Hamzjakl

Komponuje naravno. Šta? Muziku. Da li u jedan jedini komad ugradjuje svoje znanje? Taman posla. Umro bi od gladi. Zamislite pevača koji će u jednoj jedinoj pesmi dati sve od sebe, izvući četvrtu oktavu (kako ide ona stvar od Dip Parpla?)… Jasno, i kompozitor i pevač pre ili kasnije stanu na taj prag gde u „dve“ note prikažu svo svoje znanje. I šta se dogadja? Publika popadala s nogu. Ili ‘ajde da ponovo krenemo od početka. Da li se očekuje od zidara početnika da iz prvog pokušaja izgradi palatu? Ma ‘ajde bre, neće ni iz drugog il’ trećeg. O projektantima da ne govorimo – ne znaju ni malter umešati, beton ne treba ni spominjati. Ih, tako je to sa graditeljima.Tako to ide i sa pisanjem; u jednoj jedinoj pisaniji napišeš sve što znaš i umeš i možemo da te bacimo na smetilište svetske abecede… naravno ako nemaš šta da dodaš onome što si prethodno napisao. Takvih koji su imali šta dodavati je malo. Svojevremeno sam bio oduševljen Henrijem Milerom. Čovek je pisao sumanuto, vadio kečeve iz rukava ko najveštiji prevaranti sa kartama, bio madjioničar koji nam je pokazivao ono što ne vidimo… ali ipak… Često je veslao sam u golemom čamcu, i dok postanemo svesni, kao njegovi najverniji čitaoci, on već vesla na otvorenom moru, talasi veliki, vetar duva sa svih strana, i onda… jebiga, ostaje nedorečen, s brda zdola, nema onih finih, gotovo neprimetnih prolaza pod zidinama preteških tema, nema onog lahora koji će pravi znalac da oseti na obrazima kada se nevini pogledi ispod oka, da niko od nepozvanih ne vidi, pretvaraju u blago crvenilo prve ljubavi…

Dakle, to je to: piši kako znaš i umeš, ali imaj u vidu da je ama baš nepotrebno izneti sve na trpezu odakle se vadi na čitanje ono što je moglo da se napiše, ili bolje rečeno ono što se stiglo napisati. A ako nema o čemu da se piše, a uvek ima, jebiga… menjaj profesiju. Ja ih znam podosta koji su menjali profesiju. Recimo znam čoveka koji je hteo opevati čistu vodu Paličkog jezera, a danas je higijeničar na tom istom jezeru, u stvari pored iste prljave bare. Ako je nekom nepoznato ekološko stanje Palića, pozivam ga po njegovom trošku da se uveri i to oma sutra, za 1 Maj, sve je besplatno ako može da plati iz svog džepa. Ako bih sada počeo nabrajati ono što mi je poznato u ovim i sličnim delatnostima ekološkim… ko zna, možda bi me našli na dnu tamo nekog zagadjenog kanala u Vojvodini… Nakon tri tačke trebalo bi da se vidi koliko sam se udaljio od prvobitne teme, poput Henrija Milera u svojim romanima. Ako mi neko ne veruje… mislim da je vreme za čitanje Neksusa, Pleksusa, Seksusa (Sexus), ove ili one obratnice… Ali ‘ajde da se ne zaustavimo kod njega, na kraju krajeva on nije naš. Da li je Basara, apropo’s dragi moji, nakon onih na „biciklama“ napisao nešto zašta se vredi pomučiti da se skokne do centra grada, jedno dva-tri, možda više kilometrova, po gajbu mlakog piva? Tu se negde mota i Albahari iz Canade hladne, ledene… I onda u magnovenju vidim Basaru, bivšeg ambasadora… gde… u kojoj zemlji, državi? Ma idji bre, pojma nemam! Dobio bre od partije nagradu, da zastupa Serbske bicikliste u stranoj državi… kako se to u stvari zove… AMBASADOR! Ambelivebol! Bre! Men! Ha… Ha… Ha… (!)

I šta onda, u stvari, radi kompozitor? Rekoh već tamo na početku ovog posta. Komponuje bre! Piše pesme koje mi pevamo… ako nam se svidjaju… ako nam se ne svidjaju… hmmmm, ne pevamo, zapravo pevamo druge melodije, pevamo pesme koje nam se svidjaju, ulaze nam u uvo i… jbg… baš nešto razmišljam o fotografiji koju bih da postavim uz ovaj post… Imam jednu… ali ta već bila na onom mom drugom sajtu. E sad… ja stojim i… iza jednog a i iza onog drugog bloga, sajta… pišem i za ovaj i za onaj… Valjda sam nekima, ili nekom pojasnio neke stvari, ako nisam, jbg, ni iz džepa ni u džep. Nit’ bogatiji, nit’ siromašniji: onaj koji se tu nadje – neka bira.

Stevo valjić 30 04 009 subotica dizanje tegova za prvi maj

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

U današnje vreme knjige su se namnožile, jednostavno ne može se pratiti šta je sve štampano pa izdato, plasirano na tržište „čitača knjiga“. Kasnije, tamo negde pri kraju ovog teksta, otkriću smisao navodnika. Dakle knjige, romani, pesmarice, gomila kratkih priča na stotinak stranica, pet šest sedam pripovedaka na takodje sto stranica, možda koja više. Svojevremeno, do pre desetak leta pročitao bih 100 do 150 knjiga godišnje. No, u medjuvremenu pogoršao mi se vid tako da sam bio prinudjen smanjiti čitanje knjiga, bez obzira što sam nabavio djozluke.

U vreme sadašnje pročitam dve-tri knjige godišnje, ili… Prošle nisam pročitao niti jednu jedinu. Ali zato preko interneta čitam sve i svašta, u zavisnosti kako sam raspoložen: Od kratkih priča do TV programa u dnevnim novinama na netu. Ne sećam se kada sam poslednji put bio prisutan na nekoj književnoj manifestaciji, promociji novog romana nekih od mojih prijatelja književnika, pisaca ili pesnika, možda novinara ili čisto da se vidim sa ljubiteljima lepe reči. Prestao sam da odlazim i na izložbe. I tu i tamo ima puno… previše priče, objašnjavanja… Autori ili domaćini književnih večeri vole da budu u centru pažnje; dakle oni, a ne ono što je napisano. Inače verujem da se mnogi raduju što me nema. Zašto? Zato što sam znao da budem krelac ako se veče suviše produži, veštački se izduži i postane živa dosada. Dok sam odlazio na ovakva dešavanja, praksa je bila da drmnem pet-šest vinjaka i par piva jer treba izdržati silne govorancije učesnika, pa čim se približimo onom optimalnom vremenu trajanja jedne večeri – a to je otprilike 50 minuta, jer, što se mene tiče, postaje razvodnjeno, sedimo ili gacamo u plitkoj vodi i osim što je dosadno polako prelazi u opasnost da neko uprska njegovo veličanstvo što ga zovemo književnik. Onda ja ustajem i pitam: „A je li… ono… kako tvoja porodica podnosi tvoje pisanje? Da li je moguće da svi s lakoćom podnose tvoje baljezgaranje na papiru…“ Dešavalo se da me izbace, isteraju iz prostorije gde se održavaju pisarske večeri. Jednom prilikom sam se skoro potukao sa tadašnjim aktuelnim predsednikom Književne zajednice u gradu. Jbt, čovek je godišnje izdavao po sedam ili osam knjiga poezije, pesama, pevanja bre!, sve po trošku KZ., na kraju je ispalo da smo ćlanovi nekog Kaznenog Zavoda, imamo kojekakvog šefa koji je plodotvoran kao što je danas Bor sa svojim blogerima. Možda baš i nije neka najsrećnija usporedba, ako sam nekoga u Boru uvredio izvinjavam se.

Nekad davno sakupljao sam „knjige“ suvih profesionalaca pisane reči. Bilo ih je stvarno svakakvih, naročito „pesnika“. Jedan od njih, neki Alvirović je u svojim „Paralelama“ pesmu o Železnici ovako počeo:

KROZ KANJONE I KLISURE,

RAVNA POLJA I GUDURE –

PROBIJA SE ŽELEZNICA

AUSTRALSKA MILJENICA.

Valjda se čovek, pesnik, poeta, slovoserač na ovaj način dodvoravao iseljenicima, onima koji bi briznuli u plač čim čuju ama kakvu novost iz daleke domovine. Koliko dolara je uspeo izvući sa sledećom pesmom ne znam, ali teško da mogu podneti više od početnih osam redaka, stihova – šta li:

STANČIĆI I PURATIĆI

SUMARTINA SOKOLIĆI

LEPŠI ŽIVOT POŽELILI,

U MELBURN SE DOSELILI.

ŠTA IM ŽIVOT MOŽE DATI?

AUSTRALIJA IM MATI

VEĆ I DO SAD DOSTA DALA -

TOM PODNEBLJU MNOGO HVALA.

Dakle, da ne prenosim daljnji tekst u kojem autor peva o Bračanima. Ove tzv pesme su napisane početkom 1990 godine, u vreme one poslednje Jugoslavije, a štampane su dve godine kasnije kada smo već svi bili do guše u ratovima. Ja sam tada napisao recenziju u obliku pesme koja je bila posve nalik njegovim pesmama u Paralelama. Moja recenzija je pisana u četverostihu, gde se rimuju prvi i treći, i drugi i četvrti stih. Da ne bih previše razvukao prostor, napisaću velikim slovima i bez strofiranja:

NAPRED PESNIČE

HEJ IVANE GROZNI, PRED TOBOM KAPU SKIDAM ŠTO VELIK SI PISNIK PROZNI, A DA TI SE SMEJU, E TO VEĆ NE DAM! PROPUTOVO SI SVETA NA SVE ŠTIRI STRANE, I SAD TO NEKOM SMETA ‘OĆE BOGME IZ POEZIJE DA TE ODSTRANE. AL’ JA KO LAIK TVRDIM VAZDA DA MEDJ VELIKANE SPADAŠ, ČAK SI PRAVI GAZDA JER SVE PISME SVOJE BRE TI PRODAŠ. A ONE TVOJE PARALELE I HUMANIZAM DUBOKI, ZA MENE SU KO S’RDELE JER SAM ČO’EK UBOGI. I OPET TVOJE PARALELE: RIMUJU KO DUNJERANKE LELE, AL’ TU JOŠ FALI JEDNO TELE I FUDBALER SLAVNI PELE. IH ŠTO ZNADEŠ PRAVOPISNE ZNAKE, KO DALTONISTA BOJU, NA NOGAMA IMA OPANKE, I GLE, KO TIĆ IDJE PREMA SEMAFORU. I NEK SAMO NEKO POKUŠA DA DIRA I VREDJA TVOG LIČNOG RECENZENTA, TO ME OMA NALJUTI I GADNO IZNERVIRA, NA TAKE NEKE LJUDE NE DAM NI PET CENTA. KAŽEM TI DRAGI IVANE ŠKRABAJ SAMO PESME, STIĆE ONE ČAK DO DALEKE SAVANE, I BOGAMI ČITAĆE IH I KOD KUHINJSKE ČESME.

Lepo sam se potpisao STEVO VALJIĆ, ali urednik u lokalnom časopisu koji se zvao a i danas se zove RUKOVET, ovu moju recenziju nije hteo objaviti. Kao ja vredjam čoveka, pesnika i poetu, osobu koja sere stihove u stakato stilu, stilu Nijagarinih vodopada, čoveka književnika koji odista ima svog ličnog recenzenta, pardon – im’o ga je dok ovaj, takodje pesničina, nije preminuo. Tako su oni lepo jedan drugom godinama pisali recenzije, hvalili onog drugog… šta hvalili!, ma ljubili jedan drugog. Tako u recenziji za PARALELE, izmedju ostalih (gluposti) piše: „… to je kapitalna zbirka autora (a koga drugog pitam se ja) od 96 pesama po formi lirskih, a po motivu rodoljubivog sadržaja pisane tečnim jezikom o lepotama i narodima sveta (moj prijatelj da je sada ovde pored mene rekao bi:Usraću se!). Autor je (piše dalje u recenziji) proputovao zemlje o kojima peva, što je izuzetan slučaj da se u jednoj zbirci opevava ceo svet (pa ne može svaki Vinetu da ima svog Karla Maja). Da, ceo svet! (Kaže pokojni Matija I. G. u svojoj nadahnutoj recenziji.) Od Kamčatke do juga zemaljske kugle. Autor je na svojim putovanjima dolazio u kontakte sa mnogo ljudi različitog verovanja, različitih nacija i boja kože i stekao mnoga iskustva duhovnog bogatstva…“

Jbg, ima nas svakakvih, ovi gore spomenuti tipovi su nalik onom Dobrisavu, ako se dobro sećam njegovog imena u romanu „KAKO JE DOBRIS(l)AV PROTRČAO JUGOSLAVIJU“ ili nešto slično, a koju sam barem tri puta pročitao pre nekih trideset godina. Na žalost ne mogu da se setim imena autora, ali svakako treba pročitati njegov više nego dobar roman.

Da, bilo bi lepo biti pesnik, ali ne može se biti pesnik jer on se radja. Radja se poput Wallacea Stevensa (odatle moj pseudonim – Stevo Valjić). Stivena Volasa i njegove „IDEJE REDA“. Jedna od meni omiljenih pesama njegovih nosi naslov: POPUT UKRASA NA CRNAČKOM GROBLJU, a unutar pesme IV stih:

POD ASUROM MRAZA I NAD ASUROM OBLAKA.

ALI NEGDJE IZMEDJU JE SFERA MOJE SUDBE

I SUDBINA MRAZA I SUDBINA OBLAKA,

SVE NALIČNE, OSIM ZA PRAVILA RABINA,

SRETNIH LJUDI, ŠTO RAZLIKUJU MRAZ OD OBLAKA.

Naravno da treba spomenuti i Walta Whitmana. No u redu, ja nisam pesnik, nisam se rodio da budem pesnik, ali strahovito volim da pročitam dobru pesmu.

Da sam u mladosti bio malo ozbiljniji danas ne bih imao gde da držim knjige, mala biblioteka. Osam hiljada knjiga; puno opasnih, kapitalnih izdanja. Neka od njih su u Gradskoj biblioteci, ovde u Subotici, Mnoge knjige sam poklonio, jako, jako puno knjiga sam poklonio. Bolje to nego topove i puške.

Da, pesnik se radja, pisanje se uči. Uči se i čitanje knjiga, ali se neki „čitači knjiga“ takodje radjaju. Uvek su tu negde oko nas, kao vlat neuništive trave koja se krije ispod opalog lišća na prvoj stranici romana reke.

Stevo Valjić 28 04 009 subotica onako za svoju dušu

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Dešava se da je jednom žuta, ondak je drugput zelena, pa na štrafte… Katkad je toliko mala da je tražimo lupom. Rastu u baštama i na njivama, ali u poslednje vreme, recimo u zadnjih dvajest godina sve više i više ih srećemo na prašnjavim ulicama naših gradova, sela i zaselaka.Podosta njih radi u propalim fabrikama ili prodaju robu slabog kvaliteta na pijacama, buvljacima… Na ulicama su nevidljivi, pravi su vanzemaljci koji su se kamuflirali u neprimetne prolaznike; to su spodobe pored kojih prolazimo dok prekopavaju kante za smeće u potrazi za bilo kakvom hranom, ili sive mrlje što stoje ispred nas u redu za kasom gde plaćaju veknu hleba dok mi gledamo upadljivo iznad njihovih glava. Ova sitna boranija je negde za sobom ostavila ime i prezime, raspala im se porodica, ostali su bez doma, zapravo bez ičega.

Poznavao sam jednog takvog, koji u stvari nije bio takav ali vreme ga je nateralo da bude to što nikada pre nije bio. Zajedno smo išli u školu. Kasnije se oženio, napravio troje dece i veliku kuću na sprat. Onda se ko zna zbog čega razveo. Živeo je godinu dana lepo i bez problema, ali u medjuvremenu upoznao drugu ženu, oženio se, i njoj napravio troje dece i izgradio još jednu veliku kuću. Rat je došao i prošao, ali je on iz njega izašao nekako faličan, iako su ga meci zaobišli. Ponovo se razveo, zapravo žena ga je ostavila jer nije mogla podneti njegova noćna drhtanja u krevetu i sve češća opijanja. Sreo sam ga pre dve ili tri godine na Železničkoj stanici, mislio sam da putuje. Reče mi ma kakvih, tamo je na toplom dok ga ne izbace zajedno sa ostalom boranijom, a i medju njima ima sitnih ili krupnijih. Reče mi tada za dve bivše supruge, za šestoro dece i za dve velike kuće koje je izgradio, ali opet prinudjen je da spava na ulici, gde nadje mesta. Ponekad ubaci nekom ugalj, pospremi podrum ili dvorište. I tako teku zemaljski dani. Sitna boranija, katkad zelena, onda žuta, pa na štrafte…

Stevo Valjić 27 04 009 subotica obavezna lektira

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Ljut na sebe, besan na sebe i na neke idiote. Ali, jbg da ne gnječim više ovo sa ADSL. Danas je (nedelja) baš lepo vreme. Pola Subotice je na Paliću, za drugu polovinu ne znam šta radi. Ja sam i ona prva i ona druga polovina; sanjam čistu vodu u jezeru, i baškarim se u svojoj sobi, jer osim što sam ljut i besan ne radi mi se ama baš ništa. Evo, odgledao sam malo tenisa i sada slušam Saru Brajghtman. Hteo bih da dam ton do daske i uzjebem komšije, no ja sam onaj staromodan tip koji čuva tradiciju tišine izmedju 14 i 16 sati. Nedelja je bre, posle ručka valja prileći i na miru svariti pojedeno, dremuckati i s vremena na vreme žmirnuti na ekran, tek da se vidi kako Jelena razvlači na tri seta ono što bi trebala dobiti u dva. Inače u mojoj zgradi jebe se svakom za onog drugog. Sve je to u onom stilu – jebi se komšija, crkni bre vazduh će biti svežiji.

Dakle, dolaze, stižu praznici, ponovo! Ako neko nema gde da ode neka dodje na Palić. Biće trista hiljada ljudi (kad bi se zjb), pivo će se plaćati 200 dinara a i klopa će biti jebeno jeftina onima koji zaradjuju sto pedeset ‘iljada, ovako razdvojeno, dinara ili evra, kako koji lopov; elem, paz’te na novčanike i na džepove jer će okolina jezera biti puna lopova, onih koji su vas već odranije pokrali i ovih džeparoša uživo, policija će čuvati svog ministra koji će možda nenajavljeno biti na Paliću, iako za njega nikad čuo da je bio blizu ovom jezeru. Dakle, Palićko jezero, uranak ili zaranak – meni je svejedno. Ono što znam to je da su jebnuli jezero pre tri decenije, ORA Palić, kao klinci čiste lopatama isušeno korito jezera. Ma idji bre, da su redovno odradili svoj posao ja bih danas pisao krimiće u kojima bi žrtve nestajale u tamnim dubinama Palićkog jezera. Da su ga redovno očistili ja bih danas izveštavao za neke svetske novinske agencije kako Srbija nagomilava svoje rezerve nafte, jer je u Palićko jezero, kroz Kireški potok koji je pre dvadeset godina proširen i preimenovan u Veliki Panonski Kanal, uplovio još jedan ogroman tanker pun crnog zlata. E sad jbg! Žalosno je što nije tako. Za 30 godina ponovo smo sjebali Palić, sjebali smo i ostala jezera i reke, jer kod nas kradu za sebe i svoje porodice; jebeš državu kad je on kupio sinu gajbu u Londonu za 20 miliona funti a sad čak rasprodaje neke svoje nekretnine u Srbiji da bi gradio u Sloveniji. I to je to, mogu ja da volim Srbiju dok ga neki i dalje pljačkaju uz pomoć ovih ili onih. Mi smo ko ove kugle na fotki, krhki smo, čim neko prdne u svetu prhne jedna kugla. Ali… zbog takvih stvari kao ponovno zagadjenje Palićkog jezera zaslužili smo sankcije; treba podobro izlemati neka dupeta, dati im metlu u jednu a lopatu u drugu ruku i baciti ih na djubrište sveta gde se nalazi naša mala bela kesa smeća: Čistite, majku vam onu!

Stevo valjić 26 04 009 subotica bilo šta za pisanje

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Sad je subota uveče, groznice nema, ja sam i dalje out iz ADSL-a. Juče su mi na 9813 obećali da će me najkasnije danas vratiti u promet, premda sam ja mojim sugovornicima na pomenutom broju rekao da u Srbiji subotom malo toga radi, ali gospodine mi radimo, tako oni meni. Naravno, lagali su me ko poslednju budalu. Danas sam u 13 i 30 ponovo zvao spomenuti broj, čekao pola sata, javi se ženski glas i kaže da oni subotom ne rade, tj. ta njihova jebena služba koja se penje na bandere i uključuje klijentelu iz zemlje Srbije subotom ne radi, dakle ako nešto rikne ko jebe običan svet u mojoj domovini jer je subota, potom nedelja i oni koji nam pružaju uslugu ADSL-a, ne rade već odmaraju ko sav normalan narod. A ja kao gradjanin ove zemlje sisam vesla jer pojma nemam gde se nalazi Njihov podrum gde kriju svoju aparaturu preko koje mi dobijamo te famozne usluge, molim vas lepo. Da znam gde se nalazi ta podrumčina porazbacao bi bratilju ko govno po livadi, ali ja pojma nemam gde su Oni i iz koje su partije, jer sigurno nisu iz opozicije. Pa ajde onda da bude dobro, medjutim kopka me kako će fakturisati to što ja četiri dana (ko zna, možda i više) nisam bio na ADSL! Sumnjam da će mi naplatiti manje, a kamatu za kašnjenje jasno će da podvuku.

U svakom slučaju stvar je zeznuta, zajebana bre! Ajde, recimo da sam ja jebeni kurvin sin i želim da zajebavam poštare. Odem u ponedeljak u Poštu i kažem im da sam pripadnik manjinskog naroda i da me zbog toga mrze i seru po meni, ne žele me na netu, čak mi prete da će i telefon da mi isključe. Lepo im kažem u četiri oka da ću ih izjebati uzduž i popreko, i to sve zbog nekog idiota u Novom Sadu ili Beogradu koji se pravio pametan, jer kao što već rekoh u prethodnom postu platim u 11 sati, oni me isključe u 13 i 30, a na nečijem jebenom stolu se pojavi nalog za uključenje koji je potpisan u 14 sati i nula sedam minuta. Ko koga zajebava? Pošta je državna firma i kako sad da se ide protiv države. Nikako! Ali onu budalu koja me isključi pa kao ko te jebe uključićemo te kadtad bacio bih gladnim lavovima u nekom cirkusu. No dobro, malo sam ljut i to je to, ali zbio se jedan drugi slučaj u Subotici. Jednom čoveku se dogodi da nije na internetu, a on redovno plaća. Ode u Poštu, tamo mu kažu kao tehnički problemi. Idu dani, jen dva tri, jen dva tri… Tako dve nedelje a od interneta ništa. Inače beše veoma miran čovek, profesor po struci, državljanin jedne velike države a državljanin i Srbije, član one najveće partije koja je i sada na vlasti. Kažem ja njemu: „Što ne upotrebite svoje veze?“ Neću, nisam ja takav ćovek, reče on. I tu je kraj cele priče. Zašto bih ja sada krivio čitav jedan narod zbog nekih majmuna na Pošti, ali neću ni dlake sa jezika da brijem. Koštaće me 2000 dinara da raskinem ugovor sa idiotskom ADSL podrumom, ma ko ih jebe bre. Ima privatnih firmi, lepo predjem kod njih, ako ne platim isključe me, ali čim platim uključe me. Sva filozofija se krije u glagolu raditi, ali i u onom odmarati se.

Stevo valjić 25 04 009 subotica

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } -

Evo, već drugi dan mučim muku, a muka meni oko vrata; steže me, vazduha baš malo, rado bih žavakaću gumu u ustima da imam, ali zube izgubih ne sećam se kojih godina prošlih, tako da od balona naduvanih ništa. Jednostavno neuspeh, potpuni neuspeh. Jbg! Nekako zaboravio da na vreme platim telefon, uz račun ide i ADSL, a ako nisam na netu, nisam u kafani, nisam na mestu dogadjanja; ne mogu da prisustvujem tučnjavi, žilavom razgovoru, poljupcu na obraz onom drugom, ili ne mogu da vidim šamar koji će se crveneti na obrazu onom trećem. Svi mi, bez obzira na lepotu i obrazovanje, imamo neku frku, manju ili veću; neke (frke jašta!) vezane su za novac, opet one druge (frke bre) lepimo na lošu sreću, maler, crnu mačku, sedmi sprat u Subotičkoj bolnici (ne znate?, bolje što ne znate), znamo da krivimo ogledalo koje smo slučajno razbili, videli nešto na ulici što ne znamo da objasnimo i oma nas vata strah: Jebote, neko bacio čini na mene, na moju dragu, na moje inostrane rodjake koji će biti prinudjeni da zbog viših instanci smanje novčanu pomoć, i ne samo novčanu, jer gde je tu sekend hend, da kažem ovako iz druge ruke, šta ću ja da nosim na elitnim dogadjanjima u gradu, šta ću obući za sledeću izložbu slikarskih amatera u prestižnoj galeriji na ulazu u grad iz pravca gde su se nekada nalazili vinogradi a danas se kuća na kuću naslanja.

Šta sam u stvari ono hteo da kažem? Zaboravio sam da platim telefon. Isključe me. Platim. U roku od najviše jednog sata, šezdeset minuta, vrate mi aparat u promet. Ja telefoniram, meni telefoniraju, impulsi udaraju i sve se plaća. Nema frke. Ali… „Nadamo se da nećete imati problema sa ADSL-om“ kažu mi, a ja idiot iz zemlje Srbije mislim u sebi, jebiga platio si, istina sa zakašnjenjem, ali svakako ti se zaračunava kamata i to je to. Mislim da je bilo prošlog leta kada sam potpisao ugovor sa poštarima Srbije (to što se oni dele na ove pa one, jebe mi se!, državna firma i tačka) da se nadjem na internetu: „Znate, kod nas je kudikamo najbolje!, fuck…“ Ali isključe mi ADSL! Isključe me u četvrtak u 13 i 30 minuta, ja platio u 11 sati pre podne. Zovem 9813, nakon pet godina javi se operater koji mi kaže da je nalog za uključenje izdat u 14 i 07 minuta. Jebiga, pre neki dan „Mahlat“ piše o čoveku ovci, a ja se sada, ovog trenutka, danas je petak 21,50 minuta, osećam kao krdo ovana, ovčica, cevčica i ko da sam ravno sada izašao iz mamine pizde. Rekoše mi da je procedura uključenja (u koji kurac bre) 48 sati od izdavanja naloga. Ejjjj! Naplate mi kamatu za kasniju uplatu, u redu je, kažem ja, nema frke, ali da im jebem sve uzduž i popreko – odakle im onih 48 sati? Majku vam onu, zar Vi kopate neke kanale, jel se Vi penjete na jebeno visoke bandere da promenite osigurač, da li Vi, da vam jebem sve po proširenom spisku, radite na tome da u zemlji Srbiji bude što više NAS na internetu? Platio sa malim zakašnjenjem pa neki idiot nad idiotima kaže po proceduri (da vam jebem sunce po svim procedurama) 48 sati! A sutra je subota, 25 april, neradni dan, premda su meni na onom famoznom 9813 broju rekli da je radni dan. Pa mamu vam ovu i onu, treba vam subota kao radni dan da vratite neki jebeni kompjuter na net!? Gde bre ono ja živim? Je l’ ovo 21 vek? Je l’ ovo Srbija koju ja volim? Je l’ Vi plaćate svojim novcima neki moj propust? Nabijem vas na onu stvar! Rekli ste mi da ovo možete raditi jer nisam platio na vreme. Nisam, ali sam platio. Kašnjenje naplaćujete, je li? Naravno! Kako ćete mi nadoknaditi ovih 48 sati za kojih sam na mom aparatu „bio nedostupan“, kako ćete to fakturisati, Vi jebeni džabalebaroši!

Stevo valjić 24 04 009 subotica u stanju popizditisa

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –

Ko rano rani, ustaje bre, taj mora da popije nekoliko kafa, a ono će da nadje zlata i da će izgraditi kuću na imanju, sresti ljubav života svog, imati sedam pogodaka na lažnoj lutriji, videti leteći tanjir kako proleće jutarnjim nebom taj se vara, makar u slučaju letećeg tanjira. Zašto, zato što ja verujem da vanzemaljci nisu takvi idioti da baš onda profuraju nebom dok se ti ili bilo ko protežete na terasi porodične kuće. Ja mislim, čak sam ubedjen da vanzemaljci lete u svojim tanjirima našim i tudjim nebom dok svi mi lepo pajkimo, sanjamo, sanjarimo ili smaramo susede svojim hrkanjem. Dakle, ako je neko za dana video (a nije obnevideo) leteći tanjir taj je sigurno video kako leti tanjir koji je bacila ljuta susetka jer joj se muž vratio kući mrtav pijan u onim satima koje sam gore spomenuo.

Tako su juče, na onaj „zemljani“ dan ronioci u Palićkom jezeru našli mnogo tanjira koji su aterirali u prljavu palićku vodu, u neprozirnoj zelenoj vodi punoj algi napipali su još gomilu smeća što su ih učeni turisti i kulturni Palićani-Subotičani pobacali u jezero, iako u ova današnja moderna vremena deca iz mamine izlaze već edukovani ekološkom svešću. Ja bi svakom ruku lomio ko ubaci plastičnu bocu u Palić, u bilo koje jezero ili reku; debelo bih kaznio sve zagadjivače majku im onu neekološku, nemarnu i nepažljivu. Svima bih redom poklonio deset godina metlarenja na gradskim ulicama, a posle njih ako na trotoaru ostane ma i komadić papira, opušak od cigarete, plastična kesa, bela i velika poput one „Dugmetove“, e tog bi oma preko kolena i udri po dupetu. Primerena kazna, bre! Bajka naravno! Onaj koji baca razno djubre na ulicu, kaže: „Joooj nisam hteo, majkemi! Drugput neću, časna reč, ona pionirska i izvidjačka, mame mi neću više.“ I onda, jebiga, čim se okreneš on iz džaka sipa smeće posvuda po gradskim ulicama, pored lokalnih puteva, u žbunje koje krasi parkove, šume i reke, jezera i ribnjake, u susedov bazen jer je ljubomoran na njegovo bogatstvo… „Majke mi, nisam ja… to je onaj debil, evo baš je zavio iza ugla…“ Da, zavio cigaretu a opušak će baciti na trotoar, pločnik kojim svi mi hodamo. Trebalo bi da ih vlast udari po džepovima. Vlast postavila semafore, ko poštuje poštuje… ali semafore niko ne nadzire…

stevo valjić 23 04 009 subotica

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Nije da sam sujeveran, ne mogu za sebe reći da izbegavam trinaesti sprat, ili vrata na kojima stoji ovaj broj; ‘ladno mogu da predjem preko petka 13, jednom kratkom i razumljivom rečenicom: apsolutno i definitivno broj 13 nije moja ahilova peta. Čak se iz ovog posta da videti da mi je trinaestica poslužila kao uvod za ovaj tekst, i mislim da je najnormalnija stvar da naslov bude četrnaest. 14!

Znam nekolicinu ljudi koji jednostavno negiraju broj 13. Jedan od njih kaže: „Ja čak izbegavam da izgovorim ovaj broj. Za mene posle dvanaest dolazi šest plus sedam, a ubedjen sam da je pre četrnaest brojka od tri puta četiri plus jedan.“ Druga osoba pak čini pomalo čudne stvari ne bi li izbegla broj trinaest. Njena reakcija pri plaćanju namirnica u samousluzi dovodi u nezgodnu situaciju zaposlenicu koja pri izlazu naplaćuje kupljenu robu: „Izvolite, kusur je trinaest dinara. Jooooj, sunce moje, kaže uz uzdah naša sujeverna junakinja, šta možete da mi date za tih trinaest dinara? Gospodjica na kasi broj sedam se pravi kao da razmišlja. Da li može neka čokoladica, ili žvaka, kutija šibica…“, ovako naša junakinja. Na kraju ostavlja kasirki onih trinaest dinara, a ova se sada pravi kao zbunjena je, u stvari u sebi misli da je zaradila 20% cene za jednu kutiju cigareta, ili jedan frtalj hleba. Još deset sujevernih i imaće evro i po, svaki dan po deset i za mesec dana ima 45 evra, a ako 45 pomnoži sa dvanaest, koliko meseci ima godina, dobiće pristojnu svoticu od 500 (pet stotina) evra. Šta može da se kupi za, preračunato u našu valutu po današnjem kursu, 46000 dinara neka izračuna svako za sebe. Još jedan dokaz da novac služi za mnoge stvari, nekima za razbacivanje, drugima pak za sakupljanje.

Medjutim, ovako pri kraju teksta, čini mi se da je broj trinaest ipak nesrećan broj za pojedine sujeverne osobe, koje umeju olako da se oslobode 500 evra. Ali bi bila prava nepravda ne spomenuti onu drugu kastu, koja iako ne-sujeverna, zna činiti takve gluposti da je usporedba sa gore opisanim ravna razlici izmedju zatvorske rakije i dobrog a skupog šampanjca iz uvoza.

Stevo Valjić 21 04 009 subotica

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Vidim pre neki dan na kajronu Tv B92 da je proizvodnja piva u Hrvatskoj pala za 6%, što je smatram njihov problem; u zemlji Srbiji proizvodnja istog, daklem pive, opala za čitavih 20 %! Ej bre, to je jedna petina muškog pića za vrele dane, iako ga ja pijem i zimi i leti, ma pijem ga uvek i oduvek sam ga pio, i nema te reklame koja bi me naterala da pijem loše pivo. Sećam se još 2000 godine, bio sam preko u Madjarskoj i rekoh sebi ajde da probam ono francusko pivo koje se kod nas u Srbiji reklamiralo po televizijama maltene kao ne znam koliko kvalitetno muško piće (žene, oprostite). Ma idji bre, ispljunuo sam prvi gutljaj i naručio pivo u čiju kakvoću sam se uverio ranijih godina.

Dakle, pala proizvodnja. Cena da padne ma nema šanse. Čak su povisili, i to ne za koji dinar… U poslednjih godinu dana ode gore za više od pedeset posto. O cenama u kafićima da ne govorim. U prodavnici poskupi pivo za dva dinara, ovi u kafićima oma dignu sa 60 na 70 dinara. I u ovom kafiću u Subotici, gde volim da svratim, uradili isto to, digli sa 60 na 70. Ali manjak gostiju (i verujem prosta računica) natera ih da vrate cene. Rekoh vlasnici lokala da će moja zahvalnost biti izražena u tome što ću fotku kafića staviti na moj sajt. I naravno, ovo mesto je moje omiljeno, dnevno svratim na dva tri piva pa mislim da nije teško izračunati koliko uštedim, a ni vlasnica kafića nije u gubitku. Loviti u mutnom može značiti da je riba otplivala… zauvek.

stevo valjić 20 04 009 subotica

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Nije da idem u crkvu, nije baš da se krstim i nije da obavezno slavim verske praznike, ali biću iskren – volim da pojedem; ako ima takvih koji ne vole neka mi se jave. Pozivanje na Isusa je uvek bio dobar (predobar) razlog da se najedemo, ma nakrkamo se do besvesti, do viška kilograma što se vidi čim stanemo na vagu, a to se odražava i na neke druge stvari kao što su nova garderoba koja zahteva i nove cipele, a nova cipela novu tašnu u sličnoj boji; ako se ima previše para onda uza sve nabrojano idu i nova kola i stan u centru grada sa podzemnom garažom, i na kraju da bi se sve ovo proslavilo na primeren način – skokne se na par dana u Monte Karlo a usput se pogleda tekma izmedju Djokovića i Nadala.

Na žalost, više ima onih koji nemaju nego ovih koji se razbacuju. No, ovi koji nemaju kažu: Makar ovaj dan da se najedem, da se prejedem, a sutra i prekosutra što Bog da. Moj pokojni otac, po sopstvenom priznanju nevernik, onaj koji ne veruje u Boga, ipak nas je za velike verske praznike vodio u crkvu; nikad ga nisam video da se prekrstio. Naučili smo sve što treba da se nauči a uči se na veronauci, tako da od detinjstva poštujemo druge vere i druge nacije.

Tako smo i stigli do ovoga danas. Bili vi kod mene pre nedelju dana, poželeli svako dobro za praznik, pošteno pojeli i popili zajedno sa mnom… Sad ja idem kod Vas, da Vam poželim svako dobro za praznik, i da pošteno pojedem i popijem zajedno sa Vama.

Braćo Srbi, sestre Srpkinje, srećan Vam praznik. Hristos Voskrese.

Stevo Valjić 19 04 009 Subotica obavezna improvizacija