Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 11-02-2009
Osmi Nastavak
Da li mi se prividja, ili je ovo stvarnost? Koliko je sati? I zašto je u sobi mrak? Da li sam još živ? A znam da sam već odavno mrtav. Strahovito me boli glava. Još jedna boca je ostala prazna. Neću da gledam u ogledalo. Ne želim da vidim svoje lice. Ne želim ni na ulicu. Ne želim izaći iz sobe. Ako izadjem, videću ono što već znam: Na ulici ništa novo! Samo ja i niko više. Hodam sa bocom jeftinog pića u ruci. Nema potrebe da je skrivam pod jaknom. Ionako sam samo ja na ulici. Ako i ima puno prolaznika, šta me briga za njih, i obrnuto. Katkad, kao sada, uzimam olovku u ruke i zapisujem reči koje kasnije tvore rečenice. Zašto to radim? Ne znam.
Čemu planirati, za koga sticati nekretnine kada ćeš svakako riknuti i bićeš pokopan u zemljicu crnu, da bi te nakon nekoliko dana zaboravili kao da nisi ni postojao, čak ni onih famoznih deset minuta. Možeš biti unapred siguran da će tvoji najbliži, ako imaš takvih, oni koji te sahranjuju, biti pohvaljeni i tapšani po širokim ramenima od prisutnih koji će ponavljati, kao loš učenik što ponavlja, ne uspevajući savladati školsko gradivo, jedan te isti razred.
„Samo da znate, moram vam reći, lepo, jako lepo ste ga sahranili.“
Ili:
“ Jooooojjjjj, bogo moj! Ala ste lep spomenik podigli. Da znate, on je to zaslužio. Ja sam ga uvek cenio. Bio je dobar čovek.“
O mrtvima samo najlepše, to godi živima. Ali nemojte vi meni spomenik kada sam mrtav, još manje dok sam živ. Dižete spomenike mrtvima da bi ste pokazali ovima što su još u životu da se isplati biti mrtav; dajete ordenje kaputu a ne njemu! Dižete spomenike mrtvima, a ovi što žive nemaju šta da pojedu. Deca su im gladna i bosa, njihova odeća pocepana, lica mršava i musava, crveni nosići balavi, a u njihovim očima… Šta bre znaju ta deca o životu? Saznaće, kada odrastu. A to brzo dolazi, i još brže odlazi. Većina nas kaže da je imalo srećno detinjstvo i samo retki priznaju da su bačeni u sobu, medju četiri zida bez vrata i prozora. Pomozi sebi i bog će ti pomoći! Jašta! Suicidno sam raspoložen. Izvršiću samoubistvo! I šta sa ovim ima bog? Ubio sam samoga sebe, pomogao sam sam sebi. I kako će sad, molim vas lepo, i bog da mi pomogne?
