Napisao stevo | u kategoriji Kratka priča | dana 12-02-2009
Ona nije obična žena. Ona nije ni neobična žena. Ona je žena – izmedju. Ali, to što je prethodno rečeno, nije toliko diskutabilno koliko je tu reč o ljudskom biću.
Idemo dalje, prvi put:
Zgrada ima deset spratova. Krov je ravan i oivičen gvozdenom ogradom. Ograda je visoka metar i dvadeset santimetara.
Vreme je lepo. Tu i tamo poneki oblačak prošarava tamnoplavo nebo. Ona pogleda prema jednom penastom oblaku čija ivica je nalik noktu na malom prstu leve noge.
Vetar mrsi kosu ljudima koji prolaze pored desetospratnice. Niko ne gleda gore. Niko ne zna da ona ima tek dvadeset i dve godine. Moglo bi se reći da je juče izgubila svoju nevinost, sasvim slučajno, ali namerno i, sad, kad njega nema, naime agresora na njenu nevinost, ona stoji na ravnom krovu a da toga nije ni svesna.
Nije svesna ni ograde, jer već sedi na njoj. Nekom bi se zavrtelo u glavi od te visine. Njoj se glava zavrtela, bukvalno, samo zbog lepuškastog lica sa brkovima ispod muške nosine. Medjutim, ta zbrka u ženskoj glavi, več leti u vazduhu.
Idemo dalje, drugi put:
Sprat deveti, na brzaka osmi, sedmi sprat je na putu do pola neba, na šestom niko ne pita:
„Ženo, zašto ti padaš?“
Na petom (to je manje od delića trenutka) sine misao:
„Hoću da živim!“
Ali… kasno je. Već je ponoć.
Glava se razbila na pločniku ispred desetospratnice.
Stevo Valjić 12 02 2009 Subotica
Samoubice su kukavice.
@charolija, možda jesu možda nisu, iako smatram da treba posedovati odredjenu hrabrost da bi se živeo život.
Mislim da veću hrabrost treba imati za život i suprostaviti se svemu što nam dođe u susret, nego se ubiti.
@charolija, u svakom slučaju mislim da smo se složili, naški rečeno jebeš smrt koja je svakako izvesna, pa ajde da budemo hrabri i da živimo život koji je jašta neizvestan, i naravno da je život lep!
Ne zameram joj sto je odlucila da prekine zivot,ali mi je razlog nedovoljan…No…ne sudim,povlacim se…
@veshtichanstvena: Znaš kako je Lepotice, život piše mnogo bolje priče od nas, medjutim onaj koji se ubio više ne može pričati o razlozima tako da nama ostaje da nagadjamo. Dok sam pisao ovu priču malkice sam se dvoumio oko razloga, na kraju sam odlučio da je atmosfera koja postoji u priči važnija od razloga. Kasnije, kada sam čuo preko radija u „Putevima Proze“ bio sam zadovoljan što sam ovako napisao, premda je tvoja primedba opravdana i na mestu je. Ali to je to, katkad treba žrtvovati razlog zarad filinga koji se oseća.