Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 13-02-2009
Deveti, poslednji Nastavak
Kažu da samoubicama treba pomoći, treba razgovarati sa njima. Ta man’te! Koji crni razgovori! Koji tretmani. Pustite nas na miru, ili nam pokažite makar jednog čoveka koji ima razumevanja za samoubice i koji će nam reći:
„U pravu ste, nema pomoći! Ubijte se!“
Čistunci će sada mudrovati. Vi, potencijalne samoubice, bolesni ste, treba vas lečiti. A mi odgovaramo:
„A ko nije potenicijalni samoubica? I dokažite da smo bolesni!“
Već pomenuti lekar, inače psiholog, nije znao sam sebi pomoći. Kako bi onda lečio druge? Mora biti da je shvatio neke stvari koje „normalni“ ljudi ne shvataju. Mora biti da je izgubio i poslednju nadu koja bi ga izvukla iz blata. Onda je učinio što je učinio. Tu pomoći nema. Ali, takozvanih dobročinitelja na pretek. Ima ih mali milion koji misle da samoubistvo treba iskoreniti. Ovu zemlju, u kojoj je seme samoubistva našlo plodno tle, pod hitno treba preorati i posaditi cveće. Samoubice pokositi kao travu i baciti ih preživarima. Ili početi proizvodnju tableta protiv samoubistva: ujutru čaša vode i pola tablete, pre ručka jednu celu, a popodne onu drugu polovinu sa čajem od jadi, čemera i poprskane čadji, pepela iz oštrim vetrovima nanetom prašinom. Zašto mudrovati? Samoubica pripada vrsti ljudi koji ne žele više da ostanu u životu. Njemu se više ne živi, dosadio mu život, baš kao što nekome može dosaditi posao u fabrici debelih eksera za izvoz. Čovek kaže, dajem otkaz. Ovaj drugi kaže, ubiću se. U čemu je razlika? Nema razlike. Pitanje je čisto filozofske prirode. Kako gledamo i opravdavamo pravo na dodsadu. Naravno, neko će reći da dosada i nada ne mogu biti merilo života. Jer, pravo na nadu ima svako, ali dosada je diskubitalne prirode, tako da je nametanje granica više nego poželjno.
A ja? Gde sam ja u svemu ovom? Čemu da se nadam? Možda tome da ću sutra imati više para za skuplju, bolju rakiju? Možda upoznati (još jednu) ženu svog života i (ponovo) osnovati porodicu – da bih imao za šta živeti? Zaposliti se i giljati od jutra do mraka? Voditi običan život „srećnog“ čoveka? Manimo se snova. Čovek koji je izgubio svoje snove više nije čovek.
Nema više snova, nema čoveka. Ja sam odlučio: biće tako! Izabrao sam način koji ne dopušta slučajnost. Ili život, ili smrt! Nema trećeg! Ja sam izabrao smrt!
Napomena:
Gore prezentirani fragmenti su nasumice odabrani iz Dnevnika B.D.-a, koji je izvršio samoubistvo 13. 04. 1992 godine, skočivši sa dvanaestospratnice, sa revolverom u ruci, kojim je, negde kod osmog sprata, pucao sebi u usta. Svaka sličnost s bilo kime, ko je još u životu, slučajna je. Iza verodostojnosti stoji, i visi, autor.
STEVO VALJIĆ
