga sa ostalom garderobom naše majke prostru po razvučenom konopcu, da sunčevi zraci sagore nakupljenu plesan i raznorazne stenice što su se namnožile tokom zime.
Dakle, bio sam prosečan djak, a prosečni djaci umeju da mrze neke predmete, kao na primer matematika. Iako nisam bio u ko zna kakvim odnosima sa naukom o brojevima, nije bilo predmeta koji sam mrzeo, ali zato sam imao izrazitog favorita u srpskom jeziku. Osim knjige iz srpskog imao sam i svesku svaštaru gde sam zaista upisivao sve i svašta. Srpski sam imao u malom prstu iako mnoge stvari nisam znao objasniti. Nastavnica srpskog, dobro je se sećam, bila je postarija žena koja se zvala Ella Maroš i koja mi je govorila: „E… sine moj, ne znaš ti ništa, ali Bog ti je podario osećaj… Ti osećaš srpski jezik kao što osećaš slatkoću meda na svom jeziku koji plaziš prema devojčicama.“ Da li je to bilo njeno preterivanje ili je bila istina, danas više nije važno, u svakom slučaju pored nekih kečeva, upisanih grafitnom olovkom u Školski dnevnik, iz srpskog sam imao sve same petice. Naravno, i na kraju školske godine čista petica.
U bilo koje vreme, sadašnje ili prošlo, deca beže sa časova, tako će biti i ubuduće, dok god bude škole i školske klupe. Naravno da smo i mi bežali. Nije sad da se baš sećam kao da je juče bilo, ali je tu negde u blizini. Znam da nismo imali prvi čas, pa kad to prodje onda treba odsedeti još pet časova, matematika, biologija i ne znam ti ja koji još predmeti, poslednji je čas gospodje Maroš – srpski. Lepo pao dogovor da begamo sa svih časova osim sa poslednjeg, vraćamo se na poslednji, šesti čas, čas srpskog. Tako i bi, odemo mi do Dudove šume, u tadašnje vreme, pre 40 godina, veliki park na kilometar od centra grada, osam stotina metara od škole. Ako bih hteo sada da opišem šta se tamo dogadjalo morao bih izmišljati, jer jednostavno ne sećam se; jer jednostavno nije nužno da se svega sećamo, nije nužno da jedan pisac mora da zna sve, kao što recimo jedna dobra domačica ne mora napamet da zna kako se pravi Švarcvalder torta, moja omiljena torta koja i nije baš poznata po jeftinoći. Ergo, kidnemo mi sa nekih časova i vratimo se na poslednji. Sećam se da, djaci koji su krenuli ranije, stajaše u školskom dvorištu i odjedared svi u jedan glas: „Traži te otac, besan je na tebe i rekao je da će te ubiti čim te nadje!“ Beše to tako što je ćale svratio do škole da vidi kako učim, da proveri vladam li se dobro, da pogleda ocene jesu l’ dobre, jer ako su loše, govorio bi, onda neće od mene biti dobar automehaničar već probisvet poput nekolicine njegovih daljnjih rodjaka. Neki od mojih školskih drugova su hteli da me sakriju, nagovarali me da pobegnem od kuće (tek bi me onda matori izlemao na mrtvo ime), što naravno nije dolazilo u obzir. I tako počeo je čas srpskog jezika. Nešto smo naizmenično čitali naglas kada moj sada već pokojni ćale ulete u učionicu. Crven u licu, više nego besan dere se na sav glas: „Gde si ništarijo, majku ti jebem!, ti ćeš da mi bežiš sa časova, ti ćeš da mi zaobilaziš školu, pokazaću ja tebi! Dodji ovamo da ja ne dotrčim do tamo, da ti jebem onu labavu narav…“ Stanem pred njega a on mi opali rafalno pet ili šest šamarčina. Čini mi se da crvenilo na obrazima osećam i sada, valjda se zbog toga ne brijem već trideset i kusur godina. O stidu i sramu pred razredom i profesoricom srpskog jezika da ne govorim. Kasnije sam saznao da je gospodja Maroš srela mog oca i stavila mu do znanja da nije poželjno da me kažnjava pred celim razredom, no očito da u tome nije uspela. Puno godina nakon ove (ne)zgode sreo sam Maroš Ellu, moju nastavnicu srpskog jezika. Bila je u penziji, ostarela i nemoćna kao većina ljudi u poodmakloj dobi. Otpratio sam je do njene kući, na rastanku mi je rekla da joj je strašno žao što nije sprečila šamaranje pred celim razredom.
Kao što rekoh, klinci i danas beže sa časova. Moja kći je student i pojma nemam kako teku predavanja, nisam znao ni onda dok je bila srednjoškolac. Ne pada mi na pamet da je zbog bilo čega kažnjavam, ali dok sam ja kao klinac zube lomio na krompir šećeru, ona je iz mamine izašla sa mobilnim u jednoj i sa onim mišem za kompjuter u drugoj ruci. Ne znam šta će moji unuci držati medju prstićima, ali se iskreno nadam da ću imati prilike da to svojim očima vidim.
stevo valjić 04 18 009 subotica priča
E moj Stevo, kako si ti ovo lepo opisao. Kao da sam tada bila tu sa tobom i osetila to poniženje, pred celim razredom. Ne znam zašto, ali vrlo jasno se sećam svih svojih nastavnica i profesora srpskog. Obožavala sam da
čitam, pišem, analiziram pesme. Moja razredna u srednjoj mi je predavala srpski, obožavala sam tu ženu. Posle dosta godina, kada sam upoznala svog muža i kada sam čula da je ona njegova rođena tetka, bez puno razmišljanja sam pristala da se udam za njega. Sada su moja deca njeni unučići. Svet je mali.
@charolija,znaš, pojedinih nastavnica i profesora i treba da se sećamo, a eto ti čak ne moraš neke priče izmišljati, jer život piše romane, u nekima od njih je svet zaista mali.
Nije da sam bila štreberka, sli samo jednom sam pobjegla sa časa u srednjoj školi – zajedno sa cijelim razredom i to bez ikakvih posljedica.
Nikada međutim neću zaboraviti kako me je učiteljica, u prvom razredu osnovne, udarila po ispruženom dlanu drvenim lenjirom, onim najvećim i to bez nekog većegpovoda (ispala mi pernica i ja se sagela da je podignem) i kako mi je ostala masnica. Sjećam se da su jedva zadržali moga oca da joj ne uzvrati kada mi je vidio ruku kad sam došla kući..
Matematika je bio moj omiljeni predmet, mada sam oduvjek ponešto i piskarala, onako za svoju dušu.
Stevo, ovo baš sve opisao tako kao da si nanizao slike.
@dollybel: Eh, da… lepi školski dani; bežali sa časova ili ne ipak je bilo lepo i nezaboravno, valjda je tako i danas i valjda će tako biti i sutra. Svi mi imali smo svoje omiljene predmete, a nekad je tako bilo da smo dobijali i batine… e sad, da li je to i koliko bilo dobro ne znam, ali smatram da ipak treba da se zna ko je gazda u kući. Pozzzz!