Hamzjakl

Ooooo, parafraza… pa se zeznem, jer u desnom uglu na monitoru je označen znak SR, možda EN, HU, ili ponovo SR, ali ћирилица! E sad jebiga, ovo je zemlja Serbija, kao da sam napisao a’ la francaise! I ono mi rekli jeb’o te pravopis, naš?… Ili onaj što se meri u hiljadu i kusur kilometara, a to ti je podalje od nas usranih domorodaca koji kao imamo dokaza da smo odvajkada sa ovih, ili od onih prostora, odvojeni ili pripisani, pridvojeni, jebiga, sve nas, recimo, ista briga mori, pritiska ma zamara bre i skida nam gaće da provetrimo zaledje, zavetrinu bre od zainteresovanih, zar ne osećate promaju, vetar s ledja od napred i s leva i s desna, a ono ventilator u rukama onog odgore, ma verujem il’ ne verujem ja bi baš da sam vernik odavde il’ odatle, ma majke Vam, je l ima pomoći uopšte gde jeste il’ niste, a da se niko ne šali, da mi ne nameće istinu niti laž, da ne kaže ja sam ovde rodjen al’ tu nije kao tamo, možda tebi ili vama za ledjima, za petama se radjala neka majka koju ne poznajemo… Fakajoute, na naškom! I onda idem ulicama, šetam se, sanjarim, ma mislim… zajebavam se, pišem pesme a radim u rezervatu „yutumadafaker“ na jezeru Palič! Gradim ogradu od ZOO vrtića Palić, veze nemam š’njima! Aman parafraziram se od njih! Od velesranja Palić end companijella!! Bre. Ma, parafraziram se od sviju Vas, Nas, Onih, Ovih, i… jebiga… Kojeg li bre sranja!
JBG. ŠTA DA se radi nema potpisa

Evo, nabijem ih sve na onu stvar, a koja je ona stvar odlučite sami, jer ja sam pre sat i pol odlučio da emigriram… iz ove u drugu sobu. Dosta mi je! U ovoj sobi radim, tu mi je kompjuter, skener, štampač i gomila žica koja povezuju ko zna šta; tu su mi ostale alatke koje su mi potrebne da radim: mobilni i obični telefon, usisivač ako mi zasmeta prašina, TV aparat da se ne osećam previše usamljen, drugi kompjuter na ormaru (ili ormanu) ako ovaj zataji i ne mogu nastaviti pisanje; dve pisaće mašine (u ormanu) zbog istih problema, pisanja dakle, lopata i ašov ako sam prinudjen kopati i prekopavati raznorazne materijale; moja najveća sreća jeste da ispod pisaćeg stola držim krmaču od dve litre pive i dve bočice vinjaka od po pola literije, jelte, da mi ne zafali onda kada je najpotrebnije. Naravno da imam još neke stvarčice uza me ako mi zatreba za nedajbože!

Evo recimo, desetak olovaka i isto toliko hemijskih, i u jednoj sobi i u drugoj, pa nadalje dok sedim na onoj velikoj noši (dje i vi sedite) preda se volim da imam čist papir veličine A-4 i par olovaka ovakvih il’ onakvih… nikad se ne zna šta će da mi padne na pamet, a osim vece papirusa nije na odmet imati pred sobom i dva-tri časopisa iz biologije i moderne narodne muzike. Jebiga, uglavnom to je sve, osim ako se ne setim još dve ili tristotine stvari koje mogu al’ ne moraju da mi stvaraju ugodjaj osećaja manje ili više vrednosti u dinarima il’ d’vizama.
Nego je li… zašto ja iz ove u onu sobu? Jbg, bacio pogled na ekran a tamo se kaže: ma ono bre, znate… ove stvari nisu u mojoj ingerenciji. Jebote ja i pola gradjana i gradjanki. Nemoj da su to moje ingerencije! Ja da sam kriv što je neko prošao crveno svetlo na semaforu!? Jesam li ja semafor ili ingerencija za druge stvari! Pička vam se ogadila na vrhu nosa ako je pod mojom ingerencijom svetlo na semaforu; neka vam se ogadi ona stvar ako sam ja taj koji odgovara za svetla na semaforu! Ja sam odobrio svetla na semaforu a ne njihovu funkciju. Jesam ja kriv što se neki ne zaustavljaju pri crvenom svetlu; majku vam onu ako sam ja kriv što neki ne žele da krenu uprkos zelenom svetlu…
Ma more teraj se bre u maminu! Imam ja u drugoj sobi takodje tel’vizor, pivo i vinjak, olovke i vecepapirus i jašta teve aparaturu da ih psujem uzduž i popreko… A ono onaj kaže ingerencije. Jebala te ingerencija. Sva sreća da sam svojevremeno sredio da i u drugoj sobi imam komp. Sva sreća (još) nije priključen na internet. Sledeće nedelje će da bude priključen. Jebiga, moja sućut normalnim ljudima, počeo sam razmišljati da se preselim u podrum, ali za sada me brine zdrav razum koji veze nema sa ingerencijom.
Valjićstevo31marciúsnullanullakilenc:maesteszabatkán

Ovo nije ništa drugo do igra reči, ili poluvelika noćna snimka daske za čerečenje mesa, voća i raznih kolača. Moja omiljena fotografija sa bananama i korom od banane. Novčanice od po pet stotina evra ne možete da vidite jer se nalaze ispod stola. Ne vidi se ni osoba sa mobilnim telefonom, ali mogu vam reći da on sedi s leve strane stola i nekada je radio u fabrici elektromotora Sever. U momentu kada je nastala ova fotka on je otvorio plavi koverat i počeo čitati list papira na kojem je pisalo da je dobio otkaz. Ono što se kasnije dogadjalo prepuštam vašoj mašti.
stevovaljić3003009szabadkamese

Kaže mi pre neki dan administrator mog drugog sajta da treba negovati komentatore, zapravo treba ih odnegovati. Skoro i da nije važno šta oni (komentatori) kažu, napišu ispod tvog teksta, već je od izvanredne važnosti kako ćeš ti odreagovati, šta ćeš ti reći na ono što su tebi rekli. Podrazumeva se da jednostavno komentatora mora biti. To je ono što uglavnom ne štima. U svakom slučaju razmisliću koje blogove da pratim i dalje, jer treba reći otvoreno da nisam lud trošiti svoju olovku na one koji su umislili da su neke veličine; ja ostavim komentar a oni… ma jebe im se za tebe!, jeste da nešto i kažu na tvoj komentar, ali da skoknu do tvog bloga, ma ajde bre!, aman kakvih, zauzeti su, nemaju vremena, deca, spremanje, muževi ili žena, težak posao, treba skuvati ručak, prošetati se gradom ili skoknuti do parkića i malo posedeti, krenuti u kupovinu, svratiti malo do kafane ili prijateljice na pó litre kafe razgovora; treba malo i prileći, recimo pre podne jedno sat-dva, popodne takodje, o noćima kada se redovno spava jer je priroda tako uredila i da ne govorimo. Treba se s vremena na vreme istezati, protegnuti se po tepihu koji je juče dobro izriban, proriban i iščetkan pa pobrisan suvom krpom, treba naleći i deset sklekova jer je to moderno a i jeste na spisku fiskulturnih delatnosti. Sad… mogao bih nabrajati na dve stranice kako i koliko čovek, muškarac žena mogu ili moraju biti zauzeti, ali šta me briga, ja svakako nisam onaj tip koji može dugo da se bavi glupostima. Ok, oprobao sam se, tu i tamo ostavio svoje mišljenje; čini mi se da su me jednom i pomešali, zamenili sa nekim koji baš i nije bio nalik meni. Mudrosera ima mali milion, verovatno sam u očima drugih i ja jedan od njih, ali jbg, prvi kompjuter, ona 64, imao sam pre dobrih dvadeset godina, ili je to bilo osamdeset i neke u prošlom veku… I šta onda? Ništa bre! Navikao sam da je lakše pisati na ovoj skalameriji nego na dobroj, staroj pisaćoj mašini. I šta sam ono hteo još da dodam? Ništa! Ono što je virtualno neka tako i ostane.
stevovaljić2903009suboticaimprovizacija

Prvo da skoknem po pivo, po onu krmaču od dve litre koja je u poslednjih godinu dana poskupela pet ili šest puta, ali ako kažem da su cene povećane u više navrata no što sam napred spomenuo – još gore! Neki će reći a hleb što je poskupeo?! Ovo nije samo moj hleb, pola nacije konzumira pivo, a ima i ponešto radnika u pivarama. To što su, čini mi se, sve velike pivare očle na doboš (čitaj nekim inostranim tipovima), pa se pare izvlače iz zemlje… jbg. Ko nam je kriv kad smo morali (morali su lopovi) sve rasprodati, jer da nije tako bilo bi drugačije. Nama ne bi odgovaralo ni ovako ni onako, mislim nama picopevcima.

Eto, niko nije primetio moje odsustvo, a nije me bilo dva sata, možda koja minuta više, recimo pedeset i pet minuta, skoro tri sata. Šta da se radi kada izmedju mog stana i samousluge ima jedno pet-šest kafića. Usput sretnem poznanika, prijatelja, druga ili komšiju a oni ‘ajd na pivo, pa još jedna tura ovde, tamo dve, u povratku još jedna tura i na kraju moram dobro porazmisliti gde sam ja ono krenuo i gde treba da se vratim. No, dobro. Jbg mora se, mora se negovati poznanstvo, drugarstvo… Ne može se tek tako zaobići prijatelj koji bi malo da porazgovara s tobom, a da se to radi bez da se nešto popije, da se na brzaka drmne… recimo dupli vinjak s običnom vodom ili ono tamnasto piće koje se pravi u Subotici, i koje smo onomad glasno zvali Pelinkovac, ali ovaj novi vlasnik fabrike nadenuo novo ime Gorki List… Što se mene tiče mogao je dati ime Suvi List ili Žuti List, ma šteta što ga nije nazvao Kineski List. Danas bi u Subotici radilo sto ‘iljada Kineza, od toga pet stotina u fabrici nekadašnjeg Pelinkovca, ostatak bi crnčio na buvljaku, a mi Subotičani bi mogli da se falimo da je najveći Kineski grad u zemlji Srbiji Subotica.
Dakle tako, zove mene komšija, drug prijatelj, poznanik da popijemo po jednu, dve ili tri. I tako pričamo mi o ovom i onom, a onda on kaže je si l’ čuo da je umro ovaj i onaj? Nemoj bre, jebote! Ma nije istina!, tako odreagujem ja, a on viče konobar daj još turu pića, i kaže nadalje ma jeste bre, umro jadnik a da mu žena ni prstom nije mrdnula, a ja ma nemoj, nije istina, a on istina je prijatelju moj, a šta ti ono radiš, ja već zaboravio čime se baviš, ali mislim da to i nije tako važno, konobaru bre, daj nam po duplu, živeli jebote ako ovakav odem kući i stanem pred ženu… konobar!, daj bre ‘vamo još jednu turu… A ja se u sebi mislim… gde sam ono krenuo…. da, u najbližu prodavnicu, radnju s mešovitom robom, u samouslugu bre gde se izmedju ostalog prodaje i pivo, ono apatinsko, rogato a nalik trofejima što vise po zidovima boljih kuća vojvodjanskih i takodje stanovima ovdašnjih i ondašnjih iz starih vremena čiji se trag zameo u prašini prošlosti. Na kraju čujem kako komšija, drug, prijatelj, poznanik kaže: „Idem ja, a ti ne brini, držaću se za ogradu.
stevovaljić 28 03 009 subotica improvizacija

Čuo sam pre neki dan kako je neko rekao da je život težak. Čuo sam da puno njih tvrdi kako je život jebeno teška stvar, olovo na ramenu, tmurno nebo nad glavom, kartonpejpr umočen u tešku vodu, neasfaltirana ulica gde ti blato dopire do kolena, ko da si u živom pesku; čuo sam nadalje da je život kurac na zardjaloj žici i da je život kao donji veš, kao gaće usrane koje se ne peru stopedeset i sedam dana i noći, isto toliko prepodneva i lagodno provedenog vremena posle ručka; čuo sam da je jebeni život ko kvarni zub u protezi penzionera koji živi u Kanadi a naš je gore list…

JBT, o životu sam čuo svašta, i sve je bilo istina i sve je bilo laž. I skoro sam poverovao da je sve istina i još više laž. Ali, imam ja nećakinju u Švaboviji, ona je šći moje sestre koja je imala oca dvajspetpostotnog Srbina i majku Madjaricu, pa je sestra otišla pre milion godina u tudjinu, udala se za Nemca i rodila dve curice. Jedna se od njih udala za bosanskog Hrvata koji ne zna reć’ na Srpskohrvatskom ili Hrvatskosrpskom ni Dobar Dan!; čovek se rodio u Nemačkoj, ali to nije sprečilo moju nećakinju da mu rodi tri sina (do devojčice, nadam se, neće ni stati). A pazi… ženiće se tri sina! Biće unuka i praunuka koji će se udavati i ženiti se, množiti se. Ma koja i kakva bre matematika, ovo je klip kukuruza u mašineriji svih velesvetskih nacionalista. I onda mnogi kažu da život nije lep. A ono život je ko saksija sa cvećem koje leti s balkona, sa sedmog sprata, i padne pored tebe, promaši tvoju glavu, razbije se na trotoaru po kojem se šetaš; kako li je život lep vojniku koga je promašio metak ispaljen sa druge strane, kako da ne bude život lep onom kome je baš sada prestala zubobolja i stoga odlaže po ko zna koji put odlazak kod zubara; zar život nije lep za studenta koji je uspeo odložiti ispit iz sociologije jer je profesor zaljubljen u profesoricu sa drugog faksa, život je više od sreće kada početnik savlada prvi akord, najlakši hvat na vratu gitare…
Kada uveče ideš u krevet, ovakav ili onakav, posle bilo kakvog spavanja, probudiš se ujutru i čeka te sjajna stvar koju zovemo ŽIVOT. Medjutim, jebiga… ako se ne probudiš jednog jutra… pa… nećeš imati šta da nam pričaš.
stevo valjić 27 március nulla nulla kilenc szabatka mese

Nikako da se odlučim kada ću ugasiti ovog (onog) „Frljandera“. A treba mi samo kanta s vodom. Nije to u pitanju da imam brdo čitalaca, iako da se ne lažemo, svi bi mi da imamo malo više no što stvarno imamo. Evo, ja sam neskroman, jedva čekam dan kada će ih biti pedeset sedam hiljada i kusur; za sto godina za sto, svejedno, neka traje dok traje. Ako ih bude pola miliona neka je, neka ih bude i preko tog broja, ja ionako nameravam da doživim dve’iljade dvestasedamnaestu godinu. Zašto? Ma idji bre, ko ne voli život taj je zaslužio onaj drugi svet. I još zbog nekih stvari nameravam još dugo da živim; nakana mi je da preživim ove današnje lopove, i da upoznam buduće lopove, kradljivce koji se još nisu rodili, ili su još u maminoj… ili tatinom… Jebeš život bez psovanja, ali ne treba preterivati, ono JBG, JBT, pa sranje ili govnar i još neke covke prolaze u javnosti, ali ako kažem marš u pizdu materinu onda sam veoma veoma ljut. Sada sam tek na pola puta da budem veoma veoma ljut, tako da nema potrebe za oštrim psovkama. Dakle, spremam se ugasiti Frljander jer skoro u isto vreme stavljam isti tekst i istu fotku na Hamzjakl blog. Ovaj potonji je na WordPressu i tu se baš ne snalazim najbolje a to je zbog toga što se ni u kompjutere ne razumem baš najbolje, u stvari duduk sam. Neki frendovi su me pitali zašto sam izabrao ova glupava imena za svoje blogove, e pa nisam ih ja otvarao nego sam zamolio odredjene osobe da to urade umesto mene jer ja pojma nemam kako se to radi. Tako je i uradjeno, onda su mi rekli da blog treba da ima ime, ja sam se setio ovih imena. Inače, bilo koje ime može biti glupavo, zavisi kako se na to gleda, ako se popnem na krov kuće, jbg. gledano s visine od sedam meteri ne mogu ni da pročitam. Istina, nosim djozluke, minus 0.50, skoro da mi i nisu potrebni, a ako gledam iz podruma ništa ne vidim.
No, po svemu sudeći taj dan, dan gašenja, približava se. Treba mi samo kanta s vodom; kantu kupujem ovih dana a vode ima u Palićkom jezeru, malo je prljava al’ nema veze. Pa to je to: Gasimo!
tevovaljić 26. 03. 009. subotica improvizacija

Ne tvrdim, niti sam ikada tvrdio da naslov nije važan, štaviše mislim da je katkad naslov važniji od onoga što je ispod njega. Dakle, ono što se nalazi ispod naslova i ne mora biti nešto značajno, premda naravno da ima svoje značenje, manje ili više važno. Nemam nameru da prevedem naslov, jer na srpskom bi ionako izgubio smisao ili bi nastala kovanica a znam nekoliko ljudi „jezičara“ (istina starija generacija) koji su bili, jesu i biće protiv kovanica, iako postoje reči (nemalo) koji su to postali iz kovanica. Dakle, nema prevoda. Medjutim, kad bi mi neko objasnio kako je moguće da je neko osudjen a da mu nije oduzeta putna isprava, pasoš takozvani. Za jednu zemlju iz Evropske Unije mogu pretpostaviti da osudjenom izda (pizda) vizu šengensku, verovatno da nas još više uzjebu, jer dozvoljavaju kriminalcu da kroči na njihovo tlo, dok ja običan govnar iz Srbije ne mogu popiti pivo u kafani koja se nalazi pedeset metara sa one strane grane! Dobro, to su oni koji misle da u ovoj zemlji žive životinje, krave i ovce, psi i svinje, pacovi i razni glodari… protiv njih (zemalja Evrope) ne mogu ništa… osim da pljunem na njih, ali ovi naši… Osude nekoga… pravosnažno, treba u zatvor a njega nema. Mogu reći samo našim pravopisom FAK JU BRE!
stevovaljić 25 mart 009 subotica

Mojim Roditeljima, Počivajte u Miru
Ovo ako glasno pročitam zvuči mi kao gde s’ zgodna, cura neka valjda; čitam ponovo pa zvuči kao deset godina. Eh, jebiga, moji stari su pre deset godina još itekako bili živi, što danas više nisu. Nije da sam ubedjen da bi živeli duže da nas nisu bombardovali, ali bi moj ćale bio manje nervozan u godinama koji su mu nakon prestanka vazdušnih napada preostali. Kada bi ga sirene probudile noću izderao bi se toliko da verujem da je njegova dernjava probudila više ljudi u zgradi nego zvuk zavijanja sirena koji su upozoravali na nailazak aviona a ovi proleteli nad Suboticom pre pola sata a katkad i više. „Majku vam jebem tamo gore a i tu dole!“ Mislim da je pedesetak puta ponovio ovu psovku da bi onda jednog dana iznenada prestao. Ako bi bila noć a sirene započele već umorno zavijanje (većina ih se u medjuvremenu pokvarila a izgleda da majstora za popravku nije bilo), upalio bi svetlo, obukao pantalone i džemper, seo na ivicu kreveta, privukao sebi stočić i počeo da se karta sám ali u četvoro. Onda bi i keva ustala, izašla u kuhinju, skuvala čaj i Ness kafu, pitala svog muža šta želi da popije, a ovaj odgovorio da želi čaj sa rakijom i Ness kafu sa puno mleka i još više šećera. Onda bi do svitanja igrao karte sa svojim „drugarima“ iz ko zna kojih minulih vremena. Verujem da je dušom bio odsutan, po svemu sudeći sedeo je za kartaškim stolom u nekoj zadimljenoj kafani, verujem da su oko stola sedeli njegovi najbolji drugovi, neke od njih sam i sam poznavao, verujem da je ćale uživao u tim „susretima“, i verujem da se u medjuvremenu pridružio svojim pajtosima sa kojima i sada igra neku tajanstvenu igru s kartama.
Majka bi u medjuvremenu naizmenično ispijala gutljaj kafe, gutljaj čaja; ako ne bi našla pogodnu muziku na radiju, jednostavno bi tiho pevušila neku meni nepoznatu pesmicu.
Čini mi se, kada bih sada pogledao u kuhinju, video bih je kako sedi sa šoljom u levoj ruci a desnom, uz osmeh u uglu usana, pozdravlja me i šalje misao: „Ne brini, dobro sam.“ Čini mi se da bih i ćaleta zatekao kako sedi na ivici kreveta i igra karte u „četvoro“. Možda me ne bi ni pogledao, a i kako bi kada sedi u zadimljenoj kafani a avioni su već iznad ili iza Beograda. Možda je i pre deset godina mislio u sebi: „Ja da vam budem kolateralna šteta? Ma nema šansi!“
stevo valjić 23. 03. 009. subotica kratka priča

naravno da u naslovu ne stoji ono što bi neki rado pomislili jednostavno katkad čovek treba da bude kratak da ne priča previše niti da blebeće premalo sve sa merom rekli bi neki džabe stiglo proleće kad je i dalje hladno vetar duva kao što je to radio i pre dve nedelje a ja i dalje pravim fotke sa kamerom koja je bolja za klipove (clip) kukuruza no za fotografije ali ja ne volim da koristim raznorazne programe za slike sličice fotke fotografije jer svakako je mašina ta koja pravi fotku ja okidam u trenutku za koji smatram da je dobar za dobru fotografiju koja baš i ne mora tehnički da bude ko zna kakva ali može da ispriča priču ili ukaže na ono što ti imaš da kažeš pa ako i nemaš nikad se ne zna da li si rekao nešto mudro ćuteći o svemu ili si luperdao dva dana o svemu i svačemu a reko ono nisi ništa
stevovaljićmárciushuszonkttőnullanullakilencszabatka