Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 11-03-2009
Peti nastavak
Onda sam prvo skinuo biciklističke rukavice koje se nikom ne svidjaju, jaknu sam bacio na fotelju i opet izašao u kupatilo. Suvim peškirom sam istrljao kosu i stao pred ogledalo. Da!, uzviknuo sam. Glas mi je odzvanjao, odbijao se od keramičkih pločica. I u polumraku, pomislio sam, ovo je moje lice. To sam ja u ogledalu. A da li sam ja – što stoji pred ogledalom – Ja? Nešto se dogodilo u meni, nešto je puklo, ili je nastala blokada, neprobojni zid koji me sprečava da rasčistim probleme u meni sa samim sobom. Sve se skupilo na gomilu. Ta gomila postaje sve veća i, kako vreme prolazi, sve više me pritiska i osećam da će na koncu satrti i poslednje zrnce borbe koje još postoji u meni. A znam da mi treba samo malo snage da krenem ispočetka. Tek toliko snage koliko prljavštine ispod nokta ima. Da se ponovo zaposlim, osnujem novu porodicu, a zemlja u kojoj živim može da nosi bilo koje prezime. Treba mi samo malo snage da krenem ispočetka. Gde li se dene to malo snage? Vratio sam se u sobu, pripalio cigaretu i legao na krevet. Na teveu je govorio stariji čovek obučen u tamno odelo. Govorio je ženi koja je sedela pored njega i pažljivo slušala. Imam četiri banke, pomislio sam, zubi su mi poispadali, mojom krivicom, ali još mogu da grebem sa svih deset prstiju. Ovo što se dogadja, dogadja se i ostalima, medjutim, pomislio sam, ja sam ja a ne neko drugi. Šta mene briga za drugog! Oni drugi za mene ne postoje, ja za druge, pomislio sam, ne postojim! Sreća je trenutak koji se registruje odmah, neprimetno, a postajemo ga svesni onda kada je sve prošlo. Ostatak je tek čovek u sivom odelu koji se šeta prašnjavim ulicama bilo kojeg grada i… niko ga ne primećuje. Moram da sredim svoje misli, da budu kratke, jasne, razumljive, oštre poput britve. Šta mi se, zapravo, dogodilo? Ugasio sam cigaretu u pepeljari koja se nalazila pored kreveta. Krevet je, u stvari, bio dvosed koji se sastojao od okvira i tri podeblja sundjera naslaganih jedni na druge. Otkako sam se uselio u ovaj stan, dvosed nije bio dvosed, sundjeri su ležali jedni pored drugih, na podu, a ja sam ležao na njima. Sav ostali nameštaj, činilo mi se, bio je nepotreban i, u to sam bio uveren, služio protiv mojih interesa. Moji interesi bili su da budem sam, da me niko ne uznemirava i da imam krevet na kojem mogu da spavam. Teve aparat mi je pravio društvo s kojim sam mogao manipulisati.
Stevo Valjić mart 1997 subotica sledi poslednji 6 nastavak
Ponekada čovek mora da se rastavi na sitne delove, samo zato da bi opet mogao da bude jedna celina…
@crnaperla: Perlo, ovo shvatam kao usputni komentar na celinu koja se nije pročitala
Hoćeš reći omašila sam suštinu ? Ah, je, pročitala sam samo ovaj -dopao mi se naslov
Odoh i do onih preostalih pet
@crnaperla: Da, Biserna! Pogodila si, premda zalogaj od kriške nagoveštava ukus cele ili čitave Vekne; naravoučenije: pustiš li prvu stranu pa sve do kraja… na ovim blogovima mrzim predugačke stvari, teško mi je da pročitam do kraja… Dakle, zašto bi drugima bilo lakše? Pa nije im! Zbog ovih stvari sam razvukao… Ovo ti je kao kada voziš avtomobil i zuriš u one isprekidane linije i… na kraju… stigneš tamo gde si se zaputila