Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 07-03-2009
Drugi nastavak
Kiša je prestala padati. Dobro je što nisam poneo kišobran, pomislio sam. Vetar je još duvao, ali nije bio toliko jak kao kada sam pošao od kuće. Šta me briga za tamo neke, pomislio sam. Možda sam previše frustriran? Ali zašto moje razočarenje mora baš ovako izgledati? Zar gubitak okvira slike za koju sam mislio da je posedujem mora baš na ovaj način da se manifestuje? Zar se slika može, pomislio sam, uopšte posedovati? Možda sam samo imao okvir za sliku koja nije bila stvarna? Ili… naprosto – nije bilo moguće uramiti sliku koja je bila isuviše stvarna? Treba znati, pomislio sam, pravilno postaviti pitanje, odgovora ima raznih, no, pomislio sam, nijedan nije pravi, zbog toga sam istovremeno i ljut i razočaran; osećam uzvišenu prazninu i radi nje me vrtoglavica hvata: kao da su levo i desno izgubili svoje značenje; pravo ili krivo više nisu pravci koje smatram putevima kojima bih hodao. Možda bih trebao ići jednom jedinom cestom, ali ne znam kojom? Kojim ću putem dalje, pomislio sam; nisam se zapitao – samo sam pomislio. Krenuo sam prema centru grada. Da se malo prošetem, iako nisam raspoložen da se sretnem sa nekim poznanikom. Na ženu i dete svakako neću naleteti, pomislio sam, ona sada radi, a mala je u zabavištu. Kako mogu, pomislio sam, da mislim o ženi kao da je moja žena kada to više nije? Nema veze, njih neću sresti. Izgubljenu zemlju, pomislio sam, ionako neću naći a kamoli sresti. Podigao sam okovratnik jakne i uvukao glavu medju ramena. Jesam li svoju zemlju izgubio ili se ona raspala? Sama od sebe, pomislio sam, nikako nije. No, ipak sam je izgubio. A kako sam izgubio svoju porodicu, svoju ženu i dete? Zašto se raspala moja porodica? Zašto me je žena napustila? Ima toliko pitanja na koja ne znam odgovore. Znam jedino to, bolje reći – osećam, da ako si izgubio zemlju, svoju državu, onda se drži svoje porodice, stavi katanac na porodičnu kapiju i, makar šta da se desi, ne puštaj nikoga unutra. Niko i ništa ne sme provaliti tu kapiju. Sada je lako mudrovati, pomislio sam. U ono vreme nisam mislio o tim stvarima, nisam stavio katanac na kapiju i ona se išetala, skupa sa detetom. Ne verujem da bi mi sada bilo lakše da znam prave razloge njenog odlaska, ali crv sumnje, za mene pre crv – nade , daje krila mojoj mašti. Možda me nije napustila zbog pića? Možda me je napustila zbog nečeg drugog? A šta bi moglo biti to nešto drugo što nema bliske veze s pićem, nešto što je daleko od alkohola? Možda karte? Ali ona nije, pomislio sam, nikako nije mogla znati da se ja kartam. Nije mogla znati da sam izgubio mnogo para, pravo malo bogatstvo? I da li tako nešto može da se sakrije od tebi bliske osobe? A kako sam ja mogao znati, makar naslutiti da će se raspasti zemlja u kojoj živim i gde sam rodjen? Nisam vodio o tome dovoljno računa. Pomislio sam da mi usporedba nije baš najsrećnija, iako je i moja zemlja bila jedna porodica, ispostavilo se – nesložna. Odjednom sam postao svestan da imam grižu savesti zbog bivše države. Da li ja to prolivam suze za državom koje više nema, da li to moje oči suze za porodicom koju više nemam i, čini mi se, pomislio sam, kao da je nikada nisam ni imao? Možda nisam vodio dovoljno računa ni o svojoj porodici? O mojoj zemlji koja se raspala vodili su računa oni koje znam, ali ih ne poznajem. Osetio sam povratni ukus rakije u ustima. Povraćalo mi se. Ne znam zašto, pomislio sam, uvek pijem kafu i rakiju na prazan stomak. Sve ovo što mi se dogodilo čini mi se nestvarnim, no, ja uporno čekam trenutak kada ću se probuditi u bračnom krevetu, poljubiti svoju ženu koja će još spavati, pomilovati nežno lice moje devojčice, koja će takodje još spavati, potom izaći u dvorište, protegnuti se i viknuti u nebo: „Zemljice moja, još si tu, još si cela! Da znaš – srećan sam zbog toga!“
Stevo Valjić mart 1997. subotica. Nastaviće se
