Mojim Roditeljima, Počivajte u Miru
Ovo ako glasno pročitam zvuči mi kao gde s’ zgodna, cura neka valjda; čitam ponovo pa zvuči kao deset godina. Eh, jebiga, moji stari su pre deset godina još itekako bili živi, što danas više nisu. Nije da sam ubedjen da bi živeli duže da nas nisu bombardovali, ali bi moj ćale bio manje nervozan u godinama koji su mu nakon prestanka vazdušnih napada preostali. Kada bi ga sirene probudile noću izderao bi se toliko da verujem da je njegova dernjava probudila više ljudi u zgradi nego zvuk zavijanja sirena koji su upozoravali na nailazak aviona a ovi proleteli nad Suboticom pre pola sata a katkad i više. „Majku vam jebem tamo gore a i tu dole!“ Mislim da je pedesetak puta ponovio ovu psovku da bi onda jednog dana iznenada prestao. Ako bi bila noć a sirene započele već umorno zavijanje (većina ih se u medjuvremenu pokvarila a izgleda da majstora za popravku nije bilo), upalio bi svetlo, obukao pantalone i džemper, seo na ivicu kreveta, privukao sebi stočić i počeo da se karta sám ali u četvoro. Onda bi i keva ustala, izašla u kuhinju, skuvala čaj i Ness kafu, pitala svog muža šta želi da popije, a ovaj odgovorio da želi čaj sa rakijom i Ness kafu sa puno mleka i još više šećera. Onda bi do svitanja igrao karte sa svojim „drugarima“ iz ko zna kojih minulih vremena. Verujem da je dušom bio odsutan, po svemu sudeći sedeo je za kartaškim stolom u nekoj zadimljenoj kafani, verujem da su oko stola sedeli njegovi najbolji drugovi, neke od njih sam i sam poznavao, verujem da je ćale uživao u tim „susretima“, i verujem da se u medjuvremenu pridružio svojim pajtosima sa kojima i sada igra neku tajanstvenu igru s kartama.
Majka bi u medjuvremenu naizmenično ispijala gutljaj kafe, gutljaj čaja; ako ne bi našla pogodnu muziku na radiju, jednostavno bi tiho pevušila neku meni nepoznatu pesmicu.
Čini mi se, kada bih sada pogledao u kuhinju, video bih je kako sedi sa šoljom u levoj ruci a desnom, uz osmeh u uglu usana, pozdravlja me i šalje misao: „Ne brini, dobro sam.“ Čini mi se da bih i ćaleta zatekao kako sedi na ivici kreveta i igra karte u „četvoro“. Možda me ne bi ni pogledao, a i kako bi kada sedi u zadimljenoj kafani a avioni su već iznad ili iza Beograda. Možda je i pre deset godina mislio u sebi: „Ja da vam budem kolateralna šteta? Ma nema šansi!“
stevo valjić 23. 03. 009. subotica kratka priča
Kako samo vrijeme leti…:(
svega se još sjećam, svakog pogleda i njegovog značenja, svakog osmjeha, svake riječi…
baš ovo boli
jako…
Divno si ovo opisao, al ne je nekako jako uzdrmalo.
Neka počivaju u miru.
voljela bih da umijem i ja, ovako lijepo kao ti da opišem. Pokušavala sam. Više puta. I svaki puta ispala bi čemerika na koju bi svako imao samo riječi sažaljevanja. Zato, dok to ne prerastem i ne pišem na tu temu. A voljela bih da napišem..
kako Stevo?
@dollybel: Eh… Dollybel ili kako se već zoveš, natera me da pročitam još jednom ono što zapisah i napune mi se oči suzama…
@dollybel: Znaš, Dollybel… s vremena na vreme uzmeš maramicu i obrišeš suze, jer maramice služe da upiju suze, ostalo… pa… treba o njima napisati reč ili dva… ili možda toliko koliko mislimo da smemo o njima, bez obzira na okolnosti pod kojima su nas napustili. Nije slava u rečima drugih, već kako se sećamo na one kojih da nije bilo, ne bi bilo ni nas.
voljela bih da umijem da opišem jedan obični dan iz života dok smo bili zajedno. Ali ne umijem bez puno sjete, ne umijem da se ne potresem i da to ne isijavava iz svake moje zapisane riječi.
Neobične su bile okolnosti, sve se odigralo na „neviđeno“, u meni je još uvijek neka ljutnja mada me ponekad sramota to reći, niko me ne bi shvatio i mislili bi da nisam normalna.
Nedavno sam sanjala oca, nisam to nikome rekla, znaš i u snu smo se razumjeli samo pogledima.
Možda nekad napišem, ima mnogo toga lijepog i vrijednog sjećanja.
Samo da nekako ovu čemeriku izbacim.
Zato ti pomalo zavidim kako ovako divno umiješ napisati.
Priznajem da si me bacio u bedak strašni sa ovom pričom, evo dok ti ovo pišem plačem, ali…
pokušaću jednom, sigurno.
Hvala Stevo.
@dollybel: O, Dollybel… kod ove priče si zastala ti i… možda još neko ko je pročitao i nastavio putem svojim. Znaš… katkada se napiše dobra stvar o onima koji su nam dragi, ili su nam bili dragi. Sad… ovako ili onako, ostali smo mi, neki od nas imaju umeće da sećanja na naše najdraže pretoče u lepe priče o njima. Ostalo… znaš… ostalo neka nadje svoj mir u papirnim… i ne samo u takvim maramicama. Pozdravljam te, Dollybel
[...] E tada ću se zahvaliti STEVU. [...]