Napisao stevo | u kategoriji Kratka priča | dana 03-03-2009
U dosadašnjem životu sam zaradio najviše u pet navrata grip, ili neku uvoznu bengu, kao što je recimo Hongkonška Benga. Naravno da prehlade, slabije ili jače, nisam ni brojao, a i spadam u one tipove koji smrču i zimi i leti. Evo, sad me opet trefnula prehlada, ili ona od prošle nedelje nije ni prošla. Pijem na smenu čaj od ne znam čega i Ness kafu sa puno mleka; podrazumeva se da je sve vruće, dok se ne ohladi. Malopre sam ubacio tekst tamo gde moram, usput slušam Saru Brajtman, baš sada peva Pie Jesu. Oni koji znaju znaju, koji pojma nemaju šta da im radim. Nisam raspoložen da objašnjavam. Kad mi ona dosadi onda pustim Djanga Rajnharda. Njega imam preko dvanaest godina. Moj nećak ga je dobio na deset CD-a, iz Švabovije. Sjajna muzika „dvoprstaša“ sa Grapelijem. Uzeo od nećaka da jedan moj poznanik prebaci na MP3; odneo sam mu još muzike, nikako nije mogao da shvati odakle mi Rondo Veneziano, puno Indijske muzike i još gomila i gomila muzike iz Rumunije i Bugarske, muzika francuskih cigana, et cetera. Čini mi se da mi je pre tri godine ponudio da presnimi Djanga i još neke stvari koje je od mene dobio. Jbg, ko pamet naroda sa ovih prostora: uveče ne znaju šta su ručali. Kako se ono kaže – Jebeš čvrste dokaze!, naravno da nije prihvatio činjenično stanje. A tih desetak CD-a, u jednoj kutiji, jednom pakovanju dakle, tek što se pojavilo u Švaboviji, doslovno nekoliko dana je prošlo kada je nećak za rodjendan dobio Djanga. Pa da, takvi smo kakvi smo. Idioti nas vodili, a idioti vode idiote, ojjjojjjj pameti naša! Sećam se prvih godina poslednjeg desetleća prošlog veka, prošlog milenija. Pola stare Juge je dolazilo i danju i noću, nepregledna reka ljudi se zmijila od željezničke stanice preko Korzoa do subotičkog Buvljaka. Da, velikim slovom Buvljaka! Kesica običnog začina jedna DM, 1 Dojčmarka! U to vreme prodavao sam sve i svašta: čokolade, gumene čizme, sapun i deterdžent, dečje patike, majice i jakne i sve što se moglo prodavati, sve što se kupovalo. Na desetine hiljada ljudi se gurkalo medju tezgama. Koje bre ostale pijace u srednjoj evropi! Subotička pijaca je bila raj za švercere i takodje raj za kupce. Sećam se bio je januar, minus deset, tri sata posle ponoći i umreš od gladi jer se ne možeš probiti do čevapdžinice. Prodavao sam čokoladu proizvedenu u Švapskoj. Bosanac, valjda… kad je video da je Nemačka čokolada, uzviknuo je sa sto maraka u ruci: Fuj, Nemačka čokolada! A ja mu kažem, nema frke burazeru, i novac u tvojoj ruci je nemački, daj mi ga! Kiselo se nasmejao i nastavio dalje. Licemerje? Jebe mi se. I ja sam bio jedan od mnogobrojnih idiota koji su se podali idiotu.
Trebao sam, kao prošle nedelje, da stučem litru vinjaka, iako mi nije pomoglo da se ratosiljam prehlade, nekako se lakše spava i sutradan ujutru se pitaš: gde sam se to prehladio?
Stevo Valjić improvizacija 03. 03. 009. subotica
