Napisao stevo | u kategoriji Kratka priča | dana 28-03-2009
Prvo da skoknem po pivo, po onu krmaču od dve litre koja je u poslednjih godinu dana poskupela pet ili šest puta, ali ako kažem da su cene povećane u više navrata no što sam napred spomenuo – još gore! Neki će reći a hleb što je poskupeo?! Ovo nije samo moj hleb, pola nacije konzumira pivo, a ima i ponešto radnika u pivarama. To što su, čini mi se, sve velike pivare očle na doboš (čitaj nekim inostranim tipovima), pa se pare izvlače iz zemlje… jbg. Ko nam je kriv kad smo morali (morali su lopovi) sve rasprodati, jer da nije tako bilo bi drugačije. Nama ne bi odgovaralo ni ovako ni onako, mislim nama picopevcima.
Eto, niko nije primetio moje odsustvo, a nije me bilo dva sata, možda koja minuta više, recimo pedeset i pet minuta, skoro tri sata. Šta da se radi kada izmedju mog stana i samousluge ima jedno pet-šest kafića. Usput sretnem poznanika, prijatelja, druga ili komšiju a oni ‘ajd na pivo, pa još jedna tura ovde, tamo dve, u povratku još jedna tura i na kraju moram dobro porazmisliti gde sam ja ono krenuo i gde treba da se vratim. No, dobro. Jbg mora se, mora se negovati poznanstvo, drugarstvo… Ne može se tek tako zaobići prijatelj koji bi malo da porazgovara s tobom, a da se to radi bez da se nešto popije, da se na brzaka drmne… recimo dupli vinjak s običnom vodom ili ono tamnasto piće koje se pravi u Subotici, i koje smo onomad glasno zvali Pelinkovac, ali ovaj novi vlasnik fabrike nadenuo novo ime Gorki List… Što se mene tiče mogao je dati ime Suvi List ili Žuti List, ma šteta što ga nije nazvao Kineski List. Danas bi u Subotici radilo sto ‘iljada Kineza, od toga pet stotina u fabrici nekadašnjeg Pelinkovca, ostatak bi crnčio na buvljaku, a mi Subotičani bi mogli da se falimo da je najveći Kineski grad u zemlji Srbiji Subotica.
Dakle tako, zove mene komšija, drug prijatelj, poznanik da popijemo po jednu, dve ili tri. I tako pričamo mi o ovom i onom, a onda on kaže je si l’ čuo da je umro ovaj i onaj? Nemoj bre, jebote! Ma nije istina!, tako odreagujem ja, a on viče konobar daj još turu pića, i kaže nadalje ma jeste bre, umro jadnik a da mu žena ni prstom nije mrdnula, a ja ma nemoj, nije istina, a on istina je prijatelju moj, a šta ti ono radiš, ja već zaboravio čime se baviš, ali mislim da to i nije tako važno, konobaru bre, daj nam po duplu, živeli jebote ako ovakav odem kući i stanem pred ženu… konobar!, daj bre ‘vamo još jednu turu… A ja se u sebi mislim… gde sam ono krenuo…. da, u najbližu prodavnicu, radnju s mešovitom robom, u samouslugu bre gde se izmedju ostalog prodaje i pivo, ono apatinsko, rogato a nalik trofejima što vise po zidovima boljih kuća vojvodjanskih i takodje stanovima ovdašnjih i ondašnjih iz starih vremena čiji se trag zameo u prašini prošlosti. Na kraju čujem kako komšija, drug, prijatelj, poznanik kaže: „Idem ja, a ti ne brini, držaću se za ogradu.
stevovaljić 28 03 009 subotica improvizacija
Te bombe od dva litra su ranije bile skoro DŽ, još malo, pa će da postanu luksuzno piće. „Jesam pošla ili sam došla?“
@charolija, ejjjjjj!, samo da ih ne ukinu, a inače stićićemo mi odakle smo krenuli! Pozzz!