ŽIVOT
6
Napisao stevo | u kategoriji Kratka priča | dana 27-03-2009
Čuo sam pre neki dan kako je neko rekao da je život težak. Čuo sam da puno njih tvrdi kako je život jebeno teška stvar, olovo na ramenu, tmurno nebo nad glavom, kartonpejpr umočen u tešku vodu, neasfaltirana ulica gde ti blato dopire do kolena, ko da si u živom pesku; čuo sam nadalje da je život kurac na zardjaloj žici i da je život kao donji veš, kao gaće usrane koje se ne peru stopedeset i sedam dana i noći, isto toliko prepodneva i lagodno provedenog vremena posle ručka; čuo sam da je jebeni život ko kvarni zub u protezi penzionera koji živi u Kanadi a naš je gore list…
JBT, o životu sam čuo svašta, i sve je bilo istina i sve je bilo laž. I skoro sam poverovao da je sve istina i još više laž. Ali, imam ja nećakinju u Švaboviji, ona je šći moje sestre koja je imala oca dvajspetpostotnog Srbina i majku Madjaricu, pa je sestra otišla pre milion godina u tudjinu, udala se za Nemca i rodila dve curice. Jedna se od njih udala za bosanskog Hrvata koji ne zna reć’ na Srpskohrvatskom ili Hrvatskosrpskom ni Dobar Dan!; čovek se rodio u Nemačkoj, ali to nije sprečilo moju nećakinju da mu rodi tri sina (do devojčice, nadam se, neće ni stati). A pazi… ženiće se tri sina! Biće unuka i praunuka koji će se udavati i ženiti se, množiti se. Ma koja i kakva bre matematika, ovo je klip kukuruza u mašineriji svih velesvetskih nacionalista. I onda mnogi kažu da život nije lep. A ono život je ko saksija sa cvećem koje leti s balkona, sa sedmog sprata, i padne pored tebe, promaši tvoju glavu, razbije se na trotoaru po kojem se šetaš; kako li je život lep vojniku koga je promašio metak ispaljen sa druge strane, kako da ne bude život lep onom kome je baš sada prestala zubobolja i stoga odlaže po ko zna koji put odlazak kod zubara; zar život nije lep za studenta koji je uspeo odložiti ispit iz sociologije jer je profesor zaljubljen u profesoricu sa drugog faksa, život je više od sreće kada početnik savlada prvi akord, najlakši hvat na vratu gitare…
Kada uveče ideš u krevet, ovakav ili onakav, posle bilo kakvog spavanja, probudiš se ujutru i čeka te sjajna stvar koju zovemo ŽIVOT. Medjutim, jebiga… ako se ne probudiš jednog jutra… pa… nećeš imati šta da nam pričaš.
stevo valjić 27 március nulla nulla kilenc szabatka mese
Ko zna koliko sam puta rekla kako je sve bez veze, koliko sam puta pomislila kako mi život nije važan, kako sam samo imala bahat odnos prema tome.
Kada sam prvi put iz jedne nemoguće situacije izvukla živu glavu shvatial sam koliko sam srećan bila što sam ostala živa i koliko u stvari volim život i želim da živim.
I taman kad sam to malo potisnula i dozvolila sebi da počnem ponovo razmišljati o beizizlaznosti, o životu koji je u mojim tadašnjim uslovima bio samo roba, desilo se da ponovo još gore i još teže naučim lekciju i shvatim koliku vrijednost život ima.
Život je lijep
@dollybel: O da, potpuno te shvatam i verujem da mogu da te razumem, premda u tvom negdašnjem životu život baš i nije bio lep… I ponovo ti skrećem pažnju na poslednju rečenicu, u stvari da je ponovim: „Medjutim, jebiga… ako se ne probudiš jednog jutra… pa… nećeš imati šta da nam pričaš.“
Da, da život je, uprkos svemu, ružni lepotan!
Bolje da ništa ne pišem.
Napisah dugačak komentar i obrisah.
Ne znam šta me tjera da se u ovo gluho doba skoro pa ispovjedam.
Oče Stevo
grešna sam:)))
@dollybel: Mislim da ono suprotno od grešnog ne postoji. Znaš šta smo mi, ovako preko računara: Virtuelna dobrota.
Zivot… teska za nauciti igra i lepota zivljenja…
Divim se onima koji to shvate i zaista zive…
@veshtichanstvena: Upppsss, lepotice! Evo, i ja pokušavam da pohvatam konce i… ne uspeva mi baš uvek, čak bih rekao da mi se tako nešto ne dešava često, ali ipak je
Pozzzz!