Napisao stevo | u kategoriji Kratka priča | dana 07-04-2009
<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>
Vidim, trese se pola sveta, trese se čini mi se i ona druga polovina samo mi ne vidimo. Ne znam kako to izgleda, još nisam doživeo zemljotres, osim onaj u bioskopu pre ko zna koliko godina, skoro da se srušio balkon a zidovi jesu popucali, naprsli kao rebra demonstranta koji je prošao špalir s pendrecima a panduri dobili odlikovanja. Dok je moj buraz služio vojsku u Baru i stigo mu poslednji dan a ono zemljotres! Pao s onog vojničkog kreveta na sprat i kaže da je skoro napunio gaće, ne zbog zemljotresa već od bojazni da će mu produžiti vojni rok dok se ne raščiste ruševine. No, koliko se barem ja sećam, ruševina ako je i bilo buraz nije radio na njima. A ako se potrudim da još više raskopam uspomene i sećanja iz tih vremena, a ona vuku korene trideset godina unazad, onda mogu slobodno reći da je moj buraz prosto uživao u vojničkim danima. Od mene je dobijao nedeljno po jedno pismo. Ne znam da li danas još postoje takva pisma, poštari su ih zvali „Vrednosno pismo“; staviš u koverat nešto para, novčanice, napišeš adresu i iznos koji se nalazi u njemu i… Burazer je pušio najbolje cigarete, jeo mnogo bolje od većine momaka u uniformi, redovno konzumirao pivo i… Kadgod mu to spomenem on negira kvantitet tih pisama a gdegod i kvalitet (novčani), što baš i nije neko odavanje počasti mojim plemenitim naporima da u tim vremenima olakšam život jednom deranu, vojniku slavne JNA. A i inače ova prisećanja nam služe da ne zaboravimo gde smo bili i gde smo sada. Ovo sada što nam se dogadja najradije bih zaboravio i setio se ovih dogadjaja za recimo sto godina, jer kako već spomenuh imam skromne namere da doživim ako ne dvesta a ono sto pedeset i sedam godina.
Ako dobro pogledam ovo drvo bez puno ruku stvarno se naljutim, jer ko daje pravo bilo kome da uzme testeru, motornu pilu u svoje ruke i odseče sve ruke ovom drvetu, iako mi kažu da baš ovako produžuju njegov život. Ma… šta ja znam, moje ruke su još dobro. Evo, pod prstima osećam hladnu pivsku bocu koju sam malopre izvadio iz frižidera. I znate, kada ispružim ruke u visini očiju… ne drhte mi prsti.
stevovaljić0804009suboticaimprovizacija
Juče kada smo stigli na aerodrom totalno sam se šokirala. Nekako mi fali nešto, ne razumem šta se desilo. Pogledam malo bolje, kad ono drveće ostalo bez ruku i izgleda baš ovako kao ovo drvo na slici. Katastrofa. Koliko je samo to drveće uložilo truda i života da im porastu te grane. Sada je jadno i golo.
@charolija, ja dobijem popizditis od ovih što seku drva gde god stignu, pre dve godine se skoro potukao kad su izvadili (ubili) zdravo stablo pod mojim prozorom.