Napisao stevo | u kategoriji Kratka priča | dana 14-02-2009
Čovek se okupao. Posle toga se obrijao, osušio kosu, očešljao se. Složio vlažne peškire, pospremio kupatilo; ostale prostorije je doveo u red pre kupanja. Potom se odšetao u sobu gde je na krevetu stajalo odranije pripremljeno odelo boje neba iznad primorja Zemlje koje više nema. Pored odela su bile čarape, bela majica, košulja iste boje, crna kravata, gaće na pruge i, ispod kreveta, crne izglancane cipele. Obukao se i obuo cipele. Stao pred ogledalo, popravio kravatu i na kraju prešao šakom desne ruke preko rano osedele kose. Onda je seo na ivicu kreveta. Tog trenutka je mogao pomisliti na milijardu stvari što su se zdesile za pet decenija koje su bile za njim, ali glava mu je bila prazna. Osetio je strašnu žedj, usta su bila suva. Treba mu piće, pomislio je. A… možda… možda još nije doneo definitivnu odluku? U svakom slučaju žedan je, treba mu piće. Tada ustade, izadje u kuhinju. Uze u ruke konopac koji je pre sat vremena ostavio na stolu i baci ga u polupraznu kantu za otpatke. Nije mu se svidjao konopac. Ima i drugih mogućnosti. Vratio se u sobu i pogledao se u ogledalu, zagladio kosu i pre no što će krenuti u prvu kafanu na piće, reče sam sebi:
„Danas nisam raspoložen. Možda sutra…“
Stevo Valjić 14 02 009 subotica
Sutra je novi, ljepši dan
@dollybel: Draga moja, ja bih dodao i prekosutra je novi, lepši dan, i sledeće nedelje, sledećeg meseca…
Novi „klik“ u glavi i novi život
čudno je u stvari koliko najvažnijih stvari u životu određuje upravo taj djelić vremena, jedna misao, jedan klik i već smo tamo ili ovamo.
@dollybel: Da, draga moja, katkad delić trenutka odredjuje našu budućnost, u bukvalnom smislu te reči