Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 08-03-2009
Treći nastavak
Ali, ne mogu se probuditi! Nisam ni zaspao. Ovo je san na zbilji. Sve je stvarno, kao što su stvarni i moji koraci. Dok sam prolazio pored parka koji se nalazi ispred crkve, video sam jednu ženu koja je sedela na klupi. Ne znam zašto sam se ovoga setio, pomislio sam. Ima već pet ili više minuta kako sam prošao pored parka. Možda zato što je opet počela da pada kiša. Iza žene dizao se crkveni toranj sa dva okrugla prozorčića na sredini gradjevine.Namah, dok sam na trenutak digao pogled, činilo mi se kao da je krst na vrhu tornja uronio u sive oblake. Ispred crkve je bilo zasadjeno ukrasno šiblje. I ono je nadvisivalo ženinu glavu. Kako može neko, pomislio sam, po ovakvom vremenu sedeti na klupi? Još mi se povraćalo. Zastao sam ispred izloga neke prodavnice. Staklo je bilo prljavo. Osim dve gole plastične bezglave lutke, izlog je bio prazan. Video sam svoj odraz na staklu, u izlogu. Stajao sam izmedju dve lutke. Jedino sam ja imao glavu, ali noge su mi bile odsečene od kolena nadole. Da, pomislio sam, tako se i osećam, kao da nemam noge, kao da mi je desna ruka otpala do lakta, ispalo mi levo oko, zakržljala mi pamet u glavi… Tog trenutka me obuzela strahovita želja da razbijem izlog, da pokažem kako ipak imam nešto ispod kolena i da šutnem to prljavo staklo koje izobličava moje telo. Onda sam se odmaknuo od izloga i iznenada doneo odluku da se vratim kući. Kući? Zar ja, pomislio sam, imam kuću? Dom? Toplo utočište kamo se povlačim nakon napornog dana i crpim snagu iz ljubavi mojih najdražih za sledeći težak dan; uveče legnem u krevet a žena položi glavu na moje grudi i tako zaspi, nešto kasnije pridruži nam se dete, jer ne voli sámo da spava, ušuška se pod moj levi pazuh i… mene polako hvata san. Zar čoveku, pomislio sam, treba još nešto za sreću? Zašto meni ovo nije bilo dovoljno? Zašto sam jedan ovakav običan, posve svakodnevni dogadjaj, no dogadjaj koji ispunjava srce, tek tako, pomislio sam, pustio da prodje pored mene, poput mimohoda pored odra na kojem leži osoba koja je bila voljena i nikada neće biti prežaljena.
Stevo Valjić mart 1997. subotica Nastaviće se
Gorko…kao i morska so…Kada te zapljusne citav talas…postaje preslano i pregorko…
Dopadaju mi se ove tvoje price..
@veshtichanstvena: Hvala Lepotice.