Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 13-03-2009
Poslednji (6) nastavak
Ustao sam, odmakao zavesu i pogledao na ulicu koja je bila prazna, očajno prazna. Kiša je i dalje padala. Legao sam nazad na krevet. Dobro, pomislio sam, da stavim karte na sto i da vidim na čemu sam. Prvo sam dobio poziv na brakorazvodnu parnicu, tj. – za pokušaj pomirenja bračnih drugova. Setio sam se trenutka kada mi je poštar uručio poziv. Bio je to osećaj kao da mi je sa dvanaestospratnice na glavu pala saksija sa ukrasnim cvećem. Pomirenje, naravno, pomislio sam, nije uspelo. A kako bi i uspelo kada se ja nisam ni posvadjao sa svojom ženom. Dobro, pomislio sam. Nedelju dana pred razvod dobio sam otkaz na poslu. Dobro, pomislio sam, iako ništa nije bilo dobro. Nekako u to vreme počela je da se raspada i moja zemlja. To nije bilo dobro, pomislio sam. Možda se moja zemlja raspadala celo vreme, od prvog dana njenog nastanka? Možda se i moj brak raspadao od prvog dana? Onda je zazvonio telefon. Nisam voleo zvonjavu telefona. Nisam voleo telefon, uopšte. Nisam voleo broj ovog telefona. Zadnja tri broja su tri šestice, čak je i zbir prva dva broja šestica. Telefon je i dalje zvonio. Ne volim ovaj broj. Mrzim ovaj broj! Možda sam se, pomislio sam, rodio pod ovim brojem. Mrzim djavolji broj! Pošto nisam podigao slušalicu, telefon je prestao zvoniti. Pripalio sam cigaretu i popio gutljaj iz čaše koju sam držao pored pepeljare. Ne vredi razmišljati o ovim stvarima, pomislio sam. Raspao se brak, raspala se zemlja. Medjutim, znao sam da će sutrašnji dan i svi nadolazeći dani sa sobom donositi nova-stara pitanja, a ja neću znati valjane odgovore. Ili ću progutati knedlu, ili… Moram, pomislio sam, moram se iskobeljati iz ovih govana. Mora da postoji izlaz iz svega ovoga, mora… Zgnječio sam cigaretu i pogledao ka ekranu gde je sada govorila žena. Zatvorio sam oči a ruke prekrstio na grudima. Osetio sam ledene kapi znoja na licu. Jedna graška mi se skotrljala na usne. Obliznuo sam se i osetio talas morske soli pomešan sa znojem koji zaudara na rakiju. Polako sam tonuo u san. Kao kroz prozorsku zavesu, video sam deset prstiju kako grebu po golim zidovima napuštene kuće koju preleću ptice nepoznatog porekla, onda sam video sebe kako nemoćno stojim okružen tim istim zidovima, zatim sam čuo tresak ulaznih vrata kako se zalupljuju i, kao da je neko navukao drugu zavesu za zamračivanje, činilo mi se da je navukao mojom rukom – našao sam se u polumraku i kako su sekunde prolazile bivalo je sve mračnije. Na toj mračnoj zavesi u magnovenju primetio sam tačkicu svetlosti, kao udaljeni žar cigarete. Onda sam ponovo video belu prozorsku zavesu koju njiše povetarac sa ulice, iza zavese stajao sam ja, sa osmehom na licu i tajanstvenom iskrom u levom oku. Video sam sebe kako ulazim u kupatilo, kako se penjem na WC šolju, kako vezujem konopac za olovnu cev vodokotlića, kako navlačim omču na vrat i skačem sa šolje, potom besomučno mlataram rukama i mahinalno povlačim lanac na vodokotliću, i dok se nekontrolisano koprcam – voda poteče, tiho, skoro bešumno; zatim vidim kako ritam nogama, grabim se za vazduh, oči iskaču iz duplji i onda polako sve postaje tamno i hladno.
Stevo Valjić mart 1997 subotica kraj, nema više
